Vajang je tradicionalni oblik predstave lutkarskih pozorišta koji se prvobitno pojavio u kulturama stanovnikaJave uIndoneziji.[1][2][3] Tradicionalni oblik umetnostipozorišta lutaka može se naći u Indoneziji i drugim delovima jugoistočne Azije,[4] gde je dramatična priča ispričana kroz senke bačene lutkama i ponekad kombinovana sa ljudskim likovima.[2][5]
Vajang se odnosi na čitavu dramsku predstavu. Ponekad se i sama kožna lutka nazivavajang.[6] Predstave pozorištasenki lutaka pratigamelanski orkestar naJavi irodni vajang naBaliju. Dramatične priče prikazuju mitologije, poput epizoda iz hinduističkih epovaRamajane iMahabarate, kao i lokalne adaptacije kulturnih legendi.[2][5] Tradicionalno,vajang izvodi, u ritualizovanom šou od ponoći do zore,dalang - umetnik i duhovni vođa. Publika može gledati predstavu sa obe strane ekrana.[2][5][7] Tradicionalno, vaјang se izvodi u ritualnoj predstavi od ponoći do zore od stranedalanga, umetnika i duhovnog vođe; ljudi gledaju emisiju sa obe strane ekrana.[2][5]
Predstave vajanga su i dalje veoma popularne međuIndonežanima, posebno na ostrvima Java i Bali. Predstave vajanga se obično održavaju na određenim ritualima, ceremonijama, događajima, te čak i turističkim atrakcijama. U ritualnim kontekstima, lutkarske predstave se koriste za molitvene rituale (održavaju se u hramovima na Baliju),[8] ritual ruvatan (čišćenje sukertske dece od loše sreće)[9] i ritual sedeka bumi (zahvalnost Bogu za obilne useve).[10] U kontekstu ceremonija, obično se koristi za proslavu mantenana (javanska svadbena ceremonija) i sunatana (ceremonijaobrezivanja). U manifestacijama se koristi za proslavu Dana nezavisnosti, jubileja opština i preduzeća, rođendana, obeležavanja određenih dana i još mnogo toga. Čak i u modernom dobu sa razvojem turističkih aktivnosti, vajang lutkarske predstave se koriste kao kulturno-turističke atrakcije.[11]
Unesko je 2008. godine (prethodno 2003.) proglasiovajang pozorište senki - kožnih lutaka (vajang kulit) i trodimenzionalnih drvenih lutaka (vajang golek ilivajang klitik),nematerijalnim kulturnim nasleđem čovečanstva poreklom iz Indonezije. U zamenu za priznanje, UNESCO je zahtevao od Indonežana da očuvaju tradiciju.[1]
Terminvajang jejavanska reč za „senku“[16] ili „maštu“. Ekvivalent te reči na indonežanskom jebajang. U savremenom svakodnevnom javanskom i indonežanskom rečniku,vajang se može odnositi na samu lutku ili na celu predstavu lutkarskog pozorišta.
Vajang je tradicionalno pozorište lutaka u senci uIndoneziji i drugim zemljama Jugoistočne Azije.[4][2][5] Najraniji dokazi su iz kasnog 1. milenijuma, u tekstovima i arheološkim nalazištima iz srednjevekovne ere. Poreklovajanga nije razjašnjeno, a predložene su tri konkurentske teorije:[17]
Indijsko poreklo: ovo je uglavnom favorizovana teorija, budući da suhinduizam ibudizam stigli na indonežanska ostrva u ranim vekovima 1. milenijuma, a zajedno sa teologijom, narodi Indonezije i indijskog potkontinenta razmenjivali su kulturu, arhitekturu i trgovali dobrima.[17] Lutkarske umetnosti i dramske predstave dokumentovane su u drevnim indijskim tekstovima, datiranim u poslednje vekove 1. milenijuma pre nove ere i ranim vekovima nove ere.[18] Dalje, obalski region Južne Indije (Andra Pradeš iTamil Nadu) koji je najviše komunicirao sa indonežanskim ostrvima imao je kompleksnu lutkarsku umetnost na bazi kože nazvanutolu bomalata, koja deli mnoge elemente savajangom.[2][19] Neki likovi poputVidusake u sanskritskoj drami iSemara u vajangu su vrlo slični. Indijske mitologije i likovi iz hinduističkih epova pojavljuju se u mnogim od glavnih izvođenih predstava, što sve sugeriše moguće indijansko poreklo ili bar uticaj u predislamskom periodu indonežanske istorije.[17] Dživan Pani navodi da sevajang razvio iz dve umetnostiOdiše u Istočnoj Indiji, pozorišta lutakaRavana Čhaja i plesaČhau.[20]
Autohtono poreklo: rečvajang se ne nalazi u indijskim jezicima, već je javanska. Slično tome, i neki drugi tehnički izrazi korišćeni uvajang kulitu prisutnom na Javi i Baliju zasnovani su na lokalnim jezicima, čak i kada se predstava preklapa sa budističkom ili hinduističkom mitologijom. To sugeriše, tvrde neki naučnici poput Hazea, davajang ima autohtone korene.[17]
Kinesko poreklo: najmanje popularna teorija, zasniva se na dokazima da su lutkarske umetnosti zasnovane na animizmu postojale u drevnoj Kini (pre 1000. godine) i da bi to moglo biti „mesto porekla svih azijskih pozorišta senki“, prema Brandonu.[17]
Vajang šow naBaliju, Indonezija, predstavlja komad izRamajane
Bez obzira na njegovo poreklo, navodi Brandon,vajang se razvio i sazreo u javanski fenomen. Ni u Kini, ni u Indiji, ne postoje istinska savremena dela lutkarskih senki koja imaju sofisticiranost, dubinu i kreativnost izraženu uvajangu.[17]
Najstariji poznati zapis koji se verovatno odnosi navajang potiče iz 9. veka. Oko 860. godine, starojavanska (kavi) povelja koju je izdao Maharadža Šri Lokapala pominje tri vrste izvođača:atapukan,aringit iabanol.Ringit je opisan u javanskoj pesmi iz 11. veka kao kožna figura senki. Natpis datiran na 930. godinu navodisi Galigi mawayang („ser Galigi je igrao vajang“). Postoje indikacije da su izvesne karakteristike tradicionalnog lutkarskog pozorišta preživele od tog vremena. Galigi je bio putujući izvođač od koga se tražilo da nastupi za posebnu kraljevsku prigodu. Tada je izveo priču o junaku Bimi izMahabharate. Mpu Kanva, pesnikAjrlanginog dvora kraljevstvaKahuripan, piše 1035. u svomkakavinuArjunavivaha: „santoṣâhĕlĕtan kĕlir sira sakêng sang hyang Jagatkāraṇa“, što znači, „On je nepokolebljiv i samo ga ekranvajanga raszvaja od ’Pokretretača sveta’".Kelir je javanska reč za paravanvajanga, stih koji rečito upoređuje stvarni život sa performansomvajanga, gde je svemogućiJagatkarana (pokretač sveta) kao ultimatnidalang (majstor lutaka) samo tankim paravanom razdvojen od smrtnika. Ova referenca na vajang kao igru senki sugeriše da su performansi vajanga već bili poznate na Ajrlangovom dvoru i da je tradicija vajangaa uspostavljena na Javi, možda još ranije. U natpisu iz ovog perioda takođe se spominju neka zanimanja kao što suavajang iaringit.[21]
^The art is regionally called by different names. For example, it is callednang yai ornang talung in Thailand.[14] In Cambodia, it is callednang sbaek thom (large puppets), orayang (small puppets).[15]
Signell, Karl.Shadow Music of Java. 1996 Rounder Records CD #5060, Cambridge MA.
This article was initially translated from the German-language Wikipedia article.
Poplawska, Marzanna.Asian Theatre Journal. Fall 2004, Vol. 21, p. 194–202.
Alton L. Becker (1979), Aram Yengoyan and Alton L. Becker, ур.,Text-Building, Epistemology, and Aesthetics in the Javanese Shadow Theatre, Norwood, NJ: ABLEX
Brandon, James (1970).On Thrones of Gold — Three Javanese Shadow Plays. Harvard.
Ghulam-Sarwar Yousof (1994).Dictionary of Traditional South-East Asian Theatre. Oxford University Press.
Clara van Groenendael, Victoria (1985).The Dalang Behind the Wayang. Dordrecht, Foris.
Keeler, Ward (1987).Javanese Shadow Plays, Javanese Selves. Princeton University Press.
Keeler, Ward (1992).Javanese Shadow Puppets. Oxford University Press.
Long, Roger (1982).Javanese shadow theatre: Movement and characterization in Ngayogyakarta wayang kulit. Umi Research Press.
Mellema, R.L. (1988).Wayang Puppets: Carving, Colouring, Symbolism. Amsterdam, Royal Tropical Institute, Bulletin 315.
Mudjanattistomo (1976).Pedhalangan Ngayogyakarta. Yogyakarta (in Javanese).
Signell, Karl (1996).Shadow Music of Java. CD booklet. Rounder Records CD 5060.
Soedarsono (1984).Wayang Wong. Yogyakarta, Gadjah Mada University Press.
