VHS је скраћеница заengl.Video Home System (“систем кућних видеа”).[1] Први VHS плејер је развила јапанска компанијаJVC (оригинални назив:jap.日本ビクター株式会社 што се читанихон бикушики-гаиша, што у буквалном преводу значи јапанска видео компанија; латинична скраћеница је настала од енглеског превода имена). Први VHS плејер је приказан јавности1976. године.
У технолошком рату за превласт између VHS-а и Бетамакса, VHS односи победу због својих предности попут: дужег времена приказивања видеа, бржег премотавања унапред и назад и мање компликованог и јефтинијег плејера тј. читача. VHS технологија је припадала“JVC”-у, али је та компанија продавала лиценце за свој производ другим компанијама по знатно нижим ценама у однсу на оне које је тражиоСони за свој производ. Та чињеница је такође ишла у прилог победи VHS-a.[2]
Победа у “рату” с Бетамаксом је имала за последицу да се VHS плејер унапређује у свим пољима што је довело да управо тај производ доминира током друге половине 1980-их и током1990-их. VHS у том периоду није имао озбиљног конкурента. У том периоду су VHS касете и плејери били унапређивани како би што више одговарали потребама корисника.
У блиској прошлости, оптички дискови су почели да нуде бољи квалитет у односу на VHS касете. Дигитални свестрани дискови – DVD-ови су на крају масовно прихваћени и тиме су готово у потпуности заменили VHS. Производња VHS-а је почела да драстично опада од2000. године, а од2006. године нити један званични филмски студио уСАД није објавио новоснимљенифилм у VHS формату.[3][4]
Тридесет и првог децембра2008. године завршено је последње велико пребацивање материјала с VHS касета уСАД. Од2010. готово све новонаправљене VHS касете су празне траке за снимање дужине трајања 6–8часова. С проређењем VHS касета, драстично су се проредили и VHS плејери.
VHS касета садржи највише 430m траке најмање могуће дебљине, тиме дајући максимум од 3,5 заNTSC, тј. 5 часова за PAL стандардног (SP) квалитета. Друге брзине попутSP иEP/SLP који удвостручују и утростручују дужину снимања за областNTSC-а. Те другачије брзине при снимању проузроковале су драстичан губитак квалитетаплејбека тј. звука у позадини. Због тога, већина трака је прављена уSP моду с капацитетом који је горе наведен.
VHS касете имају просечно 3 MHzширине фреквентног појаса (ШФП) за видее и 400 kHz ШФП-а за chroma (боју), чиме се постиже снимање директно с основног појаса. У поређењу с данашњом дигиталним терминологијама, VHS је, грубо израчунато, једнак с 333x480пиксела luma и 40x480 chroma резолуција (333x480 пиксела = 159,840 пиксела или 0.16MP).
VHS касета је 187mm широка, 103mm висока, 25mm дебела,пластиком обложена кутија с 5 “Филипс хед” вијка. VHS касета такође садржи антидиспулинг (“гужвање траке”) механизам: неколико пластичних делова између 2 вијка. Кочнице калема се отпуштају угуравањем у 6.35 mm велику рупу улазом с дна касете, удаљеном око 19.05 mm од ивица.
Ту је и VHS-Compact (скраћено: VHS-C), првенствено развијен заVCR портаблу1982. године, али је уследио огроман успех због мале величине камкодера. Најдужа трака садржи 40 мин. уSP тј. 120 мин. уEP моду. Како је трака с VHS-C била слична оној с обичне VHS касете, и обичан VHS плејер је могао да „чита“ VHS-C уз одговарајући адаптер. Побољшана верзија VHS-C-а је Super VHS-Compact, тј. S-VHS-C.
W-VHS дозвољава снимање MUSE Hi-Vision аналогног TV-a високе резолуције, који се правио уЈапану од1978. до2007. године. Друга унапређена верзија, названа Digital-VHS (скраћено: D-VHS), снима дигитални видео високе резолуције (HD) на VHS форму траке. D-VHS може да сними до 4 часаATSC дигиталног TV-а (720 p или 1080 i) или до 40 часова TV програма стандардног квалитета при мањој брзини.
JVC је дизајнирао идигитални професионални производ под називом Digital-S, или званично – D9, који користи стандардну форму VHS траке и, у суштини, исти начин машинског управљања као S-VHS рекодер. Ово је најјефтинија верзија која омогућаваpre-read измене. Овај формат је најзначајније користиоФокс за неке од својихкабловских мрежа.
^IEEE History Center: Development of VHS, cites the original name as "Video Home System", from an article by Yuma Shiraishi, one of its inventors. Retrieved December 28, 2006.
