Тријас јегеолошко доба која обухвата време од око пре 245 до око пре 202 милиона година. Као прва периодамезозоика, тријас се јавља наконперма, а прејуре. И почетак и крај тријаса су обележенимасовним изумирањем. Масовно изумирање којим је завршен период тријаса је однедавно јасније детерминисано, али, слично као и с многим другим геолошким периодама, наслагестена које одређују почетак и крај су јасно идентификоване, док почетак и крај сваке периоде варира за неколико милиона година.[1][2]
Карактеристичне наслаге тријаса су црвенипешчари иевапорати који сугеришу постојање топле и суве климе.[3] Нема никаквих доказа оглацијацији; по ономе што се може закључити, није било леденог покрова нигде на копну.СуперконтинентПангеа се почео раздвајати током тријаса, али се још није распао; ипак су забележене прве поморске наслаге које сведоче о првомраседу, којим је раздвојен Њуџерси од Марока, те се датирају у касни тријас. Због ограничене обале суперконтиненталне масе, морске наслаге тријаса су релативно ретке у свету, упркос њиховом присуству у Западној Европи, где се тријас први пут проучавао. У Северној Америци, на пример, морске наслаге су ограничене на неколико локација у западном делу. Тако јестратиграфија тријаса углавном темељена на организмима који су живели у лагунама или високо-сланим стаништима, каоEstheria ракови.
Током тријаса је и морски и копнени живот показаоадаптивну радијацију која је почела од нагло осиромашенебиосфере која је била последицапермско-тријаског изумирања.[4] Корали групеhexacorallia су се први пут појавили. За прве цветњаче (Angiosperme) се верује да су еволуирале за време тријаса, исто као и први летећи кичмењаци,птеросаури.
Назив тријас је први пут употребио1834. годинеФридрих фон Алберти, како би описао три различита слоја (trias на латинском значи три):црвене наслаге, изнад којих се налазикреда, и црни шкриљацшејлови - те наслаге, пронађене у Немачкој и Северозападној Европи, су познате као 'тријас'.
На основу геолошке интерпретације, верује се да су у време тријаса постојала два континентална блока -Лауразија иГондвана, који су били раздвојениТихим океаном иТетисом. Кроз целу периоду одигравала серегресија, која је започела упалеозоику, па због тога, тријаске наслаге на овим континенталним блоковима или одсуствују, или су представљени континенталним,теригеним творевинама саевапоратима иугљем. У одређеним фазама море је залазило у ове области и вршило ингресију, која је најчешће обележавана пакетима седимената са типично морском фауном.
У тријасу се активирају стари и јављају нови дубокирифтови дуж којих је долазило до растезањаЗемљине коре. Гондвана се под утицајем овихразлома и активирањем накнадних рифтних процеса раздваја на Афричко - Бразилијанско и Аустрало - Индо - Мадагаскарско копно. Истовремено, по овим разломима јављала се врло јакавулканска активност са продуктима базичне и киселемагме. У Тетису, крајем тријаса, одиграла се старокимријска фаза алпскеорогенезе, која је била праћена утискивањем и изливањеммагматских стена.
Клима у тријасу је била сува, што је био тренд који је почео у касномкарбону. Била су, сасвим јасно, израженагодишња доба, поготово у унутрашњости континента. Низак ниво мора је такође погодовао екстремним температурама. Вода је деловала као стабилизатор, због своје великеспецифичне топлоте, па је копно у близини великих водених маса, поготово океанских, имало мање температурних варијација. С обзиром на то да је већи део копна био удаљен од океана, температуре су се често драстично мењале, па се унутрашњост континената вероватно састојала од великихпустиња. Докази у облику црвених седимената и евапората, подржавају овакав закључак.
Наслаге у областиТетиса одликују се широком распрострањеношћукарбонатних наслага са многобројнимкоралима,алгама и евапоратима. Према неким истраживањима, палеотемпература морске воде у рејонуАлпа била је око 21,5 °C, док је у Северном мору била знатно мања, и кретала се око 14 °C.
Изумирање већине познатихпалеозојскихживотињскихврста на крају палеозоика створило је услове за развој нових. Најбројнији бескичмењаци у морима тријаса свакако су билиамонити. Они су доживели процват (развијали се све брже и задобијали све сложенију структуру) тако да је током тријаса постојало доста нових врста, поред преживелихпермских. У тријасу је било познато око 450родова, са више од 2900 врста амонита.Фосили амонита представљају карактеристичне фосиле за целумезозојску еру, јер имају мало вертикално, а велико хоризонтално распрострањење (живели су, угеолошком смислу, релативно кратко, али су насељавали велике морске површине). Такође, много већи значај него раније имају и друге групемекушаца, јер се број њихових родова повећао у односу напалеозоик.Шкољке у тријасу имају веома велики значај и доживљавају прави процват, о чему говори појава преко 2000 родова и врста.
Од морскихкичмењака заступљени суплакодонти. Њих карактеришу плочасти зуби распоређени по непчаним костима. Хранили су се молускама са тврдом љуштуром. Достизали су величине и до 2,5 метара.Парни екстремитети су им били преображени у весла. Тријаски плакодонти су били безоклопа, са високомлобањом и широком њушком.
Међу копненим кичмењацима почињу да доминирајугмизавци. Они се прилагођавају различитим начинима живота у процесуадаптивне радијације. Међу најуспешнијим гмизавцима икада, свој развој у тријасу започињу идиносауруси, највеће животиње које су икада ходале Земљом. Група диносауруса је постојала у распону 150 Ma, и за то време је еволуирало много врста. Дефинитивно су изумрли крајем креде.
Од великог значаја је и почетак развоја првихсисара, који су се на Земљи појавили пре око 200Ма. Они су били мали као данашњи мишеви или пацови. Ови први сисари хранили су сеинсектима, различитимларвама, па и малим гмизавцима. Ловили су ноћу. Од ранихсинапсида је прво еволуирала група са грађом која је отприлике на средини између рептилске и сисарске —терапсиди. Затим су од терапсида настали прве монотремате (сисари са клоаком), паторбари и сисари.
Велике тресетне ликоподе, сфенопсиде и дрволикепапрати, које су се размножавале спорама и због тога им је требало влажно станиште, нису најбоље успевале у сувој тријаској клими. У вегетацији је преовлађивало зимзелено дрвеће (четинари и друге голосемењаче). Упркос томе што је постојала једна јединствена копнена маса, тријаске копнене заједнице живог света биле су врло „провинцијалног” карактера, вероватно због климатских а не географских фактора: монсуни и изразита годишња доба услед симетричног положајаПангее преко екватора.Биљно-животињске заједнице се деле на северну, лауразијску, и јужну, гондванску провинцију, уз неколико преклапања, нпр. у Индији, где се гондванска флора јавља са лауразијским (копненим) четвороношцима. Та подела је израженија у биљном него у животињском свету.[5]
^Ogg, James G.; Ogg, Gabi M.; Gradstein, Felix M. (2016). „Triassic”.A Concise Geologic Time Scale: 2016. Elsevier. стр. 133—149.ISBN978-0-444-63771-0.
Emiliani, Cesare, 1992,Planet Earth : Cosmology, Geology and the Evolution of Life and Environment
van Andel, Tjeerd, (1985) 1994,New Views on an Old Planet : A History of Global Change, Cambridge University Press
Ogg, Jim; June, 2004,Overview of Global Boundary Stratotype Sections and Points (GSSP's)Stratigraphy.org, Accessed April 30, 2006
Stanley, Steven M.Earth System History. New York: W.H. Freeman and Company, (1999)ISBN0-7167-2882-6
Sues, Hans-Dieter & Fraser, Nicholas C.Triassic Life on Land: The Great Transition New York: Columbia University Press, 2010. Series: Critical Moments and Perspectives in Earth History and Paleobiology.ISBN978-0-231-13522-1
Завршава се последњи периодглацијације и развија се људска цивилизација. Завршава се квартарноледено доба и почиње садашњиинтерглацијал. Настаје пустињаСахара на простору пређашњихсавана, развија сепољопривреда, настају првиградови.Палеолитске/неолитске (Камено доба) културе почињу да се развијају од 10 хиљадите године п.н.е, које се су заслужне за каснији настанакБакарном (3500 год. п.н.е.) иБронзаном добу (2500 год. п.н.е.). ТокомГвозденог доба (1200 год. п.н.е.) развијају се културе у погледу сложености и техничких достигнућа. Развијају се многе праисторијске културе широм света, што је коначно довело до развоја класичнеантичке културе, као што јеРимско царство, па културесредњег века, све до данашњих. Мало ледено доба проузроковало је кретко захлађење насеверној хемисфери од 1400—1850. године. Вулкан на планиниТамбора је имао ерупцију 1815. године, што је довело до „године без Сунца“ (1816.) уЕвропи иСеверној Америци. Количинаугљен-диоксида у атмосфери порасла је са 100 ppmv, колико је било на крају последње глацијације, на 385 ppmv, колико је данас. То је, према некимa, изазвалоглобално загревање и климатске промене. Пораст количине угљен-диоксида тумачи се антропогеним фактором, односно индустријском револуцијом.
Процват, а затим, и изумирање великог броја великихсисара (плеистоценска мегафауна). Одвија сееволуција и настанак савременог човека. Квартарно ледено доба наставља се глацијацијама и интерглацијацијама (праћено порастом количинеугљен-диоксида уваздуху). Последњи глацијални максимум (пре 30 000 година), последњи глацијални период (пре 18000—15000 година). Гашење људских култура из каменог доба, повећање техничке сложености у односу на претходне културе из леденог доба, поготово наМедитерану и уЕвропи. СупервулканТоба еруптирао је пре 75000 година, што је изазвало вулканску зиму која је довело људски род (Homo) на ивицу изумирања.
Интензивирање садашњих климатских услова. Садашње ледено доба почиње пре око 2,58 милиона година. Хладна и влажна клима. Појављују сеаустралопитеци и многи савремени родови сисара и мекушаца. Појављује сеHomo habilis.
Промена климе, прелаз ка хладној. Процват примитивних сисара (као што су редовиCreodontia,Condylarthra,Uintatheria) који настављају да се развијају током целе епохе. Појављивање неколико „савремених“ фамилија сисара (нпр. примитивникитови). Појава првихтрава. Поновна глацијацијаАнтарктика и формирање његове ледене капе. Догађајем Азола[4] отпочиње ледено доба, и хладна клима, која се јавља до данашњих дана услед распростирања и распадања морских алги које су допринеле великом смањењуугљен-диоксида уатмосфери, и то са 3800 ppmv на 650 ppmv. Крај Ларамијске и Севирске орогенезеСтеновитих планина уСеверној Америци. УЕвропи почиње алпска орогенеза. Почиње Хеленска орогенеза уГрчкој иЕгејском мору.
Kонтиненти се спајају у суперконтинентПангеу, формирaju сеАпалачи. Крај перм-карбонске глацијације. Повећава се бројност синапсида (пеликосаурус и терапсиде), док парарептили и водоземци остају присутни. Током средњег перма суголосеменице имаховине замениле флору која је формиралаугљоноснеслојеве. Развијају сетврдокрилци идвокрилци. Марински живот буја на топлим плитким гребенима; бројне суфораминифере,шкољке, амоноиди,брахиоподe. Догађај Пермско-тријаског изумирања десио се пре око 251 милион година, када је изумрло око 95% живог света наЗемљи укључујући светрилобите,граптолите и бластоиде. Завршава сеУралска орогенеза на границиЕвропе иАзије. Почиње хантер-бовенска орогенеза у Аустралији чиме настајуМакдонелове планине.
Дешава се нагла адаптивна радијација крилатих инсеката, од којих су поједини (Protodonata,Palaeodictyoptera) веома крупни. Појављују се први копнениводоземци, као и шуме крупних папратњача. У морима су од животиња чести гонијатити, брахиоподе, бриозое, шкољке и корали. Развијају се ифораминифере са љуштурицом. Највећи ниво кисеоника и атмосфери. Уралска орогенеза у Европи и Азији.Херцинска орогенеза се одиграва током средњег и касног доњег карбона.
Велико примитивно дрвеће, први копнени четвороножци, и морске шкорпије живе угљоносне приобалне мочваре. Lobe-finned rhizodonts are dominant big fresh-water predators. Уокеанима, ране ајкуле су распрострањене и разнолике; echinoderms (нарочито криноиде и бластоиде) обилне.Корали,бриозое,гонијатиде ибрахиоподе (Productida, Spiriferida, итд.) веома честе, алитрилобити инаутилоиди опадају.Глацијација у источнојГондвани. Tuhua орогенеза наНовом Зеланду опада.
Појављују се папратњаче (пречице, раставићи и праве папрати), као и семене папрати. Паралелно, настају инсекти. Светским океаном доминирају строфоменидне и атрипидне брахиоподе, ругозни и табулатни корали и морски љиљани. Гонијатитни амоноиди су веома бројни, а појављују се и главоношци налик на сипе. Опада бројност трилобита и риба са оклопом, док се повећава бројност кичмењака (риба) са вилицом. Појављују се рани водени представници водоземаца. "Old Red Continent" ofEuramerica. Beginning ofAcadian Orogeny forAnti-Atlas Mountains ofNorth Africa, andAppalachian Mountains ofNorth America, also theAntler,Variscan, andTuhua Orogeny inNew Zealand.
На копну се појављују првеваскуларне биљке (риније),стоноге и артроплеуриде. Мора насељавајуостракоде и првикичмењаци са вилицом. Еуриптериде достижу гигантске размере. Табулатни и ругозни корали, брахиоподе и морски љиљани су чести у морима. Фауна трилобита и мекушаца је разноврсна, за разлику од сиромашне фауне граптолита. Почетак Каледонске орогенезе, у току које настају планине у Енглеској, Ирској, Велсу и Шкотској (Каледониди) и Скандинавских планина.
Оваера је добила назив према лунарној геолошкој временској скали када су настали Нектаријски басен и остали највећимесечеви басени услед догађаја великих удара.
Настала најстарија позната стена (4.030Ma). Први облици живота и само-размножавајућихРНКмолекула су могли настати на Земљи око 4.000Ma током овeере.Напијер орогенеза наАнтарктику, пре око 4.000 ± 200 милиона година.
^Неоген и палеоген према старој подели припадали сутерцијару који се више не издваја.
^Квартарне творевине се издвајају и приказују на геолошким картама према генези.
^Трају преговори по питању горње границе плиоцена односно доње границе плеистоцена.
^Према студији везаној за Арктичку климу, Биолошког института, Универзитета у Утрехту (енгл.Institute of Environmental Biology , Utrecht University) азола папрат је имала значајну улогу у промени климе пре око 55 милиона година која се променила из тропске у хладну. Та папрат је имала велико распрострањење чиме је допринела обарању концентрације угљен-диоксида у ваздуху.
