Сматра се једним од првих модерних психолошких романа у историји светскекњижевности. Има многа обележја модерног романа: главног лика и велики број споредних ликова, добру карактеризацију свих важних ликова и сл. Догађаји се одвијају токомживота главног лика и након његовесмрти. Немафабуле него се, као у стварном животу, догађаји спонтано одвијају. Готово ниједан лик нема личноиме, већ им имена зависе од занимања, функције коју обављају и сл. (нпр. министар, екселенција). Називање именом се сматрало непристојним у то време.Јасунари Кавабата, први јапански добитникНобелове награде за књижевност, у говору на додели награде изјавио је да је „Прича о Генџију“ врх јапанске књижевности и да га ниједно дело још није надмашило. Књига је обавезна литература у јапанскимшколама.
У роману су описаниживот иљубавне згоде измишљеног принца Генџија. Приказује се животјапанског племства. Генџи је други син јапанског цара, почео је каријеру као царски чиновник у тада главном градуКјотоу. Стекао је врхунскообразовање и живео је лагодним животом. Одликовали су галепота и шарм. Имао је неколикожена и љубавница, које су му родиле децу. Тада су жене живеле одвојено од мужева и мало су времена проводиле с њима. Један од његових синова постао је јапански цар. Ликови су рањиви, са људским врлинама и манама. Неке од главних тема романа су: љубав, бол, лепота и пролазност.
Могуће је да јеприча о Генџију била написана поглавље по поглавље, које је Мурасаки испоручивала аристократкињама (nyokan). Ово дело има многе елементе који су присутни и у модерном роману: централни лик и веома велики број главних и малих ликова, добро развијену карактеризацију свих главних улога, низ догађаја који покривају животни век централног карактера и много више. У овом раду се не користи наративна причу, већ се догађаји збивају и ликови једноставно старе. Једно изузетно својствоГенџија, и Мурасакине вештине, је унутрашња конзистентност, упркосDramatis personae од око четири стотине ликова. На пример, сви ликови старе упоредо и породичне ифеудалне везе одржавају општу конзистентност.
Једна компликација за читаоце и преводиоцеГенџија је да скоро ни један од ликова у оригиналном тексту нема експлицитно име. Уместо тога ликови се ословљавају по својој функцији или улози (нпр. Министар левице),почасти (нпр. његова Екселенција), или њиховој релацији са другим ликовима (нпр. престолонаследник), који се мењају како роман напредује. Овај недостатак имена произлази из дворских манира Хејанске ере, према којима би слободно помињање личних имена особа било неприхватљиво директно и набусито. Модерни читаоци и преводиоци су користили разне надимке да би пратилимногобројне ликове.
Прича о Генџију је написана у архаичном дворском језику који је био неразумљив већ један век пре него што је прича написана.[3] Стога су Јапанци читали дорађену и илустровану верзију рада још од 12. века.[3] Тек у 20. веку је Генџи преведен на модерни Јапански. То је урадила песникињаАкико Јосано.[4][5][6][7]
Дебата о томе који део садржајаГенџија је заправо написалаМурасаки Шикибу се водила вековима и мало је вероватно да ће икад бити остварена сагласност, осим ако не дође до већих архивских открића. Генерално је прихваћено да је прича била завршена у својој садашњој форми до 1021, као је ауторСарашина Ники написала унос у свом дневнику о њеном задовољству стицањем комплетне копије дела.[12] Она је написала да је било преко 50 поглавља и поменула је ликове уведене на крају дела, тако да ако су други аутори осим Мурасаки Шикибу заиста радили на причи, њихов рад је био завршен у отприлике исто време као и њено писање.Дневник саме Мурасаки Шикибу садржи референце на причу, као и примену на себе имена Мурасаки у алузији на главни женски лик. Тај унос потврђује да је део, ако не и цео дневник, био доступан 1008. године, када унутрашњи докази убедљиво указују на то да је унос био написан.[13]
Дама Мурасаки је изјавила да је написала лик Генџија на бази Министра левице у време њеног боравка на двору. Други преводиоци, као што је Тајлер, сматрају да је лик Мурасаки но Уе, коју Генџи жени, базиран на самој Шикибу.
Јосано Акико, први аутор који је направио модерни јапански преводГенџија, је сматрала да је Мурасаки Шикибу написала само поглавља 1 до 33, и да је поглавља 35 до 54 написала њена кћерка Дајни но Санми.[14] Други научници су исто тако изразили сумње у погледу ауторства поглавља 42 до 54 (посебно поглавља 44, које је садржало ретке примере грешака у континуитету).[14] ПремаРојал Тајлеровом уводу у његов енглески превод рада, недавна рачунарска анализа је утврдила „статистички значајна” одступања у стилу између поглавља 45–54 и остатка, а исто тако међу раним поглављима.[14]
^Bowring, Richard John (ed). "Introduction". inThe Diary of Lady Murasaki. London: Penguin.Shikibu, Murasaki (2005).The Diary of Lady Murasaki. Penguin Publishing.ISBN978-0-14-043576-4.
^Minamoto, H.An Illustrated History of Japanese Art. Japan: Kyoto K. Hoshino, 1935.
^Munsterberg, Hugo.Arts of Japan An Illustrated History. Boston: Tuttle Publishing, 1957.
^The Diary of Lady Murasaki, ed.Richard Bowring, Penguin Classics (2005). стр. 31, note 41. In his introduction to the text, Bowring discusses its dating which, in any case, is generally accepted by most authorities. Royall Tyler, in his edition of theTale of Genji cited below, also draws attention to the entry in Murasaki Shikibu's diary: see the Penguin Books edition, 2003, Introduction, p.xvii
^абвShikibu, Murasaki; Tyler, Royall (2002).The Tale of Genji. Viking.
Chisholm, Julianne Kaui (новембар 1994). „The Steel-belted Radial of Karma: The End of Genji”.The Journal of the Association of Teachers of Japanese.28 (2): 183—93.JSTOR489291.doi:10.2307/489291.
De Wolf, Charles (2014). "Glimpses of Genji Through the Looking-Glass of Language".The Transactions of the Asiatic Society of Japan. fifth series, volume 6.
Gatten, Aileen (април 1986). „Weird Ladies: Narrative Strategy in theGenji monogatari”.The Journal of the Association of Teachers of Japanese.21 (1): 29—48.JSTOR489516.doi:10.2307/489516.
Kamens, Edward B (1993).Approaches to Teaching Murasaki Shikibu's The Tale of Genji. New York: Modern Language Association of America.
Kato, Shuichi (1979).A History of Japanese Literature: The First Thousand Years. David Chibbett. New York: Kodansha International, Ltd.ISBN978-0-87011-491-5.
Mostow, Joshua S (април 1999). „"Picturing" inThe Tale of Genji”.The Journal of the Association of Teachers of Japanese.33 (1): 1—25.JSTOR489628.doi:10.2307/489628.
Murase, Miyeko (1983).Iconography of theTale of Genji :Genji monogatari ekotoba. New York: Weatherhill.
Murase, Miyeko (2001).The Tale of Genji : Legends and Paintings. New York: G. Braziller.
Tyler, Royall and Susan (2002). „The Possession of Ukifune”.Asiatica Venetiana.5: 177—209.
Tyler, Royall (2003). „Rivalry, Triumph, Folly, Revenge: A Plot Line through theTale of Genji”.Journal of Japanese Studies.29 (2): 251—87.
Ury, Marian (1988). „A Heian Note on the Supernatural”.The Journal of the Association of Teachers of Japanese.22 (2): 189—94.JSTOR488941.doi:10.2307/488941.
Lawrence, Hollendaisde (1958).Nihon Koten Bungaku Taikei 14: Genji Monogatari 1 (на језику: Japanese).Tōkyō:Iwanami Shoten.ISBN978-4-00-060014-9.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
