Суна (арап.سنة) јеарапска реч за значи обичај, начин живота, пропис, норму, стандард, одредбу. Јужнословенскимуслимани користе обликsunnet/сунет (зависно од транскрипције са арапског).[1] ЗаСуните тај термин обележававерске законе које је Мухамед проповедао током свог живота. Суна учвшћава оно што је познато као Аврамовa (Ибрахимовa) реч.
Међу предисламскимАрапима, суна је имала снагуплеменскогобичаја (у антрополошком смислу), тј. опште прихваћених норми понашања везаних за доброту,моралност и друштвене активности.[2] Неки извори међутим оспоравају оваакво схватање.[3]
У арапском језику је “suna”, пре свега, представља “преседан, прецедент”, али и начин живота.
У старој Арабији се свако племе дичило суном својих предака. Преседани ранијих генерација су постојали традиција за новије што је водило прерастању у обичај, али иако се често поистовећују, обичај и суну треба разликовати. Њихова разлика је била од пресудног значаја за стварање Пророкове суне.
За разлику од обичаја који настаје дуготрајним истоветним понављањем одређених понашања којима се не зна први творац, нити је то од значаја за ауторитаривност обичаја, саставни елементи суне су историјска чињеница понашања и њена обавезност, односно нормативност за будуће генерације.
Измени предисламске суне се прилазило крајње опрезно (Шахт: “…без експеримената и новотарија које би могле пореметити драгоцену равнотежу њиховог бивствовања”).
УКур'ану се јавља у две синтагме: sunnat al-awwalīn („суна ранијих, неисламских генерација”) и sunnat Allāh (Алахова суна). Оба израза су синонимни ако означавају Алахово кажњавање ранијих генерација, које су поруке посланика дочекале са неверицом или ругањем. Усури III, 3 користи се множинаsunan као ознака суда за кажњавање. УХадису се под суном подразумеваМухамедова суна – Алах је са исламском заједницом повезан Својом књигом, аМухамед суном. Мухамедова суна обухвата и подразумева све оно што је Мухамед у својству Божјег посланика:
1. изричито допустио или забранио (kawl);
2. личним примером, својим начином живота разјаснио и уобичајио (fi’l);
3. прећутно одобрио (taqrir, sukut).
Држати се Суне могло би се сматрати неком врстом опонашања Мухамеда.
Суна је карактеристична ознака за праксу и теорију исламске заједнице – под изразом „Ahl as-sunna wa al-ğamā‘a” (људи суне и заједнице) се подразумевају они људи који не одступају од верских начела и праксе. Израз се у овом смислу користио посебно за повлачење разлика сашиитима.
На суни почивају многи институти шеријатског права као што су разне врсте купопродаје, право прече куповине, накнада штете, вакуфи и др.
Закон књигеисламских закона - Кур'ана, Суна је највећег значаја. Често се Суна тумачи погрешно јер је тумачење доста површно. Суну морају муслимани поштовати као и Кур'ан, али у пракси неки муслимани поштују само Куран. Либералнији правници у исламском свету схватају Суну као ритуал, док се у правним питањима не користи често.
Суну треба разликовати одФика, који је само усмени законулема и није писан закон.
