Stoici su se organizovali uAtini oko310. p. n. e. i objasnili kako jesvet satkan u skladu sa zakonimalogike,fizike ietike. Tvrdili su da svetom vladalogos (svetski um,sudbina) i zbog toga je sveodređeno. Centralni problem kojim se bave je etika, koji je i najpoznatiji u moderno vreme. Osnovni moto stoika je „život u skladu s prirodom“. Mudarčovek živi u skladu sprirodom i sopstvenimrazumom, jer tako postižemirduše. Najznačajnije vrline surazumnost,pravednost iumerenost. Smatrali su da čovek treba da se suprotstavlja impulsima koje stvarajuljubav,strast,mržnja,strah,bol itd. Druga poznata stoička izreka je „blažen je onaj koji je zadovoljan onim što ima“. Stoicizam je promovisan kao način života koji se ne dokazuje rečima, već delima.[5] Stoičku školu zabranio je529. godine vladarJustinijan I obrazloženjem da potiče izpaganizma i da nije u skladu sahrišćanstvom.[6]
Stoici su posebno poznati po učenju da je „vrlina jedino dobro“ za ljudska bića, a da te spoljašnje stvari — kao što su zdravlje, bogatstvo i zadovoljstvo — nisu dobre ili loše same po sebi (adijafora), već imaju vrednost kao „materijalna da bi vrlina delovala“. Poredaristotelovske etike, stoička tradicija čini jedan od glavnih temeljnih pristupaetici vrline.[7] Stoici su takođe smatrali da su određene destruktivne emocije rezultat grešaka u rasuđivanju, i verovali su da ljudi treba da imaju za cilj da održe volju koja je „u skladu saprirodom“. Zbog ovoga, stoici su smatrali da najbolji pokazatelj filozofije pojedinca nije ono što je osoba rekla, već kako se osoba ponašala.[8] Da bi živela dobrim životom, osoba mora da razume pravila prirodnog poretka, jer je prema njihovom shvatanju sve ukorenjeno u prirodi.
Mnogi stoici — kao što suSeneka iEpiktet — naglašavali su da bimudrac bio emocionalno otporan na nesreću, pošto je „vrlina dovoljna zasreću“. Ovo verovanje je slično značenju izraza „stoički mir“, iako ta fraza ne uključuje tradicionalne stoičke stavove da se samo mudrac može smatrati istinski slobodnim i da su sve moralne iskvarenosti podjednako opake.[9] Stoicizam je cvetao širomrimskog igrčkog sveta sve do 3. veka nove ere, a među njegovim pristalicama bio je i carMarko Aurelije. Doživeo je pad nakon što jehrišćanstvo postalo državna religija u 4. veku nove ere. Od tada je doživeo preporod, posebno urenesansi (neostoicizam) i u savremenoj eri (moderni stoicizam).[10]
Stoicizam je prvobitno bio poznat kao „zenonizam”", po osnivačuZenonu iz Kitiuma. Međutim, ovo ime je ubrzo odbačeno, verovatno zato što stoici nisu smatrali svoje osnivače savršeno mudrim, i da bi izbegli rizik da filozofija postanekult ličnosti.[11]
Naziv „stoicizam“ potiče odStoa Poikile (starogrčki: ἡ ποικίλη στοά), ili „oslikanog trema“, kolonade ukrašene mitskim i istorijskim scenama bitaka, na severnoj straniAgore uAtini, gde su se Zenon i njegovi sledbenici okupili da razgovaraju o svojim idejama.[12][13]
Reč „stoik“ se obično odnosi na nekoga ko je ravnodušan prema bolu, zadovoljstvu, tuzi ili radosti.[14] Savremena upotreba kao „osoba koja potiskuje osećanja ili strpljivo podnosi“ prvi put je navedena 1579. kaoimenica, a 1596. kaopridev.[15] Za razliku od termina „epikurejac“, navodiStanfordska enciklopedija filozofije u zapisu o stoicizmu, „značaj engleskog prideva 'stoički' nije u potpunosti pogrešan u pogledu njegovog filozofskog porekla“.[16]
Filozofija ne obećava da će obezbediti bilo šta spoljašnje za čoveka, inače bi priznala nešto što je izvan njenog pravog predmeta. Jer kao što je materijal za drvodelje drvo, a materijal za statue bronze, tako je predmet umetnosti življenja život svake osobe.
— Epiktet,Diskursi 1.15.2, Robin Hard revidirani prevod
Stoici su dali jedinstveni prikaz sveta, izgrađen od idealalogike,monističke fizike inaturalističke etike. Od njih, oni su isticali etiku kao glavni fokus ljudskog znanja, iako su njihove logičke teorije bile od većeg interesa za kasnije filozofe.
Stoicizam uči razvijanju samokontrole i hrabrosti kao sredstva za prevazilaženje destruktivnihemocija; filozofija smatra da postajući jasan i nepristrasan mislilac omogućava osobi da se razume univerzalni razlog (logos). Primarni aspekt stoicizma uključuje poboljšanje etičkog i moralnog blagostanja pojedinca: „Vrlina se sastoji u volji koja je u saglasnosti sa prirodom.“[17] Ovaj princip se takođe primenjuje na oblast međuljudskih odnosa; „da bude oslobođen gneva, zavisti i ljubomore“,[18] i da prihvati čak i robove kao „ravne drugim ljudima, jer su svi ljudi podjednako proizvodi prirode“.[19]
Stoička etika zastupadeterminističku perspektivu. U pogledu onih kojima nedostaje stoička vrlina.Kleant je jednom izneo mišljenje da je zao čovek „kao pas vezan za kola i primoran da ide kuda god ona idu“.[17] Stoik vrline, nasuprot tome, izmenio bi svoju volju kako bi odgovarao svetu i ostao, po rečimaEpikteta, „bolestan, a opet srećan, u opasnosti, a opet srećan, umirući i opet srećan, u izgnanstvu i srećan, u sramoti i srećan“,[18] čime se postavlja „potpuno autonomna“ individualna volja, a istovremeno i univerzum koji je „rigidno deterministička jedinstvena celina“. Ovo gledište je kasnije opisano kao „klasični panteizam“ (a usvojio ga je holandski filozofBaruh Spinoza).[20]
Počevši oko 301. p. n. e.,Zenon je predavao filozofiju uStoa Poikile („Oslikani trem“), po čemu je njegova filozofija i dobila ime.[21] Za razliku od drugih filozofskih škola, kao što suepikurejci, Zenon je izabrao da svoju filozofiju predaje u javnom prostoru, koji je biokolonada koja je gledala na centralno okupljalište Atine,Agoru.
Od prve dve faze stoicizma nisu sačuvana potpuna dela. Sačuvani su samo rimski tekstovi iz kasne Stoe.[22]
Stoicizam je postao najpopularnija filozofija među obrazovanom elitom u helenističkom svetu i Rimskom carstvu,[23] do tačke u kojoj su, po rečimaGilberta Mareja, „skoro svinaslednici Aleksandra [...] sebe proglasili stoicima“.[24]
Oates, Whitney Jennings,The Stoic and Epicurean Philosophers, The Complete Extant Writings of Epicurus, Epictetus, Lucretius and Marcus Aurelius, Random House, 9th printing 1940.[недостаје ISBN]
Bakalis, Nikolaos.Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics. Analysis and Fragments.ISBN1-4120-4843-5.. Trafford Publishing, 2005,
Long, A. A.Stoic Studies. Cambridge University Press.. (1996; repr. University of California Press, 2001)ISBN0-520-22974-6
Robertson, Donald.The Philosophy of Cognitive-Behavioral Therapy: Stoicism as Rational and Cognitive Psychotherapy. London: Karnac,.ISBN978-1-85575-756-1..
_-_BEIC_6353768.jpg)
