Istorijski,sirotište jerezidencijalna ustanova, ili grupni dom, posvećenzbrinjavanjusiročadi i druge dece koja su odvojena od njihovih bioloških porodica. Primeri situacija koje bi prouzrokovale smeštanje deteta u sirotišta su kada su roditelji umrli, biološka porodica je zlostavljala dete, postojala je zloupotreba supstanci ili mentalna bolest u biološkom domu koja šteti detetu, ili su roditelji morali da odu na rad negde drugde i nisu bili u stanju ili ne žele da povedu dete. Uloga pravne odgovornosti za podržavanje dece čiji su roditelji umrli ili na drugi način nisu u mogućnosti da pružaju negu znatno se razlikuje u svetu.
Upotreba sirotišta pod upravom vlada je u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Velikoj Britaniji i zemljama članicama Evropske unije ukinuta tokom druge polovine 20. veka, ali nastavljaju da deluju u mnogim drugim regionima širom sveta. Iako se termin „sirotište” više ne upotrebljava u Sjedinjenim Državama, skoro svaka američka država nastavlja da upravlja kućama za boravak dece kojoj je neophodno bezbedno mesto za život i u kojima će im biti pružena podrška u obrazovnim i životnim veštinama. Kuće poputMilton Heršijeve škole[1] uPensilvaniji, Mushart[2] uIlinoisu i Krosnor škola i dom za decu[3] uSevernoj Karolini i dalje pružaju negu i podršku deci kojoj je neophodna. Dok mesto poput Milton Heršijeve škole smešta gotovo 2.000 dece, svako dete živi u malom okruženju sa „kućnim roditeljima”[4] koji često žive godinama u toj kući. Deca koja odrastaju u tim stambenim kućama imaju višu stopu završetka srednje škole i fakulteta od one koja provode ekvivalentan broj godina u američkom sistemu hraniteljstva, gde samo 44 do 66 procenata dece završava srednju školu.[5][6]
Istraživanja iz Projekta rane intervencije u Bukureštu (engl.Bucharest Early Intervention Project, BEIP) često se navode kao dokaz da stambene institucije negativno utiču na dobrobit dece. BEIP je odabrao sirotišta u Bukureštu, Rumunija, koja su odgajala napuštenu decu u socijalno i emocionalno ugroženim sredinama kako bi proučavali promene u razvoju odojčadi i dece nakon što su bila smeštena u posebno obučene hraniteljske porodice u lokalnoj zajednici.[7] Ova snažna studija pokazala je koliko je nedostatak ljubavne pažnje koji deci pružaju njihovi roditelji ili negovatelji važan za optimalni ljudski razvoj, posebno mozga; adekvatna ishrana nije dovoljna.[8] Daljnja istraživanja dece koja su usvojena od institucija iz istočnoevropskih država u SAD pokazala su da su za svakih 3,5 meseca koje beba provodi u ustanovi zaostajala za svojim vršnjacima u rastu za 1 mesec.[9] Nadalje,metaanaliza istraživanja o IQ vrednostima dece u sirotištima utvrdila je niži IQ među decom u mnogim institucijama, ali ovaj rezultat nije pronađen u okruženju s niskim prihodima.[10]
Širom sveta, rezidencijalne ustanove poput sirotišta često mogu biti štetne za psihološki razvoj ugrožene dece. U zemljama u kojima se sirotišta više ne koriste, državno dugoročno zbrinjavanje neželjene dece se oslanja na smeštaj u domaćem okruženju, sa naglaskom na replikaciji porodičnog doma. Mnoge od ovih zemalja, poput Sjedinjenih Država, koriste sistem novčanih stipendija koje se isplaćuju udomiteljima kako bi se podstaklo i subvencionisalo zbrinjavanje u privatnim domovima. Neophodno je napraviti razliku izmeđuhraniteljstva iusvajanja, jer bi usvajanje deteta izuzelo dete iz državne brige i prenelo u potpunosti i neopozivo zakonsku odgovornost za brigu o detetu na posvojitelja, dok u slučaju hraniteljstva dete ostaje u državnoj nadležnosti s hraniteljem koji deluje samo kao negovatelj.
Većina dece koja žive u sirotištima nisusiročad; četvoro od petoro dece u sirotištima ima bar jednog živog roditelja i većina ima širu porodicu.[11] Zemlje u razvoju i njihove vlade oslanjaju se na rodbinsko zbrinjavanje radi pomaganja siročadi, jer je znatno finansijski efektivnije pomoći širim porodicama u preuzimanju siročeta, nego što je njegova institucionalizuja.[12] Pored toga, zemljama u razvoju nedostaje socijalna pomoć za decu i njihovo blagostanje zbog nedostatka resursa. Istraživanja koja se sprovode u svetu u zemljama u razvoju pokazuju da su se te zemlje fokusirale isključivo na pokazatelje preživljavanja, umesto na kombinaciju opstanka i drugih pozitivnih pokazatelja kao što bi to učinila razvijena nacija.[13] To govori o načinu na koji mnoge razvijene zemlje tretiraju krizu siročadi, jer je jedini fokus na pronalaženju načina da se osigura njihov opstanak. U razvijenim zemljama siročad može očekivati da neće naći samo dom, već će te zemlje pokušati da obezbede i sigurnu budućnost. Nadalje, siročad u zemljama u razvoju se smatraju problemom koji treba rešiti, i to ih čini ranjivim u pogledu eksploatacije ili zanemarivanja. UPakistanu, alternativna briga za siročad često pada na proširene porodice i pakistansko društvo u skladu sa stanovištem svoje vlade stavlja najveći deo tereta brige o siročadi na njih. Iako je često slučaj da građani Pakistana uzimaju siročad zbog svoje kulture i religije, uzimaju se samo siročad čiji su roditelji umrli. To zanemaruje populaciju dece kojoj je potrebna alternativna nega bilo zbog zlostavljanja ili zbog roditelja koji nisu u stanju da se brinu o svom detetu zbogsiromaštva, mentalnih ili fizičkih problema.[14]
Nekoliko velikih međunarodnih dobrotvornih organizacija i dalje finansira sirotišta, ali većinu njih obično osnivaju manje dobrotvorne organizacije i verske grupe.[15] Sirotišta, posebno uzemljama u razvoju, mogu iskorištavati ranjive porodice u riziku od raspada i aktivno regrutovati decu kako bi obezbedili kontinuirano finansiranje. Sirotišta u zemljama u razvoju retko vodi država.[15][16] Međutim, nisu sva sirotišta kojima upravlja država manje korumpirana; rumunska sirotišta, poput onih u Bukureštu, osnovana su zbog ogromnog broja stanovnika što je bilo katalizovano delovanjemdiktatoraNikolaja Čaušeskua, koji je zabraniopobačaj ikontrolu rađanja i podstakao stopu nataliteta da bi povećao ponudu radne snage u Rumuniji.[17]
Često se navodi da istraživanja iz Bukureštanskog projekta rane intervencije (BEIP) pokazuju da rezidencijalne ustanove negativno utiču na dobrobit dece. BEIP je odabrao sirotišta u Bukureštu u Rumuniji koja odgajaju napuštenu decu u socijalno i emocionalno depriviranim sredinama kako bi proučavali promene u razvoju odojčadi i dece nakon što su smeštena u posebno obučene hraniteljske porodice u lokalnoj zajednici.[18] Ova moćna studija je pokazala kako je pažnja puna ljubavi koju roditelji ili staratelji obično pružaju deci ključna za optimalan ljudski razvoj, posebno mozga; adekvatna ishrana nije dovoljna.[8] Dalja istraživanja dece koja su usvojena iz institucija u istočnoevropskim zemljama u SAD pokazala su da za svakih 3,5 meseca koliko je dete provelo u instituciji, ono zaostaje za svojim vršnjacima u rastu za 1 mesec.[19] Dalje, meta-analiza istraživanja okoeficijentu inteligencije dece u sirotištu otkrila je niži koeficijent inteligencije među decom u mnogim institucijama, ali ovaj rezultat nije pronađen u okruženju sa niskim prihodima.[10]
Herbermann, Charles, ур. (1913). „Orphans and Orphanages”.Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
