Разум је способност разборитог (логичког, критичког) мишљења, поимања и расуђивања.[1][2][3] Разум такође означава више когнитивне функцијељудског ума.[4] У психолошком смислу „разумски“ (рационални) доживљаји се често супротстављају „ирационалнима“ (нагонима, осећањима, тежњама). Разум је блиско повезан са таквим карактеристичнимљудским активностима као што суфилозофија,наука,језик,математика иуметност, и обично се сматра изузетном способношћу коју поседујуљуди.[5] Разум се понекад назива ирационалност.[6]
Резонирање је повезано са чиновимаразмишљања испознаје, и укључује употребу нечијегинтелекта. Подручјелогике проучава начине на које људи могу користитиформално резоновање за стварањелогички ваљаних аргумената.[7] Резоновање се може поделити на облике[8]логичког закључивања, као што су:дедуктивно закључивање,индуктивно закључивање иабдуктивно закључивање.Аристотел је направио разлику између логичког дискурзивног закључивања (правилан разум) иинтуитивног закључивања,[9] у којем процес закључивања путем интуиције - колико год био валидан - може тежити ка личном и субјективно неразумном. У неким друштвеним и политичким окружењима логички и интуитивни начини закључивања могу се сукобити, док се у другим контекстима интуиција и формални разум сматрају комплементарним, а не контрадикторним.[10] На пример, уматематици је интуиција често неопходна за креативне процесе укључене у долажење доформалног доказа, вероватно најтежег од формалних задатака резоновања.
Резонирање, попут навике илиинтуиције, један је од начина на који размишљање прелази с једне на сродну идеју. На пример, резоновање је начин на који рационални појединци схватају чулне информације из свог окружења или концептуализирају апстрактне дихотомије као што суузрок ипоследица,истина илаж, или идеје у вези са појмовимадобра или зла. Резоновање, као деоизвршног одлучивања, такође је блиско поистовећено са способношћу самосвесне промене, у смислуциљева,уверења,ставова,традиција иинституција, те стога и са способношћуслободе исамоопредељења.[11]
За разлику од употребе „разума” каоапстрактне именице,разлог је разматрање које објашњава или оправдава догађаје, појаве илипонашање.[12] Разлози оправдавају одлуке, разлози подржавају објашњења природних појава; могу се дати разлози за објашњење поступака (понашања) појединаца.
Коришћење разума или закључивања такође се може јасније описати као пружање добрих или најбољих разлога. На пример, када се оцењује морална одлука, „морал је, у најмању руку, покушај да се властито понашање усмери разумом - то јест, учини оно што за то има најбоље разлоге“, а дајући једнаку [и непристрасну] тежину интересима свих оних на које утиче оно што се ради.”[13]
Током повестифилозофије однос разума иума се различито одређивао. У старогрчкој филозофији се није правила строга разлика између ума и разума.[14] Разликовање разума од ума вуче свој корен из Аристотеловог разликовањанус патхетикос инус поиетикос.[15] Усредњовековној филозофији,Тома Аквински, разликује ум (лат.интелект) којим се непосредно (интуитивно) сазнаје истина, и разум (рацио) који заобилазно (дискурзивно) долази доистине.[14]
Рацио (лат.ratio) је уфилозофији ум или разум, а некада, и разлог постојања или делања. У ширем смислу, основни, користан пут и начин.[16] Неки филозофи употребљавају израз рацио заум, за разлику од разума (лат.intellectus), док неки истим термином означавају обоје (ум и разум), а неки чак и само разум.[15]
Рацио такође може значити и разлог, тј. оно због чега тврдимо да нешто јесте тако како јесте. У том смислу се разликује[15]:
Шопенхауер разумом назива „способност повезивања интуитивних представа сагласно принципу довољног разлога“, а умом „способност формирања апстрактних појмова и њиховог комбиновања у расуђивању и умовању“.[17]
Кант уводи хијерархију „сазнајних моћи“, разликујући разум (нем.Verstand), као ужу спознајну моћ, и ум (нем.Vernunft), као ширу и вишу, која у себи поред чулности обухвата и разум и стварањеидеја.
„
Све наше сазнање почиње чулима, прелази од њих на разум и завршава се умом.
За Канта, разум чине априорне функције којима се чулни утисци претварају у предмете искуства, појмове и судове, док је ум раван директивних идеја, највиших јединстава мисаоне дјелатности.[15]
Хегел разум поставља на најнижу тачку лествице, у сферу апстрактне одређености, у сферу „коначног“, па му је разумска логика она која се изграђује у непремостивој одвојености (апстракцији) субјекта од објекта и којој је непротивречност њених фиксираних форми основно мерило истинитости.[14]
^Разум, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
^Proudfoot, Michael (2010).The Routledge dictionary of philosophy. A. R. Lacey, A. R.. Lacey (4th изд.). London: Routledge. стр. 341.ISBN978-0-203-42846-7.OCLC503050369. „Reason: A general faculty common to all or nearly all humans...this faculty has seemed to be of two sorts, a faculty of intuition by which one 'sees' truths or abstract things ('essences' or universals, etc.), and a faculty of reasoning, i.e. passing from premises to a conclusion (discursive reason). The verb 'reason is confined to this latter sense, which is now anyway the commonest for the noun too”
^Rescher, Nicholas (2005).The Oxford companion to philosophy. Ted Honderich (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 791.ISBN978-0-19-153265-8.OCLC62563098. „reason. The general human 'faculty' or capacity for truth-seeking and problem solving”
^Mercier, Hugo;Sperber, Dan (2017).The Enigma of Reason. Cambridge, MA:Harvard University Press. стр. 2.ISBN9780674368309.OCLC959650235. „Enhanced with reason, cognition can secure better knowledge in all domains and adjust action to novel and ambitious goals, or so the story goes. [...] Understanding why only a few species have echolocation is easy. Understanding why only humans have reason is much more challenging.”. Compare:MacIntyre, Alasdair (1999).Dependent Rational Animals: Why Human Beings Need the Virtues. The Paul Carus Lectures.20.Open Court Publishing.ISBN9780812693973.OCLC40632451. Приступљено2014-12-01. „[...] the exercise of independent practical reasoning is one essential constituent to full human flourishing. It is not—as I have already insisted—that one cannot flourish at all, if unable to reason. Nonetheless not to be able to reason soundly at the level of practice is a grave disability.”
^Gibson, Eleanor (15. 04. 1960).The Visual Cliff. San Francisco: W. H. Freeman and Company.
^Michel Foucault, "What is Enlightenment?" inThe Essential Foucault, eds. Paul Rabinow and Nikolas Rose, New York: The New Press, 2003, 43–57. See also.Kompridis, Nikolas (2000). „So We Need Something Else for Reason to Mean”.International Journal of Philosophical Studies.8 (3): 271—295.doi:10.1080/096725500750039282.
Belnap, N. (1977). "A useful four-valued logic". In Dunn & Eppstein,Modern uses of multiple-valued logic. Reidel: Boston.
Bocheński, J.M. (1959).A précis ofmathematical logic. Translated from the French and German editions by Otto Bird. D. Reidel, Dordrecht, South Holland.
Bocheński, J.M. (1970).A history offormal logic. 2nd Edition. Translated and edited from the German edition by Ivo Thomas. Chelsea Publishing, New York.
Brookshear, J. Glenn (1989).Theory of computation: formal languages, automata, and complexity. Redwood City, Calif.: Benjamin/Cummings Pub. Co.ISBN978-0-8053-0143-4.
Cohen, R.S, and Wartofsky, M.W. (1974).Logical and Epistemological Studies in Contemporary Physics. Springer.ISBN90-277-0377-9.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Boston Studies in the Philosophy of Science. D. Reidel Publishing Company: Dordrecht, Netherlands
Finkelstein, D. (1969). "Matter, Space, and Logic". in R.S. Cohen and M.W. Wartofsky (eds. 1974).
Gabbay, D.M., and Guenthner, F. (eds., 2001–2005).Handbook of Philosophical Logic. 13 vols., 2nd edition. Kluwer Publishers: Dordrecht.
Haack, Susan (1996). Deviant Logic, Fuzzy Logic: Beyond the Formalism, University of Chicago Press.
Kneale, William, and Kneale, Martha,. (1962).The Development of Logic. Oxford University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). London, UK.
