Pikarski roman je originalna podvrsta romana koji je nikao uŠpaniji (kasnije su ga i druge književnosti preuzele). Nastao je na prelazu izrenesanse ubarok kaoparodija na idealistička pripovedanja renesanse. Prvi pikarski roman se pojavljuje 1544. godine u Burgosu pod nazivomVida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades. Postoje pretpostavke da je prvo izdanje nastalo ranije, 1553. godine, ali da nije sačuvan nijedan primerak. Međutim, delo koje je uspostavilo konačni model i odlike pikarskog romana bilo jeLa Vida del pícaro Guzmán de Alfarache iz 1599. godine, čiji je autorMateo Aleman.
Pikarski roman se menjao i evoluirao kroz različiteetape :
Uprkos tome što je svako delo individualno, svi pikarski romani dele određen broj zajedničkih odlika koje se mogu svesti na sledeće:
RečnikŠpanske kraljevske akademije definišeterminpíkaro na sledeći način – prost, siromašan, lukav, prepreden, prevarant, bez časti i srama. Pikaro potiče iz najnižihdruštvenih slojeva, bez određenog zanimanja, sluga mnogih gospodara, beskrupulozan, lukav, više voli da lenčari i luta, da prosi, kraducka, vara, laže i da živi na ivicizakona nego da se bavi poštenim poslom.Njegov cilj je da vara ljude kako bi izvukao neku korist za sebe. On je indivudualac, uvek sam radi i nema prijatelje.Mi možemo da prevodimo terminpícaro kao mangup, prevarant, lopuža, probisvet, obešenjak i slično. Samglavni junak, pikaro, postaćeprototip ušpanskoj književnosti. On je društveni parazit, skitnica, osoba koja uvek gleda da dođe do koristi na najlakši način, koja izbegava rad, obaveze i odgovornosti. Međutim, ne može se smatrati prestupnikom. Pikaro ne voli zakon i predstavnike zakona, ali im se ne suprotstavlja. Dobro poznaje život i to ga čini realistom,skeptikom icinikom. Zaantiheroja bi se moglo reći da je osoba koja je za kratko vreme imala prilike da sagleda propadanje brojnihideala. Shvativši to, trudi se da preživi uz minimalan rad.[3]
Prva poznata izdanjaŽivota Lazarčića sa Tormesa i njegovih zgoda i nezgoda (šp.Vida del Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades pojavljuju se 1554. godine. Štampana su u Burgosu, Alkali i Antverpenu. Pretpostavlja se da postoje i ranija izdanja od onog iz Atverpena, iz 1553. godine, ali do sada nije pronađen nijedan primerak.Autor ovog dela je nepoznat. Pripisivano je Hoseu de Siguensi (šp.Jose de Siguenza), Dijegu Urtadu de Mendosi (šp.Diego Hurtado de Mendoza) i Sebastijanu Orosku (šp.Sebastian Orozco). Međutim, nijedna od ovih tvrdnji nije dokazana, tako da se Lazarčič i dalje smatra delomanonimnog autora. U prošlosti je knjiga zabranjivana zbog oštresatire na račun sveštenstva i nalazila se naindeksu zabranjenih knjiga 1559. godine. Pošto je njena popularsnot bila velika,Filip II je naredio da se štampa u prečišćenoj verziji uMadridu 1573. godine.
Pisana u prvom licu, predstavljaautobiografiju Lazarčića, malog dečaka kojeg je majka ostavila jednom slepcu da mu služi kao vodič. Roman je sastavljen odepizoda koje čine Lazarčićeva službovanja kod raznih gospodara: slepca, sveštenika, prodavca lažnih bula, kapelana, čuvara javnog reda... Na kraju Lazarčić postajetelal uToledu, ženi se arhiprezviterovom služavkom, a taj brak služi, zapravo, za prikrivanja sveštenikove veze sa tom služavkom.
Svaka epizoda je zaokružena kao celina. Priča se razvija linearno, ali suepizode različite po svojoj dužini. Službovanje kod raznih gospodara otvara mogućnost da se izloži pregled društvenih tipova niže i srednje klase, te da se iskaže oštrasatira na društvenu i ekonomsku situacijuŠpanije tog doba. Iz epizode u epizodu pratimo moralnu degradaciju jednog naivnog dečaka dobroćudne naravi, koji raste i pretvara se u lukavog prevaranta.
Oštrica satire nikada nije uperena protiv samog Lazarčića, iako je njegovomoralno srozavanje očigledno. Situacije u kojima se on nalazi uvek se razrešavaju na način koji dozvoljava čitaocu da prema njemu gaji izvesnesimpatije, čak iako se njegova dela ne bi mogla odobravati sa moralnog stanovišta. Uprkos činjenici da je primoran da vara svoje gospodare da bi mogao da preživi, uvek se nađe poneki elementkomičnog koji je tu ubačen da bi zasmejao čitaoca i ublažio moralnu osudu. Na samom kraju romana, kada Lazarčić stupa u brak sa služavkom koja i dalje živi sa sveštenikom, dakle u završnoj fazi moralne degradacijeglavnog junaka, može se uočiti izvesno osećanje sažaljenja, premda izvesnasimpatija prema nestašlucima glavnog junaka prevladava kaokonstanta duž čitavog romana.
Radnja romana odvija se uSalamanki iToledu sredinom 16. veka. Radi se oautobiografskom delu u kome Lazarčić sa Tormesa priča o svom životu kroz sedam epizoda (šp.tratados), uključujući i Prolog na samom početku dela.
Glavnakarakteristika ovog dela romana jeste njegova dvosmislenost. Ona se ogleda u nekoliko stavki, najpre u tome što Lazarčić želi da za njegovu priču čuju mnogi, ali je ona ipak namenjena samo jednoj osobi, izvesnom „Vašem Prevashodstvu“ (šp.Vuestra Merced). Potom, iako je traženo da piše samo o određenoj „stvari“, on ipak odlučuje da opiše čitav tok svog dotadašnjeg života. Treba primetiti i da, iako je Lazarčić neobrazovan dečak, pravialuzije na nekoliko klasičnihautora i koristi brojnaretorička sredstva. Takođe, iako je veoma siromašan, odbija novčanu nagradu – umesto toga, čezne za slavom. Na samom kraju Prologa, nagoveštava da je kao teški fizički radnik postigao mnogo više od onih koji su, zahvaljujući velikodušnosti Fortune, „nasledili plemenita imanja“, što je bio veoma smeo komentar za ono vreme kad je roman nastao.[4]
U prvoj epizodi Lazarčić daje opis svog rođenja u selu nadomakSalamanke, od oca vodeničara koji gine u ratu još za vreme njegovog detinjstva. Lazarčićeva majka se seli uSalamanku i stupa u vezu sa crncem konjušarem, koji postaje Lazarčićev očuh. Nakon sto mu očuh biva optužen za krađu, majka ga šalje slepom prosjaku da ga učini svojim šegrtom. Lazarčićev život sa slepim prosjakom ispunjen je nasiljem i borbom za opstanak, koja se završava tako što Lazarčić uspeva da nadmudri svog gospodara.
U drugoj epizodi upoznaje pohlepnog sveštenika s kojim, takođe, vodi borbu - najviše oko hrane, koja se završava otpuštanjem Lazarčića iz službe.
U trećoj epizodi Lazarčić stiže uToledo, gde ga zapošljava jedan plemić. Zadivljen njegovim izgledom i odećom, nada se da će započeti stabilniji život, ali opet doživljava razočaranje - plemić živi u siromaštvu, jedino sa onim sto ima na sebi. Naviknut na teške životne uslove, Lazarčić uspeva da preživi, nalazeći hranu na ulici, a čak kreće i da hrani svog gospodara. Ovaepizoda se umnogome razlikuje od prethodne dve po tome što nema borbe između gospodara i sluge. Razlog leži u tome što plemić nije okrutan, za razliku od slepog prosjaka i sveštenika. Iako je siromašan, on odbija to da prizna i prividno živi u blagostanju. To čini sve dok okolnosti ne ugroze njegov iluzorni svet. Tada beži, što uvodi još jednu razliku u odnosu na prethodne dve epizode - umesto da sluga napusti gospodara, gospodar napušta slugu i beži iz grada.
Četvrta epizoda je veoma kratka i u njoj se Lazarčić zapošljava kod svog četvrtog gospodara - kaluđera, kojeg opisuje kao ‚‚neprijatelja" manastirskog života i ljubitelja svetovnih aktivnosti. On provodi toliko vremena posećujući ljude da ima više pohabanih cipela nego ostatak njegove pastve zajedno. Lazarčić od njega dobija svoje prve cipele, ali ga ubrzo napušta iz razloga koji nije naveo, ali i zbog toga što nije mogao da ide u korak s njime.[5]
U petoj epizodi Lazarčićev gospodar je prodavac oproštajnicagrehova, čijom kupovinom bi se kupac osigurao da će muduša provesti manje vremena učistilištu. Prodavac je opisan kao najveštiji i najbeskrupulozniji prodavac oproštajnica kojeg je Lazarčić ikada sreo. Nakon svađe sa lokalnim policajcem uspeva da obmane čitav grad, pa i Lazarčića, i natera ih da poveruju da su prisustvovali božjem čudu, dok je, zapravo, sve vreme u pitanju bila dobro osmišljena prevara. Lazarčić ostaje u njegovoj službi 4 meseca.
Šesta epizoda je veoma kratka, iako u njoj Lazarčić menja dva gospodara. Prvog, torbara, za kojeg je mešao boje, spominje samo u jednoj rečenici u kojoj navodi da mu je izazvao brojne patnje. Odmah za njim sledi kapelan, koji mu prvi plaća za njegov rad. Nakon četiri godine rada za kapelana, skuplja dovoljno novca da priušti sebi pristojnu polovnu odeću i stari mač, nakon čega napušta službu.
U sedmoj epizodi Lazarčić služi čuvaru javnog reda, ali ubrzo shvata da je hvatanje kriminalaca previše opasan posao. Na kraju se zapošljava kao gradski telal i ženi se arhiprezviterovom služavkom, dok, u stvari, služi za prikrivanje sveštenikove veze sa tom služavkom. Tek tada saznajemo da je to bila „stvar“ o kojoj se govorilo u prologu.[6]
Umetnička vrednost ovog romana ne sastoji se samo iz uočavanja društvenih prilika uŠpaniji tog doba i njihovog izvrgavanja ruglu.Anonimni autor pokazuje izuzetnu veštinu u skiciranjulikova.Portreti predstavnika određenih društvenih slojeva konkretni su, puni života, što čini društvenukritiku jos oštrijom. Poredtendencije da se određene ličnosti prikažu kao tipovi ili karikature, svaka od njih poseduje i onu notu individualnog, specifičnog što je čini originalnom kreacijom.
Lazarčić predstavlja drugu stranu medalje velikeŠpanske imperije. U njemu nema idealizacije kao u pastoralnom romanu ili fantastike kao u viteškim. Svaki prikaz društvene sredine, svaka situacija - verodostojni su.Humor, koji se javlja kao značajanelement u ovom romanu, samo potencira realizam slike. Na kraju je i taj humor upotrebljen u funkciji konačnog ciljaautora. Ta realistična slikaŠpanije tog doba ne bi bila potresna u toj meri da predstavljanje skitnica, prosjaka, ponosnog idalga koji se stidi da prosi ali i da radi, nemoralnog sveštenika i drugih, nije dato tako efektno, životno, jednostavnim crtama, racionalnim i efikasnim jezikom, bez suvišnih opisa.
Ovo je značajno delo kao dokument o životu Španije, ali, isto tako, značajno je i za razvojproznog književnog izraza našpanskom jeziku. U tomautobiografskom pripovedanju nema mesta zafantastiku, zamit ilegende. Nema mesta za vitezove ili idealizovane junake. Galerija likova koja se ocrtava krozepizode Lazarčićevog života nema predstavnika višihdruštvenih slojeva. Život je predstavljen kroz vraćanje u prošlost istruktura romana je zaokružena u trenutku kada pripovedanje dolazi u sadašnje vreme. Sama priča sluzi da objasni i opravda Lazarčićevu trenutnu situaciju. Prvi put u španskoj književnosti trenutno stanjeglavnog junaka posmatra se kao posledica njegovog porekla.
Pikaro, kaoprototip osobe koju je društvo obacilo, koja mora da vara i da se snalazi u životu da bi preživela, mogao je da se javi samo u toj društvenoj sredini koja se opisuje. Njegova situacija je logičan ishod porekla,obrazovanja i životnih iskustava. Razvoj glavnog junaka posmatramo u romanu od detinjstva do zrelosti. Nijedno ranije ostvarenje iz španske književnosti nije dalo radnju krozevoluciju likova kao sto to čini ovo. U tom smislu su veoma značajni gore navedeni elementiretrospektive ideterminizma kaoinovacija u razvoju uopšte.
