Optička bežična mreža (OWC) je oblikoptičke veze u kojoj je nenavođeno (u smislu kretanja)vidljivo,infracrveno (IR), iliultraviolet (UV) svetlo korišćeno za prenos signala.
OWC sistemi koji funkcionišu u visdljivom spektru (390–750 nm) često se nazivaju ividljivim svetlosnim vezama (eng. visible light communication (VLC)). VLC sistemi iskorišćavaju prednost dioda koje emituju svetlost (LED dioda) koja se kreće veoma velikim brzinama bez primetnih efekata na osvetljenje i ljudsko oko. VLC može da se koristi u širokom opsegu primene uključujući bežične lokalne mreže, bežične mreže za privatnu upotrebu i mreže ugrađene u vozila (poput gradskih autobusa, vozova, ...).[1] Sa druge strane, zemljani tačka-po-tačka OWC sistem, poznatiji kaofree space optical sistem (FSO),[2] koji funkcioniše oko IR frekvencija (750–1600 nm). Ovi sistemi tipično koriste laserske predajnike i nude finansijski pogodne protokol-transparentne veze sa velikim protokom podataka, kao npr., 10 Gbit/s po talasnoj dužini i obezbeđuju potencijalno rešenje za razne probleme uskog grla (eng. backhaul bottleneck). Takođe, posotjalo je rastuće interesovanje o UV vezama komunikacije (ultraviolet communication (UVC)) kao rezultat napredka u solid/state optičkim izvorima i detektorima koji funkcionišu unutar UV spektra (200–280 nm). U ovim takozvanim UV grupama, sunčeva radijacija je zanemarljiva na površinskom nivou što čini mogućim izrađivanje detektora, koji mogu da prebrojavaju fotone, sa prijemnicima širokog polja vida koji povećavaju veličinu primljene energije bez dodatnih spoljašnjih uticaja. Takav dizajn je specijalno koristan za spoljašnje konfiguracije (eng. non line of sight configuration) koje podržavaju UVC kratkog dometa koje ne troše puno energije, kao npr. bežični senzori i ad-hoc mreže.
Razvojbežičnih mreža se ističe kao jedna od najvažnijih pojava u istoriji tehnologije. Bežične tehnologije su postale neizostavne, mnogo brže u poslednje četiri decenije i biće ključni element u razvoju društva u skorijoj budućnosti.Radio-frekvencione (RF) tehnologije široke upotrebe su ključni faktor bežičnih uređaja i ekspanzije ovih sistema. Bili kako bilo,elektromagnetni spektar na kom se koriste bežične mreže je ograničen po pitanju kapaciteta i cene što je naznačeno u dozvolama za korišćenje. Porastom bežičnih komunikacija sa velikom količinom podataka, potražnja za RF spektrom nadmašuje proizvodnju što dovodi do toga da će proizvođači morati da uzmu u razmatranje i viši deo magnetnog spektra, a ne samo RF.
Optičke bežične mreže (OWC) odnose se na prenos nenavođenih podataka krozoptičke provodnike, kao npr.,vidljive,infrared (IR)iultraljubičaste (UV) veze. Signaliziranjem pomoćusignalnih raketa,dima,zastava na brodu isemafora[3] može se smatrati zastarelim oblicma OWC-a. Sunčeva svetlost se takođe koristila za signaliziranje na velike daljine još od ranih perioda. Najranije korišćenje sunčeve svetlosti u komunikacione svrhe je pripisano drevnim Grcima i Rimljanima koji su koristili njihove uglačane štitove da pošalju signal, odbijanjem sunčeve svetlosti tokom bitke.[4] Godine 1810,Carl Friedrich Gauss izumeo je heliograf koji uključuje par ogleadala da bi usmerio zrak svetlosti ka udaljenoj stanici. Iako je prvobitno heliograf izumljen za geodetska pregledanja, pretežno je korišćen u vojne svrhe krajem devetnaestog veka i početkom dvadesetog veka.Godine 1880,Alexander Graham Bell je izumeo photophone, poznatiji kao prvi bežični telefonski sistem na svetu.
Interesovanje vojske zaphotophone se nastavilo. Na primer, godine 1935, Nemačka vojska je razvila photophone u kome ke specifična lampa sa IR emitujućim filterom korišćena kao izvor svetlosti. Takođe, Američke i Nemačke vojne laboratorije su nastavile sa razvijanjem lučnih lampi visokog pritiska za optičku komumikaciju sve do 1950. godine.[5] U modernom smislu, OWC koristilasere ilidiode (LEDs) as emitore svetlosti. Godine 1962, MIT Lincolnove laboratorije su napravile eksperimentalan OWC gde su za vezu koristili GaAs didoe koje su mogle da emituju TV signal na distanci većoj od 48 kilometara. Nakon otkrića lasera, za OWC je predviđeno da će biti jedna od glavnih oblasti za dalje razvijanje laserskih tehnologija i mnogi testovi i istraživanja su izvršena korišćenjem različitih tipova lasera i modulacionih shema.[6] Bilo kako bilo, rezultati su bili generalno razočaravajući zbog velike divergencije laserskih svetlosnih snopova i njihove nesposobnosti da se nose sa atmosferskim efektima. Sa razvićem fiberskih optika niskog gubitka 1970. godina, postali su očigledan izbor za optički prenos na duge distance i sklonili su fokus sa OWC sistema.
Tokom decenija, interesovanje za OWC tehnologije ostalo je ograničeno u glavnom u vojne svrhe,[7] kao i za primene u svemiru (komunikacije između satelita itd.).[8] OWC nije uspeo da se porbije na tržište sa izuzetkomIrDA sistema koji je postao veoma uspešno rešenje u bežičnom prenosu kratkog dometa.[9]Razvijanje noviteta i efikasnosti bežičnih tehnologija je neizostavno za građenje budućih heterogenih komunikacionih merža koje bi podržavale veliki opseg servisa koji imaju uvek rastuće zahteve za veći protok podataka. Varijacije OWC-a potencijalno mogu biti korišćene u širokom opsegu komunikacionih primena koje idu od komunikacije unutar zgrade odnosno između zgrada do komunikacije između satelita.
U odnosu na domet prenosa, OWC mogu biti ispitivane/raspoređivane u sledećih pet kategorija:
Podaci na Vikipodacima