Боја је појам који се односи на одређени светлосни осећај физичке особинесветлости, чија кретања региструје визуелни апарат (око и деомозга задужен за интерпретацију података), а која долази из неког извора или се одбија са површине некематерије. Зраци светлости су електромагнетна кретања тачно одређенихталасних дужина. Људско око региструје све оне који се налазе у опсегу између 3600 и 7800ангстрема.[2][3] Део осталих светлосних кретања се може осетити помоћу других чулних органа.[1]
Боја, таласна дужина, фреквенција и енергија светлости
Када кретање на одређеној таласној дужини дође до људског ока, оно изазива одређен надражај који има за резултат перцепцију боје: жуте, плаве, црвене, итд. Ако у око доспе сноп кретања свих таласних дужина тада се региструје бела боја. Ако нека материја одбија зраке светлости свих таласних дужина, тада се та материја види као бела. Супротно томе је када одређена материја упија све зраке, односно не одбија ни једну таласну дужину, онда се та материју види као црна.[4][5] Између те две границе налази се цео спектар боја.[6]
Када се пусти да бела сунчева светлост падне на стаклену призму, она се ломи под различитим угловима, разлажући се на саставне делове, који излазе на другој страни призме у облику шарене траке боја. Тај ефекат се називасунчев спектар боја. У сунчевом спектру се могу јасно видети девет боја са посебним прелазима. Тих девет боја чине: црвена, наранџаста, жута, жутозелена, зелена, зеленоплава, плава, индиго и љубичаста. Те боје такође се могу видети после кише, када се сунчеви зраци ломе кроз кишне капи разлажући се на спектар боја (дуга). Људско око разликује 160 нијанси боја сунчевог спектра. Ово не представља укупан број боја које људско око може да разазна. Нормално људско око разликује око десет милиона боја.
Боја се, такође, односи на прашкасту материју илипигмент, који има својство да обоји неку површину. Пигменти, у склопу са везивним средствима, се користе као средство за бојење и њиховим међусобним мешањем се могу добити све боје.
Проблематиком боја су се током историје људске цивилизације бавили многи угледни и учени људи међу којима се нарочито истакао њемачки физичарВилхелм Оствалд, који је и први направио данас опште прихваћену подјелу боја према хроматским својствима.
Кад се посматра у пуној величини, ова слика се састоји од око 16 милиона пиксела, сваки од којих кореспондира различитој боји пуног сета RGB боја.Људско око може да разликује око 10 милиона различитих боја.[7]Дисперзија кодоптичке призме узрокује да се беласветлост разложи надугине боје.Адитивно мешање боја: постоје три примарне боје:црвена,зелена иплава, комбиновањем којих се у оку ствара утисак свих осталих боја.
Боја је чулни доживљај који настаје кадасветлост карактеристичногспектра побуди рецепторе умрежњачи ока.[8] Боју се такође приписује површинама објеката, материјалима, светлосним изворима, итд. зависно од њихових својстава апсорпције, рефлексије или емисије светлосног спектра.
У видном спектру, зависно од скупа боја које људско око може распознати, долазе редомцрвена,наранџаста,жута,зелена,плава,љубичаста. Због тога је и назив за подручје у спектру електромагнетних таласа учесталости (фреквенције) испод светлосног таласа који одговара црвеној бојиинфрацрвено зрачење, а изнад учесталости таласа за љубичасту бојуултраљубичасто зрачење. Људско око не запажа то зрачење (тада се види друга боју која је у позадини), али га запажају видни органи неких животиња, на примерпчела. Спектар боја се може видети ако се сноп беле светлости усмери наоптичку призму, чиме долази до њеног расипања (дисперзије).Инфрацрвено зрачење се може запазити на други начин: ако се на његовом путу у расутом спектру нађетермометар,температура бива повишена - људски организам доживљава то зрачење каотоплоту.
Традиционална подела боја ууметности је наосновне исложене. Три основне боје су:црвена,жута иплава. Основне се не могу добити мешањем других боја. Оне се зову ипримарне боје. Три сложене боје добијају се мешањем основних боја:црвена + жута = наранџаста,плава + жута = зелена иплава + црвена = љубичаста. Те боје се називају исекундарне.Терцијарне боје добијају се мешањем примарних и секундарних (на примерплавозелена,жутозелена и друге).
Друга подела боја је натопле (црвена, жута, наранџаста) ихладне (плава, љубичаста, зелена). Тако су подељене зато што се у природи могу приметити уз одређена топлотна стања (црвено – ватра, плаво – море). Унеутралне боје спадају смеђа, кафена и слично.
Комплементарне боје су две боје од које једне нема ни мало у другој боји. Оне се налазе на супротним странамаОствалдовог круга боја. То су: наранџаста и плава (зато што наранџаста настаје мешањем црвене и жуте, тј. у себи нема нимало плаве боје), љубичаста и жута, црвена и зелена.
Боје су увек имале и велику симболичку вредност. На пример златна боја (посебно у хришћанском сликарству) представља исијавање духа и светости, док је љубичаста (пурпурна или порфирна) владарска боја. Римски цареви који су наследили титулу добијали додатакPorfirogent (рођен у порфиру) због ретког љубичастог камена –порфира који су цареви довозили из далекогЕгипта.
Симболичка вредност боје мења се зависно од окружења.[10] Црвено је, на пример, боја љубави, али у политичком животу она означавакомунизам. Зелена је боја наде, али уједно иислама, и покрета за заштиту природе – зелених. У европском културном кругу црно је боја жалости и покоре, међутим на далеком истоку, нпр. уИндији, то је бела боја. Остале боје су исто тако симболичне: жута је бојажидовства, али иВатикана; црна је бојафашизма итерора уопште; ружичаста означаваоптимизам, љубичастаљубомору, итд.
У новом веку боје су најважнији чиниоци државних застава. Бојом су означени и спортски клубови. Боја је често одредница неког града (уЛондону црвени аутобуси и тргови...). Боје су и саставни делови заштитних знакова појединих производа (црвена подлога за бела слова –Кока-кола, љубичастаМилка, итд.).
Црвена - љубав, страст, радост, тамноцрвена - враг, револуционарна боја свих застава.
У људском оку топле боје се чине ближима, а хладне даљима, иако се налазе на истој удаљености одока. Просторне вредности су понајбоље искористили сликари у уметности (колористичка перспектива), а посебнофовисти.
Функција осетљивостиока приказана је на дијаграму којему се на апсциси налазеталасне дужине приближно је симетрична крива с оштрим максимумом једнаким јединици на таласној дужини 555nm за дневну осетљивост (црно) и 507 nm за ноћну осетљивост (зелено). Њезина је вредност за таласну дужину 600 nm 0,63, а за таласне дужине 380 и 780 nm износи 0.Према теоријиТомаса Јанга иХермана фон Хелмхолца,људско око има три одвојена рецептора осетљива за три основне боје (црвено, зелено и плаво).
Боја има различита својства:хроматска,тонска иконтрастна. Основна су својства (карактеристике) сваке боје њен тон (зависи одфреквенцији емитованог односно рефлектованогзрачења),сјајност (зависи одјачине или интензитета зрачења) и засићеност (зависи од чистоће боје, то јест од додатка црне или беле примесе).
Мешањем појединих боја спектра добивају се различити тонови, то јест нове, друге боје. Мешањем две боје којима положај успектру није удаљен настаје боја која лежи између њих (на примернаранџаста боја добијена мешањем црвене и жуте). Као резултат мешања неких боја удаљених у спектру (комплементарних, на пример љубичасте и жуте) настаје бела боја. Ако се чисте, хроматске боје, мешају са белом, добивају се јасне, светле боје; ако се мешају с црном, настају тамне, загасите боје.
Израђени су различити системи за класификацију појединих нијанси боја (Оствалдова скала,Манселова спецификација боја), који се примењују у природним наукама, за декорације и друго. Према теоријиТомаса Јанга иХермана фон Хелмхолца,људско око има три одвојена рецептора осетљива за три основне боје (црвено, зелено и плаво), а осећај боје настаје суперпозицијом та три основна осећаја; према томе, нормално је око полихроматично. Дихроматично око је осетљиво за две боје, а монохроматично за једну боју (слепоћа за боје једалтонизам).
Поједине боје имају различито психофизиолошко деловање, па се деле на топле (црвена, наранџаста, жута) и хладне (плава, љубичаста). Плави амбијент смирује, а црвени стимулише и узбуђује.Гете је поделио боје на позитивне и негативне; љубичасту боју повезивао је с весељем, црвену с моћи, модру с миром и хладноћом, зелену с привлачењем, тамножуту са смешним, светложуту с племенитим. Две или више боја заједно могу изазвати осећај хармоније. Одабирање и комбиновање складних боја важно је како у ликовној уметности, тако и у индустријском обликовању, декорацији просторија, изради одеће и многих производа намењених широкој потрошњи.
Када зраци светлости свих боја падну на површину тела, они се делимично одбијају, а делимично продиру у тело. Ако површина одбија све зраке беле светлости који на њу падају у истом износу, таква се површина назива савршенобелом површином. Површина која све зраке које на њу падају апсорбује, и ништа не бива рефлектовано, зове се савршеноцрна површина. Ако површина одбија само један део зрака беле светлости која на њу пада, а други пропушта у тело, онда површина изгледа обојено. Њена боја одговара смеси оних обојених зрака које површина одбија. Таква је на пример боја цвећа, тканина и разних других непрозирних тела.
Ако тело пропушта све зраке које на њега падају, оно се зове прозирним телом. Потпуно прозирних тела нема. Постоји само прозирност за зраке одређене таласне дуљине. Једно те истофизичко тело може бити прозирно за једне зраке, а непрозирно за друге.Огледи показују да сувода,лед истакло прозирни за видљиве, а скоро непрозирни за све невидљиве зраке. Камена со,угљен дисулфид иозон прозирни су за видљиве иинфрацрвене зраке, а непрозирни за ултраљубичасте зраке.Кварц је прозиран заултраљубичасте зраке.[11]
Боје се према хроматским својствима деле на шарене и нешарене, тј. хроматске и ахроматске (неутралне). Шарене или хроматске боје су све оне које се налазе унутар сунчевог спектра, а нешареним или ахроматским припадају црна, бијела и сиве, које се такође називају „небоје“.
Боје које се налазе унутар сунчевог спектра се деле на:
Боје другог уреда, или секундарне боје, добијају се када се помешају две основне (примарне) боје у мери 1:1 тако да, у секундарној боји постоје две примарне (основне) боје.
црвена + плава = љубичаста
плава + жута = зелена
жута + црвена = наранџаста
Тако произлази да су наранџаста, зелена и љубичаста боје другог реда.
У боје трећег реда, или терцијарне боје, убрајају се све остале нијансе боја које настају мешањем једне основне (примарне) и једне секундарне боје у различитим мерама. Делимо их на чисте и неутралне.
Додавањем ахроматских боја, беле или црне, некој другој боји настајетоналитет боја. Тоналитет је количина светла у некој боји. Бела и црна, мешане са неком хроматском бојом мењају њен тоналитет или, боље речено, чине је светлијом или тамнијом.
Терцијарни чисти тонови подразумевају све нијансе боје који се добијају, на пример, мешањем жуте и црвене у различитим размерама, осим наранџасте, која је секундарна боја. Исто важи и за све остале комбинације основних боја.
Неутрални терцијарни тонови су резултат мешања једне основне и једне секундарне боје. На пример, када се жута потамни љубичастом или наранџаста плавом настају неутрални тонови трећег реда.
Деградацијом боје постижу се тонске вредности боје. Било која чиста боја поседује колористичку јачину, интензитет и жаркост. Додавањем црне и беле у чисту боју губе се те вредности. Тај феномен се назива деградација боје.
Под именом пигментних боја се подразумевају боје, речено сликарским речником, разнобојне прашкове материје које сачињавају елементарну сировину за прављење уметничких боја. Ове боје се налазе у природи или су хемијски производи и према томе се деле на природне боје или земљане боје и хемијске боје које су добијенехемијским поступцима.
Природне боје се називају боје од разнобојне земље које су настале као продукт распадања стене и минерала. Ове боје пре употребе треба прерадити што данас чине фабрике боја, путем испирања водом,таложењем, сушењем, млевењем или просејавањем.
Хемијске боје настају као резултат хемијског процеса при чему се од два раствора добија талог који се испира, затим се суши, меље и просејава, те у виду разнобојног прашка долази у сликарство као сировина за прављење уметничких боја.
Пигментне боје се деле на основне боје и помоћне боје. Помоћне боје су „небоје” бела и црна. Комбиноване боје су оне боје које су настале комбиновањем основних боја. Оне могу бити уметничке боје и боје за кречење. Боје за кречење су боје којима се додајегипс иликаолин да би се добиле веће количине боје и користе се за студије или за кречење и друге примењене сврхе.
Боје натекстилу носе богатство значења насталих у складу са културним, друштвеним и естетским нормама. Још однеолита, па до средине19. века за бојење текстила користиле су се најчешће боје органског порекла које су се правиле од различитих биљака и ређе од инсеката. Спорадично су се користиле и неорганске, направљене одминерала.
Занатско бојење текстила појавило се уантичком периоду. Усредњем векуБојаџијски занат постао је веома значајан. У том периоду у текстилним центрима Европе је успостављена екстензивна производња сировина за бојење текстила. Ове сировине биле су значајна роба којом се радотрговало.Открићем Америке у15. веку долази до великих промена и на тржишту се појављују јефтиније сировине. Године1856. британски хемичар Вилијам Перкин патентирао је прву синтетичку боју за текстил и од тада се природне боје постепено повлаче из употребе.[12][13]
За добијањецрвене боје најчешће се употребљаваоброћ (Rubia tinctorum),кана (Lawsonia inermis) и неке врсте биљних ваши, какве сукермез (Kermes vermilo) икошенил (Dactylopius coccus).
Везива за боје су они материјали у сликарству који после испарења својих растварача или своје течне стране прелазе у чврсто стање и везују се у себи као и за подлогу за коју приону.
Везива за боје могу бити минерална, као на примеркреч, или органска каогумирабика, смола са воћа,декстрин,мед,шећер, на чијим лепљивим особинама почива углавномакварел игваш, затимказеин, сирово кокошије јаје, као и сушива уља која су спојна средства новијег датума. Сушивост уља почива на његовој особини да део испари а део пређе у чврсто стање и у томе преласку уље у чврсто стање које је једна сложена материја почива његова лепљивост и употреба као везиво за боје ууљаном сликарству.
Везива за боје сувосак,туткало,казеин, гуми арабикум, трагант, мед,штирак, декстрин, гашеникреч, кречно млеко, итд.
Речбоја потиче изтурског језика (boya - што означава боју као материјал, фарбу). Оригинална, давно заборављена,словенска реч која је означавала овај термин усрпском језику јецвет/цвјат.
Боје као материјал могу бити: сликарске (уљане, водене, темпере, дрвене боје, туш у боји...), молерске или грађевинарске (фарба), столарске, боје за метал (фарба), боје за текстил...
^Arikawa, K (новембар 2003). „Spectral organization of the eye of a butterfly, Papilio”.J. Comp. Physiol. A Neuroethol. Sens. Neural. Behav. Physiol.189 (11): 791—800.PMID14520495.doi:10.1007/s00359-003-0454-7.
