Орион маглина (такође позната каоМесје 42, М42, илиНГЦ 1976) једифузна маглина која се налази уМлечном путу, јужно одОрионовог појаса усазвежђу Ориона. То је једана од најсјајнијихмаглина и видљива јеголим оком на ноћном небу. М42 се налази на удаљености од 1.34 4 ± 20светлосних година[1][2] и најближи је регион масовногформирања звезда за Земљу. За М42 маглину се процењује да је удаљена преко 24 светлосних година. Она има масу од око 2000 пута већу од масе Сунца. Старији текстови често се односе на Орион маглину каоВелику маглину у Ориону илиВелику Орион маглину.[3]
Орион маглина је једана од најважнијих за критичко разматрање и једна од најважнијих усликаних објеката у ноћном небу којој су најинтензивније проучаване небеске карактеристике. Маглина је открила много о процесу како сузвезде ипланетарни системи формирани од распада облака гаса и прашине. Астрономи су директно приметили протопланетарне дискове, браон патуљака, интензивне и бурне покрете гаса и ефектефото-јонизујућих масивних оближњих звезда у маглини.
Говорећи о локацији Орион маглине, она се види у региону звезданог формирања, као и ефекти међузвезданих ветрова у обликовању маглине.Аматерски слика Орион маглине узете са ДСЛР фотоапарата.Орион маглина сазвежђа Орион (ниже у средини).
Маглина је видљива голим оком чак и из области претрпанесветлосним сметњама. Висе се као средња "звезда" у Орионовом мачу кога чине три звезде у положају јужно од Орионовог појаса. Звезда се нејасно види када посматрач оштро посматра голим оком а маглина је очигледна кроздвоглед или малителескоп. Максимум површинског осветљења централног региона је око 17 Mag/arcsec2 (око 14милинитца што је изведена јединица за осветљење.), а спољашњи плавкасти сјај има површину максималне белине од 21.3 21.3 Mag/arcsec2 ( око 0.27 милиитца). (На фотографијама које су приказане овде осветљеност, илисјајност, је побољшана великим фактором.)
Орион маглина садржи веома младо отворено јато, познато каотрапезоид збогастеризма од своје четири примарне звезе. Две могу да се леповиде у свом бинарном систему компонента када је вече и њих чине укупно шест звезда. Звезде трапезоида, заједно са многим другим звездама, и даље су у својимраним годинама. Трапезоид је саставни део много веће Орион маглине која има око 2.800 звезда у пречнику од 20 светлосних година. Пре две милиона година ово јато је можда било дом за путујуће звездеAE Aurigae,53 Arietis, иMu Columbae, које се тренутно крећу даље од маглине на брзинама већим од 100 km/s
Посматрачи су одавно приметили препознатљиву зелену нијансу на маглини, поред црвених и плаво-љубичастих региона . Црвена нијанса је резултатHα рекомбинације линијезрачења (Hα : специфичана дубоко црвена, видљива, спектрална линија) наталасној дужини од 656.3nm. Плаво-љубичаста обојеност је одраз зрачења масивних звездаО класе у средишту маглине.
Зелена нијанса је била загонетка за астрономе у раном 20. веку, јер ниједна од познатихспектралних линија у том тренутку није могла да је објасни. Било је неких спекулација да су линије изазване новим елементомнебулијумом (предложени елемент који сачињава маглину), чије је име смишљено за овај мистериозни материјал. Са подручја бољег разумевања атомске физике, међутим, касније је утврђено да је зелени спектар изазван малим вероватноћама електронске транзиције у двострукојонизованикисеоник, тзв. "забрањене транзиције". Ово зрачење је готово немогуће размножавати у лабораторији, јер зависи од мировања и судара без окружења које се налази у дубоком свемиру.
Месијеров цртеж Орионове маглине у његовом мемоарима1771 Мемоари, Mémoires de l'Académie Royale(franc.)
Било је спекулација да суМаје изСредње Америке описале маглину у оквиру свог мита "Три огњишта"; ако је тако, три би одговарале двема звездама у подножју Ориона,Ригелу иСаифу, и другим звдездама Алнитаку који је на врху "појаса" замишљеног ловца или на темену скоро савршеног једнакостраничног троугла иОрионовом Мачу (укључујући Орион маглину) који је у средини троугла, који се види као мрља од смоле тамјана из модерног мита, или из древног (фигуративно) жара у ватреном старању.
Ни уПтолемејевомАлмагесту нити уАл СуфијевојКњизи фиксних звезда није записано ништа о овој маглини, иако су обе мрље наведене као нејасноће које су негде другде на ноћном небу; нити их јеГалилео споменуо, иако је такође направио телескопско запажање окруживајући их у 1610. и 1617. години. То је довело до спекулације да разбуктавање, које долази путем осветљавања звезда, може да повећава осветљеност маглине.
Прво откриће дифузне нејасне Орионове маглине се углавном приписује француском астрономуНиколасу-Клауду Фабри де Пјереску(Nicolas-Claude Fabri de Peiresc), 26. новембра 1610, када је направио рекорд посматрајући је са купљеним рефрактујућим телескопом од стране свог заштитника Guillaume du Vair-ма .
Први објављено посматрање маглине је било од стране математичара језуита и астрономаЏона Баптист Сајсата изЛуцерна у својој монографији 1619 комета (описивање запажања маглине које може да датира из 1611). Он је направио поређење између ње и светле комете виђене 1618. године и описао је како се маглина појавила псоматрајући кроз свој телескоп:
"види се како су на сличан начин неке звезде збијене у веома узан простор и како се унаоколо и између звезда бела светлост, као светлост од белог облака, излива"
Његов опис центрлиних звезда, другачијих од глава комета због тога што су оне биле "правоугаоници" можда је био један од првих описаТрапезоидних јата (прва откривања три од четири звезде овог јата приписују сеГалилеу Галилеју 4. фебруара 1617 иако није приметио маглину - вероватно због уског видног поља његовог раног телескопа).
Шарл Месје је први приметио маглину 4. марта 1769, а такође је приметио три звезде у Трапезоиду. Месјер је објавио прво издање свог каталога дубоких небеских објеката у 1774. (завршеног 1771. године). Како је Орионова маглина 42. објекат у његовој листи, постала је идентификована као М42.
Једна фотографија од стране Аndrew Ainslie Common-ових 1883 фотографија Ореонове маглине. Прва која показује да дуго излагање може да сними нове звезде и маглине које су невидљиве људском оку.
У 1865. енглескиастрономски аматерВилијам Хугинс користи свој метод визуелнеспектроскопије, да би испитао приказивање маглине, као што су и друге маглине је испитане, који је састављен од "светлосног гаса". Дана 30. септембра 1880 Хенри Дрејпер користи новусуву таблицу фотографског процеса са 11-инчним (28 цм)рефракторским телескопом да направи 51-минутно излагање Орионове маглине, што је било првостепени случајастрофотографисања маглина у историји. У другом сету фотографија маглине у 1883. се видео напредак у астрономској фотографији, када је астрономски аматерАndrew Ainslie Common користио суву плочу процеса за снимање неколико слика у изложености до 60 минута са 36-инчним (91 цм) рефрактујућим телескопом који је конструисан у дворишту његове куће у Илингу, изван Лондона. Ове слике по први пут показују звезде и детаље маглине које су преслабе да се виде од стране људског ока.
Године 1902,Вогел и Еберхард откривају различите брзине у оквиру маглине и 1914. године астрономи уМарсељу искоришћавају интерферометар који ће да детектује ротацију и неправилне покрете. Кембел и Мур потврђују ове резултате помоћу спектографа, показујући турбуленције унутар маглине.
У 1931,Роберт Џ. Трумплер је напоменуо да су слабије звезде, које су близутрапезоида, формирале јато, и он је био први да именује Трапезодино јато. На основу њихових величина и спектралних типова, он је извео процену удаљености од 1.800 светлосних година. То је три пута даље од општепризнате процене удаљености периода, али је много ближи савременим вредностима.
Године 1993,Хабл - свемирски телескоп је прво приметио Орион маглину. Од тада, маглина је била честа мета за HST(engl.) студије. Слике су коришћене за изградњу детаљаног модела маглине у три димензије.Протопланетарни дискови су уочени око већине новоформираних звезда у маглини, а деструктивни ефекти високих нивоаултраљубичасте енергије из најмасовнијих звезда су били проучавани.
У 2005. години, инструментнапредног фотоапарата за преглед свемирског телескопа Хабла завршио је снимање најдетаљније слике маглине до тада узете. Слика је направљена кроз 104 орбитални телескоп, снимајући преко 3.000 звезда све до 23. величине, укључујући одојчадбраон патуљака и могућег смеђег патуљкабинарних звезда (двојних и вишеструких звезда). Годину дана касније, научници који раде са HST(engl.) објављују први масивни пар еклиптичних, бинарних, браон патуљака, 2МАСС Ј05352184-0546085. Пар се налази у Орион маглини и има приближну масу 0,054М☉ и 0.034 М☉ респективно, са орбиталним периодом од 9,8 дана. Изненађујуће, за масивнија два патуљка се испоставило се да су мање блистава.
Орионова маглина је део много веће маглине која је позната каоОрионов молекуларни облачни комплекс. Орионов молекуларни облачни комплекс се простире крозсазвежђе Орион и обухватаБернардову малину,Коњску главу,М43,М78, имаглину Пламен. Звезде се формирају током целог облачног процеса, али већина младих звезда буду концентрисане у густим јатима као што је она која осветљава Орионову маглину.
Садашњи астрономски модел за маглине се састоји од јонизујућег (H II) региона, фокусираног наTheta Orionis C(члан отвореног јата Орионове маглине), који се налази на страни издуженог молекуларног облака у шупљини формираној од стране масивних младих звезда. (Theta Orionis C емитује 3-4 пута више фотојонизационе светлости у односу на следећу најсјајнију звезду,Theta2 Orionis A)HII регион има температуру у распону до 10.000 К, али та температура падне у области која је драматично близу ивице маглине. Магинска емисија долази првенствено из фотојонизујућег гаса на задњој површини шупљине.HII регион је окружен неправилним, конкавним увалама више неутралних, високих густина облака, са бусењем неутралног гаса који лежи ван области залива. Ово заузврат лежи на ободу Орионовог молекуларног облака. Гас у молекуларном облаку приказује низ брзина и турбуленција, нарочито око средњег региона. Релативни покрети су до 10 km/s (22.000 mi/h)), са локалним варијацијама до 50 km/s, а можда и више.
Посматрачи су дали имена различитим карактеристикама у Орионовој маглини. Тамна трака који се протеже од севера ка светлом региону се зове "уста рибе". Осветљени региони обе стране се називају "Крила". Остале карактеристике укључују "мач", "Суштину", и "Једро".
Поглед у неколико јонизованих протопланетарни дискова, у оквиру Орионове маглине нправљене од странесвемирског телескопа Хабла.Звездана формација Фатромет у Ориону.
Орион маглина је примерзвезданог расадника где настају нове звезде. Запажања маглине су открили око 700 звезда у разним фазама формирања унутар маглине.
Последња запажањасвемирског телескопа Хабла су дала највећа открићапротопланетарних дискова унутар Орионове маглине, које су назвали јонизовани протопланетарни дискови. HST је открио више од 150 тих дискова, унутар маглине, и за њих се сматра да су системи у најранијим фазамасоларног формирања система. Сам њихов број се користи као доказ да је формирање звезданих система прилично уобичајено у нашемуниверзуму.
Типично, облак материјала остаје на значајаној удаљеност од звезде пре него што је фузија реакција запали. Овај остатак облак је протопланетарни диск у Протостар је, где планете може формирати. Рецентинфрацрвени запажања показују да су зрна прашине у овим протопланетарни дискови расте, почиње на путу ка формирању планетесималс.
Када прото-звезда уђе у своју фазуглавне секвенце, онда се класификује као звезда. Без обзира на то што планетарни дискови могу да образују планете, посматрања показују да би јака звездана радијација требало да уништи све проплиде који се стварају близу Трапезоидне групе, ако је група подједнако стара као звезде ниске масе у скупу. Пошто се проплиди налазе јако близу Трапезоидне групе, може се закључити да су те звезде доста млађе од осталих у групи.
Једном формиране, звезде у оквиру маглине емитују ток наелектрисаних честица познатих каозвездани ветар.Масивне звезде имладе звезде имају много јаче звездане ветрове одСунца. Ветар формира таласе или хидро-динамичке нестабилности када се сусретне са гасом у маглини, који је тада ствара гасне облаке. Ударни таласи из звезданог ветра такође играју велику улогу у звездаоном формирању од набијања гасних облака, стварајући густине нехомогености које доводе до гравитационог колапса облака.
Постоје различите врсте шокова у Орионовој маглини. Многи су поменути уHerbig–Haro објектима:
Лучни шокови су стационари и формирају се када се два тока честица сударе један о други. Присутне су код најврелијих звезда у маглини где се процењује да соларни ветрови достижу брзине од хиљаду km/s и у спољним деловима маглине где верови достижу брзине од више десетина km/s. Лучни шокови се такође могу формирати на предњим деловима соларних млазева када млаз погодимеђузвездане честице.
Млазни шокови настају од млазева материјала који излазе из ново насталих T Tauri звезда. Ови уски токови путују брзином од више стотина km/s и постају шокови када налете на релативно непокретне гасове.
Изобличени шокови изгледају лучно посматрачу. Настају када млазни шок налети на гас који се крее контра струјом.
Интеракција између соларног ветра и околног облака формира "таласе" за које се верује да настају због хидро-динамичке Kelvin-Helmholtzнестабилности.
Кретање динамичног гаса у M42 је комплексно, али излазе кроз отвор у заливу према Земљи. Велика неутрална област иза јонизованог региона се трентно скупља под утицајем сопствене гравитације.
Такође постојенадзвучни меци гаса који пробија кроз облаке водоника у маглини Орион. Сваки метак је десет пута већи од пречникаПлутонове орбите и на врху се налазе атоми гвожђа који сијају јарко плавом бојом. Вероватно су настали пре хиљаду година непознатим насилним догађајем.
Панорамска слика центра маглине сликана из Хабл телескопа. Ова слика је отприлике 2.5 светлосне године широка. Трапезоид је у центру, лево.
Међузвездани облаци попут Орионове маглине се налазе широмГалаксија попутМлечног пута. Настају као хладне мрље везане гравитацијом сачињене из неутралног водоника измешаног са траговима других елемената. Облак може да садржи стотине хиљадасоларних маса и да се пружа стотанама светлосних година. Мала гравитациона сила која може да натера облак да се уруши је избалансирана слабим притиском гаса у облаку.
Било због судара спиралне гране или ударног таласа кога емитујусупернове, атоми су претворени у теже молекуле и резултат су молекуларни облаци. То претходи настанку звезда у облаку, сматра се да је потребан период од 10 до 30 милиона година, док региони не пређу уџинову масу и док се дестабилизована маса не спљошти у диск. Диск се концетрише у језгру и ствара звезду, која може бити окружена протопланетарним диском. То је тренутна фаза еволуције маглине, где додатне звезде још увек настају од урушавајуих молекуларних облака. За најмлађе и најсјајније звезде које тренутно видимо у Орионовој маглини се сматра да су млађе од 300 хиљада година а најсјајније могу имати само 10 хиљада година.
Неке од ових урушавајућих звезда могу бити врло велике и могу да емитују велику количину јонизујућегултра љубичастог зрачења. Пример овога се може видети у Трапезодином јату. Временм улраљубичасто зрачење велиих звезда у центу маглине ће одгурнути околни гас и прашину у процесу који се зовефотоиспарење. Овај процес је одговоран за настанак унутрашње шупљине маглине омогућавајући звезди у средини да се види са Земље. Највеће овакве звезде имају кратак животни век и постаће супернове.
У року од око 100 хиљада година већина гасова и прашине ће бити избачена. Остатак ће формирати млади отворени скуп, групу сјајних младих звезда окружених паперјастим филаментима из бившег облака.Плејаде су најпопуларнији примери оваквих скупина.
