Manga (kandži: 漫画,[1]hiragana: まんが,katakana: マンガ),japanska je reč zastripove (koji se ponekad nazivaju ikomik コミック) ikarikature.[2][3] Izvan Japana, uglavnom se koristi kao naziv za japanske stripove. Mange su doživele veliku popularnost i prihvaćenost u celom svetu. Statistike su pokazale da je od 2006. godine ovaj svet stripova obezbediotržište koje obrće milijarde dolara.
Manga se razvila od mešavine japanskog umetničkog pravca zvanogukijo-e i stranih stilova crtanja, a osnovne karakteristike današnjeg izgleda nastale su ubrzo po završetkuDrugog svetskog rata.[4] Uglavnom su crno-bele, sa izuzetkom korica i prvih nekoliko stranica, a retke su one kod kojih su sve strane uboji.
Najpopularnije mange često doživljavajuadaptaciju u viduanimea čim se za to pojavi interes na tržištu. Mange se među manje upućenima često nazivaju animeima, i obrnuto. Adaptirane priče se često modifikuju na način kojim će imati veću popularnost namejnstrim tržištu.
Iako to nije uobičajeno, ponekad se po originalnim animama prave mange, kao što su recimoGundam,Neon Genesis Evangelion,Cowboy Bebop,Dragon Ball Super (Zmajeva Kugla Super) iTenchi Muyo. Uobičajeno je da originalne mange i animei pored japanskog naziva sadrže i englesku verziju naslova ili da imaju engleski naziv transkribovan na japanski.
Manga u bukvalnom prevodu znači „slučajne (ili ćudljive) slike”.[5][6] Reč je ušla u običajenu upotrebu krajemXVIII veka[7] sa izdanjima poput radovaSuzuki KankeijevogMankaku zuihitsu (1771) i Santo Kjodenove slikovniceShiji no yukikai (1798).[8][5] PočetkomXIX veka tu suManga hyakujo (1814) Aikave Minve i slavnaHokusai manga[9] u kojoj su se nalazili izabrani crteži poznatog ukijo-e umetnikaKacušika Hokusaija.[10] Međutim,giga (doslovno „smešne slike”), naročitochōjū jinbutsu giga (鳥獣人物戯画 — doslovno „smešne slike ljudi i životinja”) koje su uXII veku crtali različiti umetnici,[11] sadrže dosta karakteristika mange, kao što su važnost priče i umetnički uprošćene linije.[12]
Manga se razvila iz mešavine ukijo-e stila i stranih artističkih pokreta. Kada suSjedinjene Države započele trgovinu sa Japanom, Japan je ušao uperiod ubrzane modernizacije iglobalizacije, tako da su doveli inostrane umetnike da poduče japanskestudente stvarima kao što sulinija, forma iboja, na koje se u ukijo-e pravcu nije toliko obraćala pažnja jer je ideja koja se krije iza slike bila mnogo važnija od nje same. Manga je u ovomperiodu bila nazivana ponči-e (Punch-picture) i poput svogbritanskog dvojnika, magazinaPunch (Panč), sastojala se odhumorističkih i političkisatiričnih slika, malog formata od jedne ili četiri slike.
Slike kupača izHokusai mange.
Između krajaMeidži perioda i početka Drugog svetskog rata, najpoznatije mange uključivale su radoveRakuten Kitazave iIpej Okamotoa. Rakuten je objavio poznate komične stripove kao što su „Tagosakuov i Mokubin izlet uTokio” (田吾作と杢兵衛の東京見物,Tagosaku to Mokubē no Tōkyō-Kenbutsu) i „Neuspesi Kidoro Haikare” (灰殻木戸郎の失敗,Haikara Kidorō no Sippai), oba iz 1902. godine. Ipej Okamoto je osnivač prve asocijacije crtača u Japanu —Nippon Mangakai. Njegovimanga manbun radovi, kao što je „Život čoveka” (人の一生,Hito no Isshō) iz 1921. godine, bile su uzor za mange u žanrufantastike.[тражи се извор]
Manga kakvu ljudi poznaju uXX iXXI veku nastala je kada je drOsamu Tezuka, naširoko poznat kao otac mange zasnovane na priči, postao popularan. Godine 1945, Tezuka koji je studiraomedicinu, video je ratnipropagandnianimirani filmMomotarō: Umi no Shinpei na čiji je stil vidno uticalaDiznijeva (Volt Dizni)Fantazija. Tezuku je ovaj film veoma inspirisao, tako da je odlučio da postane strip crtač, što je u to vreme (pa čak i danas) bila nezamisliva stvar za jednog doktora medicine. Kasnije je komentarisao da je razlog zbog koga je upisao medicinu jednim delom bio taj kako bi izbegaovojnu obavezu i da zapravo nije voleo da vidi krv.
Tezuka je uveo filmsko pripovedanje i likove čije je pojavljivanje u kraćim epizodama stripa deo veće pripovedačke celine. Jedinitekst u Tezukinim stripovima sudijalozi između likova, što je stripovima dalo kvalitet filma. Uveo je idiznijevske facijalne ekspresije kod kojih suoči,usta,obrve inos likova povremeno previše izraženi, što ih je činilo veoma upečatljivim, a njegov rad veoma popularnim. Ovo je donekle oživelo staru ukijo-etradiciju u kojoj jeslika pre proizvod ideje nego stvarne fizičke realnosti.
Njegovi stripovi su prvobitno objavljivani u dečjim magazinima, ali su ubrzo prerasli u zasebna nedeljna i mesečna strip izdanja. Tezuka je u svojim stripovima obradio skoro sve filmske žanrove svog vremena. Njegove mange idu odakcioneavanture („Kimba − Beli lav,” ili „Leo kralj džungle”) do ozbiljnedrame („Crni Džek”) tenaučne fantastike („Moćni Atom,” poznatiji kaoAstroboj,horora („Dororo,” čovek sa tri oka). Iako je na zapadu uglavnom poznat kaotvorac Astroboja, mnoge od njegovih mangi poseduju veoma ozbiljnu radnju, a ponekad i mračne tonove. Recimo, Atoma (Astroboja) je stvorio ožalošćeninaučnik koji je želeo da napraviimitaciju svog preminulog sina, da bi kasnije napustio dečaka; Kimbinog oca su ubililovci, a sukob izmeđučoveka iprirode je glavna tema stripa; Hijakimaru u Dodorou je rođen delimično obogaljen jer je je njegov otac ponudio četrdeset osam dela Dodoroovog tela četrdeset osmorici demona dok je ovaj biobeba.
Neki ipakkritikuju preteranu upotrebu dramatizacije u njegovim pričama. Kako je manga generacija dece odrastala, tako je raslo i tržište mangi koja je ubrzo postala jedan od glavnih kulturnih uticaja Japana. Tezuka je radio i na društvenom prihvatanju mange. Njegova doktorska diploma i ozbiljne priče bile su korisne za odbijanje kritika po kojima su mange vulgarne i nepodobne za decu. Bio je mentor velikom broju važnih strip crtača, kao što suFudžiko Fudžio (tvoracDoramona),Fudžio Akacuka iŠotaro Išinomori.
Još jedan važanpravac u mangi bio jegekiga („dramatične slike”). Između1960-ih i1970-ih postojale su dve strip struje. Prva, u obliku mange, bila je bazirana na prodaji antologijskih magazina koji su sadržavali desetine naslova. Druga, gekiga, bila je bazirana na obliku iznajmljivanja kompletne „knjige” sa samo jednim naslovom. Mange su se pojavljivale u nedeljnim i dvonedeljnimpublikacijama, tako da jeprodukcija bila brza, sa poštovanjem rokova. Vremenom je većina manga autora prihvatila Tezukin stil crtanja, gde su likovi crtani jednostavno, ali sa prenaglašenim izrazima lica, sa karakterističnim ogromnim okruglim očima, što je u inostranstvu postalo asocijacija za japanski strip.
Kontrast je bila gekiga, koja je imala kompleksniju i zreliju radnju i veću posvećenost pri izradi svake stranice. Zbog ovoga je smatrano da gekiga ima mnogo veću umetničku vrednost. Međutim, gekigin model iznajmljivanja knjiga ugasio se'70-ih godina, dok su crtači mange značajno poboljšali svoj kvalitet. Konačno, gekiga se pripojila mangi i danas se pod ovim imenom misli na mangu koja nema komični crtež. Verovatno najpoznatija manga gekiga stila jeAkira.
Međutim, gekiga nije uticala samo na vizuelni stil mange: nakon '70-ih, pojavile su se mange koje su imale slike i dijaloge namenjene starijoj publici. Mnoge su imale značajan broj slika sa scenamaseksa inasilja, a bile su namenjenetinejdžerima: za razliku od Tezukinog vremena deca su sada imala mnogo većidžeparac, tako da su mogli sami da kupe mangu, umesto da traže od roditelja da im je kupe. Zbog toga izdavači mange nisu morali da prilagođavaju svoje stripove mišljenju roditelja. Povrh svega,dominacija nedeljnihserijala dovela je do toga da mange značajno postanu „petparačke priče,” sa velikom količinom nasilja i golotinje (prevashodno, iako ne samo, namenjene dečacima). Reprezentativni naslovi ovog žanra bili suHarenchi Gakuen,Goa Nagaija iMakoto-chanKazua Umezua, oba saobiljem krvi, golotinje i vulgarnih šala. Slično kao i uSjedinjenim Državama tokom „Strip panike”'40-ih i'50-ih, nastavnici i roditelji žalili su se na sadržaj mangi, ali za razliku od SAD-a nije bilo pokušaja da se osnuje kontrolni odbor poputComics Code Authority-ja. Interesantno je da su manga časopisi „za decu” '70-ih imali mnogo više vulgarnih tema (zahvaljujući tome što je u to vreme to bio jedini dostupni štampani format), ali'80-ih i'90-ih, su se pojavili novi časopisi namenjeni tinejdžerima.
U Japanu je prodaja stripova mnogo veća nego bilo gde u svetu. Nekoliko glavnih manga časopisa koje sadrže desetak epizoda različitih autora, nedeljno prodaju po nekolikomilionakopija. Manga je podjednako cenjena i kao umetnička forma, i kao popularna literatura, mada još uvek nije dostigla prihvatanje poput onog kakvo imajumuzika ilifilm. Međutim, opšte odobravanjeHajao Mijazakijevih animea i nekih mangi, značajno menja pogled na anime i mangu, približavajući ihstatusu „viših umetnosti”. Najveću zaradu u istoriji japanske kinematografije, od 30,4 milijardijena, ostvario je MijazakijevZačarani grad (千と千尋の神隠しSen to Chihiro no Kamikakushi).[13]
U Americi su mnoge mange kritikovane da su nasilne ili sa mnogo seksa. Na primer, filmske adaptacije mangi poputUbice Ičija iliStarog momka su u Sjedinjenim Državama zabranjene za mlađe od 18 godina. Međutim, nije bilo zvaničnih pokušaja da se donesu zakoni o tome šta sme, a šta ne sme biti prikazano u mangi, osim nejasnih zakona o pristojnosti koji kažu da „preterano skaradni materijal ne sme da se prodaje”. Ova sloboda omogućila je autorima da prave mange za svaku starosnu grupu, sa ogromnim brojem različitih tema.
Popularni prepoznatljivi stil mange je veoma karakterističan. Važnost je obično stavljena na liniju umesto na formu, a pripovedanje i rasporedpanela razlikuje se od američkog i evropskog stripa. Paneli i table se po pravilu čitaju zdesna na levo, u skladu sajapanskim pravopisom. Međutim, neki inostrani izdavači menjaju smer čitanja sleva na desno, tako što stranice štampaju „kao u ogledalu”. Mnogi čitaoci, pa čak i sami autori, kritikuju ovakav način izdavaštva tvrdeći da se time menjaju njihove originalne namere. Recimo, dešnjaci postaju levoruki, natpisi postaju nečitljivi itd.
Impresionističke pozadine su uobičajene, kao i scene u kojima su umesto likova prikazani delovieksterijera. Dok crtež može biti neverovatno realan ili komičan, primetno je da likovi imaju velike oči (ženski likovi uglavnom imaju veće oči od muških), male noseve, sićušna usta i ravna lica. Velike oči su postale sastavni deo mangi i animea od1960. kada jeOsamu Tezuka (vidi gore) počeo da ih crta na taj način, kopirajući stil Diznijevih crtanih filmova.
Balončići za dijaloge: Postoji nekoliko vrsta balončića, od kojih su neki jedinstveni. Ivice balončića menjaju se u zavisnosti od raspoloženja onoga ko ih izgovara. Na primer, kada je nekobesan, njegov balončić ima oštre, eksplozivne ivice. Takođe, manga obično ne prati zapadnjački način stripskog govora — balončići nemaju dugačke jezičke uperene u onoga ko izgovara tekst, kao ni više malih balončića koji izlaze iz većeg kada neko razmišlja. Ovakva vrsta balončića upotrebljava se kada neko šapuće, što može da zbuni inostrane čitaoce.
Brze linije: U akcionim scenama, pozadina će obično biti pokrivena preciznim linijama koje se kreću u tačno određenom pravcu i dočaravaju pokret. Ove linije mogu se primeniti i na likove, kako bi prikazale pokrete njihovih tela (pre svegaudova). Ovaj stil, naročito u pozadini, pojavljuje se u većini akcionih mangi.
Miniflešbekovi: Mnogi crtači uzimaju kopije segmenata iz ranijih poglavlja i ubacuju ih u priču u vidu flešbeka (obično su malo retuširani tamnijim tonovima kako bi se razlikovali od centralne radnje). Ovo se smatra konvencionalnom metodom za podsećanje na glavne događaje u stripu. Scene u kojima junaku prolaze kroz misli događaji iz njegovog života, često su prikazane na dve strane, sa pozadinom koja se u celosti sastoji odsegmenata iz ranijih poglavlja.
Apstraktni pozadinski efekti: Ovo uključujegrafičko senčenje u pozadini i služi da uputi ili naglasi na vrstu zapleta. Takođe može da služi da opiše psihičko stanje lika.
Simboli: Određeni vizuelni simboli razvili su se tokom godina i postali uobičajeni način naglašavanja emocija, fizičkog stanja ili raspoloženja. Sledi kratak pregled osnovnih manga simbola i njihove upotrebe:
Preuveličana kapljica znoja na glavi, obično ukazuje na zbunjenost, nervozu i nesigurnost.
Velika, okrugla oteklina, ponekad i veličinebejzbol lopte, je preuveličavanje oteklina koje nastaju nakon povrede.
Kada nekome naglašeno curi krv iz nosa, znači da je seksualno uzbuđen.
Nabubrele vene, obično prikazane na čelu, naglašavaju da je lik besan ili iznerviran.
Obrazi osenčeni malim paralelnim crticama, upućuju na to da je nekome neprijatno ili da ga je sramota.
Stranica iz mangeMarmalade Boy, prvi tom (japansko izdanje)
Manga časopisi obično sadrže po nekoliko serijala koji uporedo izlaze u jednom izdanju, na 20−40 stranica po broju. Ovi manga časopisi, ili „antologijski časopisi,” (neformalno i „telefonski imenici”), obično se štampaju na novinskom papiru lošijeg kvaliteta i najčešće imaju između 200 i 850 stranica. Manga časopisi sadrže i stripove koji se ne nastavljaju već predstavljaju kompletnu epizodu, kao i različite četvoropanelnejonkome (strip kaiševi). Ukoliko su uspešni, pojedini serijali mogu da izlaze i po nekoliko godina.Autori mange ponekad započinjukarijeru tako što objave kratku, kompletnu epizodu kako bi pokušali da skrenu pažnju na sebe. Ukoliko strip naiđe na dobre kritike, nastavljaju sa radom.
Posle nekog vremena izlaženja serijala, nastavci se obično spajaju i štampaju u obliku knjiga, takozvanihtankōbona. U američkom strip izdavaštvu, ekvivalent ovome sutrade paperback izdanja, a kod nas bi se, uslovno rečeno, smatrali strip-albumima. Ova izdanja štampana su na papiru većeg kvaliteta i služe da bi novi čitaoci mogli da se „priključe” serijalima u časopisima ili ih kupujukolekcionari. U novije vreme, štampaju se iluksuzna izdanja namenjena isključivo kolekcionarima, takozvane „deluks” verzije.Reprinti starih mangi štampaju se na papiru lošijeg kvaliteta i prodaju po ceni od 100 jena (približno 1$).
Manga je prvenstveno klasifikovana po godištu i polu ciljne grupacije. U praksi, knjige i časopisi za dečake (shōnen) i devojčice (shōjo) imaju različiti stil naslovnica i u većini knjižara stoje na odvojenim policama.
U Japanu postoje i manga kafei, poznati kaomanga kisaten. U manga kisatenima, mušterije piju kafu i čitaju mangu.
Sa ogromnim tržištem u Japanu, manga obuhvata široko polje različitih tema koje zadovoljavaju različite interese čitalaca. Popularna manga namenjena mejnstrim čitalaštvu obično uključuje SF, akciju, fentazi i komediju. Neki od najpopularnijih serijala zasnovane su na korporativnom biznismenu (Shima Kousaku), rođaku iz Kine (Iron Wok Jan), kriminalističkom trileru (Monster) i vojnoj politici (The Silent Service). Kao rezultat, mnogi žanrovi se dobro uklapaju i uanime (koje često uključuju adaptaciju mangi) i japanskihvideo-igara (od kojih su neke takođe adaptacije mangi).
^Gravett, Paul. (2001).Manga: Sixty Years of Japanese Comics. NY: Harper Design. 2004. стр. 8.ISBN978-1-85669-391-2.
^-{Kinsella, SharonAdult Manga: Culture and Power in Contemporary Japanese Society. Honolulu: University of Hawai'i Press}. 2000. ISBN978-0-8248-2318-4.
^Ivanov, Boris (2001).Vvedenie v iaponskuiu animatsiiu (на језику: руски) (2 изд.). Moscow: Фонд развития кинематографии; РОФ «Эйзенштейновский центр исследований кинокультуры». стр. 11.ISBN5-901631-01-3.
^Ovaj film je kod nas poznat i po svom engleskom nazivu —Spirited Away, jer se pojavio kaofandab mnogo pre nego što je kod nas zvanično preveden.
ComiPress – Internacionalne vesti i recenzije mangi. Uključuje i enciklopediju američkih i japanskih antologijskih časopisa, izdavača i dr. Sadrži i vodič kroz Manga Magazin.
