Gledište nedirektivne terapije, njegov jedinstveni pristup razumevanju ličnosti i ljudskih odnosa, našlo je široku primenu u raznim domenima, kao što su psihoterapija i savetovanje (terapija orijentisana na klijenta),obrazovanje (nastava usmerena na studenta), organizacije i druge grupe.[1] Za njegov profesionalni rad,APA mu je dodelila nagradu za istaknuti profesionalni doprinos psihologiji 1972. godine. U studiji Stivena Dž. Hagbluma i njegovih kolega koji su koristili šest kriterijuma kao što su citati i priznanja, Rodžers je proglašen za šestog najeminentnijeg psihologa 20. veka, i drugog među kliničarima,[2] neposredno izaSigmunda Frojda.[3] Na osnovu ankete iz 1982. od 422 ispitanika američkih i kanadskih psihologa, smatran je najuticajnijim psihoterapeutom u istoriji (Frojd je bio na trećem mestu).[4]
Rodžers je rođen 8. januara 1902, uOuk Parku uIlinoisu, predgrađuČikaga. Njegov otac, Volter A. Rodžers, bio jegrađevinski inženjer, kongregacionalista po denominaciji. Njegova majka, Džulija M. Kušing,[5][6] bila je domaćica i posvećena baptiskinja. Karl je bio četvrto od šestoro dece.[7]
Rodžers je bio bistro dete i mogao je da čita dugo vremena pre vrtića. Nakon školovanja u strogom religioznom i etičkom okruženju kaooltarski dečak uinternatu Džimpli, postao je prilično izolovana, nezavisna i disciplinovana osoba, te je stekao znanje i razvio uvažavanje zanaučnu metodu u praktičnom svetu. Njegov prvi izbor karijere bila jepoljoprivreda, naUniverzitetu Viskonsin-Madison, gde je bio deo bratstva Alfa Kapa Lambda, tome je sledilaistorija, a zatimreligija. Sa 20 godina, nakon njegovog putovanja uPeking uKini, na međunarodnu hrišćansku konferenciju 1922. godine, počeo je da sumnja u svoja verska uverenja. Tokom perioda u kome je razmatrao svoj izbor karijere, on je prisustvovao seminaru pod nazivom „Zašto ulazim u svešteničku službu?”, nakon čega je odlučio da promeni kurs svoje karijere. Godine 1924, on je diplomirao na Univerzitetu u Viskonsinu i upisao se naJunion teološko semenište u Njujork Sitiju. Kasnije je postao ateista.[8] Iako je na početku njegove karijere smatran ateistom, Rodžers je u kasnijim godinama kvalifikovan kao agnostik. Tokom njegovog kasnijeg perioda on je isto tako često govorio o duhovnosti. Torn, koji je poznavao Rodžersa i radio sa njim u više navrata tokom njegovih poslednjih deset godina, piše da ga je „u kasnijim godinama otvorenost za iskustvo primorala da prizna postojanje dimenzije kojoj je pridodao mistično svojstvo, spiritualnost i transcendentalnst.”[9] Rodžers je zaključio da postoji područje „izvan” naučne psihologije, carstvo koje je on veličao kao „neopisivo, duhovno”.[10]
Rodžersova teorija sopstva se smatrahumanističkom,egzistencijalnom ifenomenološkom.[11] Direktno se zasniva na teoriji ličnosti „fenomenskog polja” Kombsa i Snajga (1949).[12] Rodžersova razrada njegove teorije je opsežna. O tome je napisao 16 knjiga i još mnogo članaka u časopisima. Pro;aska i Norkros (2003) navode da je Rogers „dosledno zastupao empirijsku evaluaciju psihoterapije. On i njegovi sledbenici su pokazali da humanistički pristup sprovođenju terapije i naučni pristup proceni terapije ne moraju da budu nekompatibilni“.
Rogers, Carl, and Carmichael, Leonard (1939).The Clinical Treatment of the Problem Child.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Boston; New York: Houghton Mifflin Company.
Rogers, Carl. (1951).Client-Centered Therapy: Its Current Practice, Implications and Theory. London: Constable.ISBN1-84119-840-4.
Rogers, C.R (1957). „The necessary and sufficient conditions of therapeutic personality change”.Journal of Consulting and Clinical Psychology.21 (2): 95—103.PMID13416422.doi:10.1037/h0045357..
Rogers, Carl. (1959). A Theory of Therapy, Personality and Interpersonal Relationships as Developed in the Client-centered Framework. In (ed.) S. Koch,Psychology: A Study of a Science. Vol. 3: Formulations of the Person and the Social Context. New York: McGraw Hill.
Rogers, Carl. (1961).On Becoming a Person: A Therapist's View of Psychotherapy. London: Constable.ISBN1-84529-057-7..Excerpts
Rogers, Carl (1980).A Way of Being. Boston: Houghton Mifflin..
Rogers, Carl. andStevens, B. (1967).Person to Person: The Problem of Being Human.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Lafayette, CA: Real People Press.
Rogers, Carl, Lyon, Harold C., & Tausch, Reinhard (2013).On Becoming an Effective Teacher—Person-centered Teaching, Psychology, Philosophy, and Dialogues with Carl R. Rogers and Harold Lyon. London: Routledge.ISBN978-0-415-81698-4.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Rogers, C.R., Raskin, N.J., et al. (1949). A coordinated research in psychotherapy.Journal of Consulting Psychology, 13, 149-200. Cited in: N.J. Raskin, The first 50 years and the next 10.Person-Centered Review, 5(4), November 1990, 364-372.
^Haggbloom, Steven J.; Warnick, Renee; Warnick, Jason E.; Jones, Vinessa K.; Yarbrough, Gary L.; Russell, Tenea M.; Borecky, Chris M.; McGahhey, Reagan; Powell, John L. (mart 2003). „'The 100 most eminent psychologists of the 20th century': Correction to Haggbloom et al (2002)”.Review of General Psychology (на језику: енглески).7 (1): 37.doi:10.1037/1089-2680.7.1.37.
^„1910 United States Federal Census”. Ancestry.com. Приступљено19. 4. 2010. Oak Park, Cook, Illinois; Roll T624_239; Page: 2B; Enumeration District: 70; Image: 703. Carl is fourth of six children of Walter A. and Julia M. Rogers.
^Michael Martin (2007).The Cambridge Companion to Atheism. Cambridge University Press. стр. 310.ISBN9780521842709.. "Among celebrity atheists with much biographical data, we find leading psychologists and psychoanalysts. We could provide a long list, including...Carl R. Rogers..."
Cornelius-White, J. H. D. (2007). Learner-centered teacher-student relationships are effective: A meta-analysis.Review of Educational Research, 77 (1), 113-143.
Hall, C.S. & Linzey, G. (1957). Rogers self-theory. "Theories of Personality". (pp. 515–551). NY; John Wiley & Sons, Inc.
Thorne, Brian (1992).Carl Rogers—Key Figures in Counselling and Psychotherapy series. Sage publications.
Rogers, Carl, Lyon, Harold C., & Tausch, Reinhard (2013).On Becoming an Effective Teacher—Person-centered Teaching, Psychology, Philosophy, and Dialogues with Carl R. Rogers and Harold Lyon. London: Routledge.ISBN978-0-415-81698-4.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Mearns and Thorne, Person Centred Counselling in Action (Sage 1999)
Bruno, Frank J. (1977). Client-Centered Counseling: Becoming a Person. InHuman Adjustment and Personal Growth: Seven Pathways, pp. 362–370. John Wiley & Sons.
Cooper, M., O'Hara, M, Schmid, P., and Wyatt, G. (2007). The Handbook of person-centered psychotherapy and counseling. London: Palgrave MacMillan.
Rogers, Carl. (1961).On Becoming a Person. Houghton Mifflin Harcourt.ISBN0-395-75531-X.
Rogers, C (1957). „The necessary and sufficient conditions of therapeutic personality change”.Journal of Consulting Psychology.21 (2): 95—103.PMID13416422.doi:10.1037/h0045357.
Rogers, Carl. (1959). A Theory of Therapy, Personality and Interpersonal Relationships as Developed in the Client-centered Framework. In (ed.) S. Koch, Psychology: A Study of a Science. Vol. 3: Formulations of the Person and the Social Context. New York: McGraw Hill.
Rogers, Carl (1980).A Way of Being. Boston: Houghton Mifflin.
Poyrazli, S. (2003). „Validity of Rogerian Therapy in Turkish Culture: A Cross-Cultural Perspective”.Journal of Humanistic Counseling, Education and Development.42 (1): 107—115.doi:10.1002/j.2164-490x.2003.tb00172.x.
Rogers, Carl (1951). "Client-Centered Therapy" Cambridge Massachusetts: The Riverside Press.
Rogers, Carl, Lyon, HC, Tausch, R. (2013).On Becoming an Effective Teacher – Person-centered teaching, Psychology, Philosophy, and Dialogues with Carl R. Rogers and Harold Lyon. London: Routledge.ISBN978-0-415-81698-4.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).http://www.routledge.com/9780415816984/Архивирано на веб-сајтуWayback Machine (22. јануар 2020)
Hoidn, S. (2017).Student-Centered Learning Environments in Higher Education Classrooms. New York, NY: Palgrave Macmillan.
Kember, David (2009). „Promoting student-centred forms of learning across an entire university”.Higher Education.58 (1): 1—13.doi:10.1007/s10734-008-9177-6.
