In nomine Domini (лат.У име Господње) јепапска була коју је написаопапа Никола II. Була је издата 13. априла 1059. године,[а][1] и довела је до великих реформи у системуизбора папа, а пре свега увођењакардинала-бискупа као јединих бирачапапе, уз сагласност нижегсвештенства. Ово правило задржано је до данас.
До објављивања булеIn nomine Domini, наследник папе се често одлучивао крозмарионетски изборни процес.[2]Цар Светог римског царства је често, директним именовањем, постављао поглавара цркве. У другим приликама, сам понтифекс је за живота одређивао ко ће га наследити.[3] Према канонском праву, такве номинације нису биле ваљан избор за наследника[4] и легални бирачи су морали да ратификују избор, иако су несумњиво били под утицајем околности да подрже империјалне преференције.[3][б]
Током средине XXI века, кардиналХилдебранд (будући папа Гргур VII) почео је да оспорава право Светог римског цара наапробацију.[5] Хајнрих III, цар Светог римског царства, је пред крај свог живота био суочен са снажним побунама у цркви. С друге стране, настајао је да обезбеди подршку за свог сина, Хајнрих IV. Хајнрих III умире у октобру 1056. године а само годину дана, у јулу 1057. године, умире и папа Виктор II. Римског цара наследио је Хајнрих IV који је имао шест година када му је отац умро, а на место поглавара цркве постављен је папаСтефан IX.[5] Избор Стефана II добио је сагласност царице-регентаАгнесе од Поатуа, упркос изостављању традиционалних прелиминарних корака и чекању кардинала за царску номинацију.[5]
Стефанов понтификат трајао је мање од девет месеци и након његове смрти, за новог папу изабран је Никола II. Убрзо након свог именовања 1058. године, Никола II сазвао је синод уСутрију, уз подршку царске палате и присуство царскогканцелара.[5] Први задатак Синода био је да прокаже иекскомуницира нерегуларно изабраногантипапуБенедикта X, који је био марионета моћног тускулумског грофа.[6]
Уз пратњу трупа војводе од Лорена, Годфрида III, папа Никола II се упутио ка Риму, а Бенедикт X, суочен са сигурним поразом, напустио је град.[7] Никола II је постао папа 24. јануара 1059. године[3] уз широко прихватање римског народа.[8][в] Желећи да избегне будуће контроверзе на папским изборима и да обузда спољни утицај ванцрквених страна, нови папа је, априла 1059. године, само неколико месеци од свог устоличења, сазвао синод уРиму.[6]Папска булаIn nomine Domini је била кодификација синодских одлука.[8]
У име Господа Бога нашег Спаситеља Исуса Христа, у години 1059. од рођења, у месецу априлу, 12. индикта — пред Светим јеванђељем које је постављено пред нас и под председавањем најчаснијег и благословљеног апослотлског папе Николе заједно са најчаснијим надбискупима, бискупима, опатима и уваженим свештеницима и деканима који су присуствовали у цркви латеранског патријарха која је названа Константиновом црквом, исти уважени понтиф одлучио је према апостолском ауторитету да говори о избору врховног првосвештеника.
Ви знате благословљени и вољени пријатељи, бискупи и браћо, нити се ово крије од чланова нижег ранга, колико је несреће ова апостолска столица у којој према божијој вољи ја служим претрпела од смрти нашег учитеља и претходника, Стефана блаженог у сећањима: колико је бура, заиста, и честих напада упућено од трговаца симонијске јереси да су стубови живог бога скоро пољуљани и да је мрежа главног рибара потопљена међу нелетима јаког ветра брода који тоне. Стога, молим вас браћо морамо мудро да предузмемо мере у будућим случајевима и да обезбедимо за нашу државу и цркву будућност да не би — што Бог забрањује — да исто зло оживи и преовлада. Стога, оснажени ауторитетом наших претходника и наших светих отаца, ми доносимо, одлучујемо и успостављамо.
Да не би били суочени са спорошћу у одлучивању и било каквим изговором, црквени људи ће водити избор папе док ће остали само следити.
— уводни део папске буле In nomine Domini, папа Никола II
Након што јецар Константин пружио мир хришћанима а потом и сам прешао у њихову веру, хришћанска заједница добила је снажан утицај на племство. Међутим, с годинама, утицај племства на цркву је био све већи. Првобитни поглавари цркве бирани су од стране свештенства и верника а од четвртог века у овај процес почеле су да се мешају племићке и владарске породице. Њихов утицај постао је толико снажан, да су до XI века папе углавном биране директним именовањем краља а потом и цара. То је касније довело до неслагања и унутрашњих сукоба у самој цркви а потом и до значајних политичких питања која су мењала ток европске историје. Оснажени револуционарним покретима и идејама, окупљање Синода у Риму 1059. године требало је да одлучи даљи ток утицаја владара на избор папе.
Була In nomino Domini, коју је донео папа Николе II, значајно је умањила утицај и право цара на постављање будућих папа. Конкретно, у канонско право унето је:
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
Подаци на Википодацима
Грешка код цитирања: Постоје ознаке<ref> за групу с именом „напомена“, али нема одговарајуће ознаке<references group="напомена"/>
