Хикикомори је поремећајпонашања који се манифестује повученошћу, недостатком комуникације са најближима и губитком интересовања за посао ишколу који траје дуже од шест месеци.[1] Хикикомори је екстреман облик социјалнефобије која је доминантно присутна у животима милиона младих уЈапану, претежно младића (процењује се да су 70%, док неки извори наводе чак 90% хикикомори особе момци). Људи који пате од овог поремећаја понашања (обично у својим тинејџерским годинама), престају са школовањем, не раде, и углавном проводе време сурфујући наинтернету. Хикикомори тинејџери се затварају у својим кућама, избегавају контакт чак и са блиским члановима породице. Њихова соба постаје нека врста „самостана“ или „тврђаве“. Чак и ради одласка утоалет хикикомори не излазе из собе, или је то, веома ретко, једини разлог који их приморава да на кратко напусте свој „самостан-тврђаву“. Што се тиче исхране, зависни су од других особа и обично обедују оно што им родитељи оставе испред врата. Већина младих хикикомора нису ментално болесне особе, али њихова друштвена изолованост намеће потребу за интервенцијом од стране едукованих особа како би им њихова интервенција помогла да се врате свакодневном нормалном функционисању у друштву.
Млади хикикомори Јапанац заточен у окружњу сопствене собеСоба хикикомори Јапанаца
Јапанско министарство здравља, рада и социјалног старања, које је доста дуго игнорисало проблем хикикоморија, овај поремећај понашања је2003. године дефинисало као:
Избегавање учешћа у друштву, укључујући и избегавање школе, обавезног образовања, учешћа у раду као радна снага на редовним и хонорарним пословима и избегавање дружења са другим особама ван куће; или генерално гледано, непрекидни боравак у својој кући у трајању од шест месеци или више, уз непрекидну бригу породице о њима.
Иако министарство хикикомори дефинише као непсихотички друштвени феномен, а не болест, а посебно не психијатријских поремећај, није неуобичајено да хикикомори укључује у себи исхизофренију и друге сличне поремећаје пре него што се дефинитивно постави дијагноза.
Америчко удружење психијатара у свом Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (DSM IV), наводи да није познато психијатријско обољења од којег пате хикикомори.
Други истраживачи тврде заАспергеров синдром и друге поремећаје описане у америчком (DSM IV) приручнику треба назвати „поремећај избегавања друштва“,јер се карактеришу потешкоћама у друштвеној интеракцији и ограниченим, стереотипним интересима и активностима. При томе за то не наводе ни један јасан доказ.
Мајкл Зилензајгер у својој књизиShutting Out the Sun[3] предлаже да се за хикикомори поремећај примени називпосттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Он то објашњава специфичним елементима у јапанском размишљењу, и зато по њему хикикомори није психијатријски већ друштвени поремећај. Такође је уочио да се хикикомори особе једноставно не уклапају у модерно доба, и живот у савременомЈапану, и да зато пате, јер се не могу вратити у прошла времена полуфеудалног Јапана, која су дубоко (можда и генетски) усађена у свест Јапанаца и њихову животну и културну традицију.[4]
То потврђује и Болтон који каже „није тешко замислити савремене младе хикикоморе каоиспоснике имонаха из давно прошлог времена, заточене у својим домовима као у некој врсти самостана. “То чини хикикомори видљивијим и проблематичнијим”. Док Като додаје „да би један од разлога могао бити и велики притисак у школи и злостављање коме су неки ученици изложени.“
Према Мајклу Ђесинском, објављено у његовом делуХикикомори.[5]
Хикикомори као поремећај понашања највише је распрострањен уЈапану претежно код младића. Лични живот таквих особа карактерише;[6]
повучен начин живота или самоизолација у сопственој кући-стану,
губитак интересовања и жеље за школом и радом, (први знаци изостајања из школе или изолација могу се појавити у узрасту од 12 година),
трајањем поремећаја дуже од шест месеци,
понекад манифестним агресивним понашањем према најближим особама, околини па и терапеуту, уколико они не прихватају или им не помажу у повучененом или самоизолационом начину живота.
присуство предиспонирајућих фактора који претходе поремећају нпр; ружни догађаји у школи, као што су злостављање од стране наставника или ђака, неуспех на испитима или учењу, прекинута љубавна романса итд.
Болест није повезана са зависношћу одинтернета иливидео-игрица али она, према мишљењу професора Такахиро Катоа, „смањују потребу за директном комуникацијом са људима“, јер им омогућава да преко њих остваре индиректну комуникацију и испуне бројне сате слободног времена у изолацији.[7]
Као Кудо у својим истраживањима, инсистира, да већина особа која пати од хикикоморија „нису ментални болесници, већ нормална људска бића, која само треба да стекну нормална људска искуства“[8]
Судбина јапанског народа која је историјски веома оптерећена бројним катастрофама и трагедијама које су кулминирале у прећутној вероватноћи уништења Јапана од стране нуклеарног зрачења (почев од Хирошиме и Нагасакија до Фукушиме) и ироничним презиром Запада, након вишевековног непријатељства и експлоатације, целу нацију је жалосно увукла у хикикомори епидемију.[9]
Водећи јапански хикикомори психијатар др Тамаки Саито сматра да узроке овог проблема треба тражити у јапанској историји, традицији и друштву и наводи неке од битних предуслова;[10]
Јапанска традиционална музика и поезија доста често славе племенитост самоће.
Све до половине19. векаЈапан је био одсечен/изолован од спољњегСвета скоро 200 година.
Како су већина оболелих од хикикоморија мушкарци, и то често најстарији синови, Саито указује да је могући узрок хикикоморија и однос између мајки и њихових синова. Наиме у Јапану „мајке и синови често имају симбиотичку, међузависну везу. У тој вези мајке ће се бринути за своје синове све док они не напуне 30 или 40 година.“[10]
Према Кетрин Толберт (2002), која наводи податке Министарства здравља Јапана, 40% хикикомора борави у осами од 1-5 година, док је 7,7% из групе од 6.151 анкетираних било у изолацији 10 или више година (Верфриц и сар 2001). Међутим у резултатима бројних анкете наводи се да највећи број испитаника 57,9%, провело у изолацији 5 година или мање. Графикон преузет од Мајкла Ђесинског.[11]
Хикикомори, као нови друштвени феномен и „социјална болест“, наизглед јединствен само заЈапан, први пут је описана2000. године, у бројним извештајимамедија уЈапану и другим земљамаСвета.
Нови термин, хикикомори, за овај друштвени феномен савременог доба, сковао јејапанскипсихологТамаки Саито који је поремећај описао као „потпуно нови узнемирујући тренд понашања и социјалне изолације (повлачења) међу јапанским младићима“.[12]
Иако је овај поремећај у понашању примарно повезан са јапанском културом, случајеви хикикоморија откривени су и уИталији,Француској,[13].Оману,Шпанији,Италији,Јужној Кореји, где је у последњих 15 месеци (2011. и2012) забележено тридесетак случајева кодадолесцената старијих од 16 година, али и код одраслих особа старости од 25 до 30 година. Након спроведених истраживањаАлан Тео,психијатар са Универзитета „Мичиген“ уАн Арбуру, открио је, код прве особе мушког пола старости 30 година са симптомима хикикоморија, уСАД, да је она изоловано живела у свом стану три године.
Једно истраживање недавно спроведено у Јапану открило је 264.000 случаја хикикоморија, на око 127 милиона становника колико данас живи у Јапану. ПрофесорТакахиро Като, са Одсека за неуропсихијатрију Универзитета „Кјушу“, у својим истраживањима наводи „да од хикикоморија пати око 1,2 одстоЈапанаца. Према прогнозама Катоа у наредном периоду уЈапану треба очекивати још додатних 460.000 до 1.000.000 случајева или епидемију хикикоморија, што ће за ову земљу имати тешке социјално-економске последице.
Резултати анкете Министарства здравља Јапана спроведене са 6.151 хикикомора, узраста 10-15 година. Графикон преузет од Мајкла Ђесинског.[14][15]
Иако хикикомори није повезан са зависношћу одинтернета иливидео-игрица, оне, „смањују потребу за директном комуникацијом са људима“, јер им омогућава да преко њих остваре индиректну комуникацију и испуне бројне сате слободног времена у изолацији.[7]
Сличне податке наводи у својој статистици и Тамаки Саито. Он процењује да од 500.000 до 1,2 милиона мушкараца који пате од хикикомори феномена у Јапану, припада старосним групама од 14 до 20 година[16][17] Овај податак Саита све више делује узнемирујуће на јапанску популацију. Према подацима пописа становништва Министарства јавног менаџмента Јапана, укупан број мушкарца између 14 и 20 година старости у Јапану је око 4,2 милиона. Што значи, да ако преко 1 милион појединаца узраста 14 до 20 година пати од хикикоморија, као и да 20 одсто свих мушкараца адолесцената у Јапану пати од хикикоморија, да се око 1 одсто становништва Јапана (127 милиона), самоизолује или повлачи од учешћа у активностима јапанских друштвене институција (школа, државних и приватних предузећа). Ови подаци недвосмислено говоре о томе колико је јапанско друштво, као целина, у страшној опасности од ове савремене пошасти у наредним деценијама21. века.[18]
Ситуација је још озбиљнија ако се узме у обзир да у Јапану има само 169 психијатара за младе, а први знакови изостајања из школе или изолација понекад се могу појавити у узрасту од 12 година.[19]
Како се некиродитељистидедетета са знацима хикикоморија они јако често толеришу и прикривају од околине такво понашање своје деце и оклевају да правовремено затраже стручну помоћ. Зато добар број случајева хикикоморија није регистрован, па изостаје и реална епидемиолошка слика учесталости овог друштвеног феномена.[18]
Збрињавање хикикомори особа захтева правовремену реакцијупородице и изузетно добру сарадњуродитеља сатерапеутом.
Понављајуће кућне посете терапеута, уз сагласност породице, једини је начин да се, у сталном контакту са хикикомори особом, помогне тим младим људима у превазилажењу њиховог стања.
Међутим, кадапсихијатар процени да је хоспитализација (болничко лечење) хикикомори особе неопходна, свака даља изолација у кући може бити контрапродуктивна (контраиндикована).
Такође, и поред на први поглед успешног лечења,симптоми хикикоморија могу се поново јавити после годину или две дана. То захтева да се овај облик социјалног повлачења третира кроз дужи временски период, јер се једино на тај начин спречаварецидив и пружа правовремена помоћ хикикомориадолесцентима да што је могуће пре изађу из патње и „пакла самоизолације“.
Како хикикомори реагују на повратак у нормалан живот?
Јапанскo искуство показује да је највећи број младих хикикоморија у стању да се безбедно врати у заједницу. Они који јако друго остану код куће развијају поремећаје понашања и морају бити под сталним надзором лекара до потпуне ресоцијализације. Неки хикикомори постају врло агресивни и почињу да нападају људе. Социјализација таквих особа мора да се обавља у затвору. Не треба заборавити и оне хикикоморе које на крају, свој животни пут као хикикомори, заврше самоубиством.
^Itou, Junichirou. 2003. Shakaiteki Hikikomori Wo Meguru Tiiki Seisin Hoken Katudou No Guide-line (Guideline on Mental Health Activities in Communities for Social Withdrawal)." Tokyo: Ministry of Health, Labor, and Welfare.
^Michael ZielenzigerShutting Out the Sun : How Japan Created Its Own Lost Generation, Nan A. Talese - Random House, published September 2006; paperback - Vintage Departures, published September 2007; Japanese edition - Kodansha, June 2007.
^Michael Dziesinski Hikikomori- Final Paper SOC 722-Spring 2003[1], Приступљено 22. 8. 2013
^Michael DziesinskiHikikomori- Final Paper SOC 722-Spring 2003 pag.13[2], Приступљено 22. 8. 2013
^абBy Phil Rees Reporting from Japan for Correspondent.„Japan: The Missing Million”. 20. 10. 2002. Приступљено29. 4. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Michael DziesinskiHikikomori- Final Paper SOC 722-Spring 2003 pag.13[4], Приступљено 22. 8. 2013
^Larimer, Tim (8 Jan. 2001).„Japan's Wild Ones”. Time. Архивирано изоригинала 23. 05. 2010. г. Приступљено29. 4. 2013.Проверите вредност парамет(а)ра за датум:|date= (помоћ)
^Rees, Phil. (18 Oct. 2002).„Hikikomori violence”. BBC News World Edition. Приступљено29. 4. 2013.Проверите вредност парамет(а)ра за датум:|date= (помоћ)
^абSaitō, Tamaki. 1998.Hikikomori kyūshutsu manyuaru (How to Rescue Your Child from "Hikikomori"). Tokyo: PHP Kenkyūjo.
Ministry of Health,Labour, and Welfare Annual Report on Health and Welfare 2009-2010 andSpecial Report of the Department of Health and Welfare -Persons with Disabilities Aiming at the Independence and Social Participation of the Disabled.
See Articles 22-3 to 22-4,Law Related to Mental Health and Welfare of the Person with Mental Disorder 2000, thereafter the Mental Health Act 2000.
Itou, J.Shkaiteki Hikikomori Wo Meguru Tiki Seisin Hoken Katudou No Guideline - Mental Health Activities in Communities for Social Withdrawal Tokyo: Ministry of Health, Labour and Welfare 2010.
Tatsushi, O (2004). „Managing Categorization and Social Withdrawal”.International Journal of Japanese Sociology.doi:10.1111/j.1475-6781.2004.00057.x.
Katagiri, M.Jiko to Katari No Syakaigaki : Sociology of Self and Narrative 2000.
Nobuhiko Kuramoto,The States of Hikikomori in Its Three Periods 2005 and White. M 'Taking Note of Teen Culture in Japan: Dear Dairy, Dear Fieldworker -Doing Fieldwork in Japan' Honolulu: University of Hawaii Press, 2003.
Naganuma Y. et al,Twelve-month use of mental health services in four areas in Japan: Findings from the World Mental Health Japan Survey 2002-2003, 2006 (60)2 Psychiatry and Clinical Neurosciences 240.
Matsubara et al,Mental Health in Japan -Psychiatric Care Still Mired in Dark Ages The Japan Times, Two-day series, Sept. 12, 2001.
Koizuma, & Harris,Mental health care in Japan, 1992 (43) Hospital and Community Psychiatry 1100.
.PMID 21949510.doi:10.3389/fpsyg.2011.00207 
