Има статуслингва франка у многим деловима света, услед војног економског, научног, политичког и културног утицајаБританске Империје у18. и19. веку и још јачег глобалног утицајаСАД током 20. века.[3] Због глобалног утицаја енглеског у светунауке,уметности,телевизије и наИнтернету у последњим деценијама, енглески је данас најраспрострањенији језик који се учи каодруги језик на свету. Од многих ученика широм света се захтева да уче енглески, а знање енглеског језика је корисно или чак неопходно за многа занимања.
Енглески језападногермански језик који потиче од језика које су у првој половини првог миленијума уБританију донелигермански досељеници из разних делова северозападне Немачке.[4] Међу овим племенима су билиФризијци,Англи,Саси иЈити. Првобитни германски језик је затим примио утицаје од два таласа инвазије. Прво од стране говорника језика скандинавске гране германске фамилије, који су колонизовали делове Британије у осмом и деветом веку. Други талас су чинилиНормани у 11. веку, који су говорили варијетет француског.[5] Ове две инвазије су енглески учинили високо „креолизованим“; креолизација настаје од кохабитације говорника различитих језика, који развијају хибридни језик за основну комуникацију.[6] Кохабитација са Скандинавцима је условила значајно граматичко поједностављивање и лексичко обогаћивање англо-фризијског језгра енглеског; каснија норманска окупација је довела до калемљења разрађенијег слоја речи из романске гране европских језика на германско језгро; овај нови слој је ушао у енглески кроз коришћење на судовима и у власти. Стога се енглески развио у 'позајмљивачки' језик значајне гипкости и огромног фонда речи.
ПремаАнгло-саксонском летопису, приближно око449. године,Вортигерн, краљБританских острва, позвао је „Англиканску лозу“ (Англи, предвођениХенгстом иХорсом) како би му помогли у одбрани одПикта. Заузврат, Англима је било загарантовано земљиште на југоистоку. Додатна помоћ је тражена, и у помоћ дошли су Сакси, Англи и Јути. Летописи такође пишу о даљем насељавању колонистима који су временом успоставили седам краљевина: Нортумбрија, Мерциа, Источна Англиа, Кент, Есекс, Сусекс и Весекс. Модерна учења прихватају ову причу као легендарну и политички обојену.
Ови германски освајачи доминирали су над изворним келтско-говорећим становништвом, чији су језици преживели уШкотској,Велсу,Корневалу иИрској. Дијалекти употребљавани од стране освајача сачинили су акценат касније познат каостароенглески, који подсећају на поједине приобалне дијалекте у данашњој Холандији и северозападној Немачкој. Касније, дијалекат је потпао под строги утицај северногерманског језикастаронордијски, употребљаваним од странеВикинга, који су махом населили североисточни део острва (видетиЈорвик). Нови и стари насељеници причали су језицима са супротстављених грана германске породице. Велики број речи делили су лексиколошке корене или су биле сличне, док им је граматика била удаљенија, укључујући префиксе, суфиксе и изговор значајног броја речи. Услед сличности и разноликости језика, неминовна је билакреолизација језика, која је уследила, изостављањем већег дела граматике староенглеског, укључујући родове и падеже, са изузетком заменица, чиме је језик постао знатно простији и једноставнији. Најпознатије дело из староенглеског периода је епска поемаБеовулф, од стране непознатог аутора.
У периоду од 300 година након Норманских освајања1066. године, нормански краљеви и племство говорили су варијантомфранцуског. Велики број норманскофранцуских речи асимилиран је у староенглески, резултујући дуплирањем староенглеских речи (пр.ox/beef,sheep/mutton). Нормански утицај ојачао је континуалну еволуцију језика током наредних векова, резултујући данас познатимСредњим Енглеским. Међу изменама било је ширење употребе уникатног аспекта Енглеске граматике, тј. 'континуалног' времена, додајући суфикс -ing. Током 15. ог века, Средњи енглески даље је промењен уследВелике самогласничке промене, ширења стандардизованог Лондонског дијалекта у влади и администрацији, и стандардизовања штампања.[7]Модерни енглески се може пратити назад до добаВилијама Шекспира. Најпознатије дело из доба Средње Енглеске суПриче из Кантерберија Џефрија Чосера.
Енглески језик припада западној под-гранигерманске гранеиндо-европске породице језика. Најближи живи сродни језик енглеском јестегермански шкотски, једанзападногермански језик који се говори у већем делу Шкотске и деловимаСеверне Ирске. Попут енглеског, шкотски је директан изданак Старог Енглеског, такође познатог као Англо-Саксонски.
Наконгерманског шкотског, следећи најближи сродни живи језици суфризијски (употребљавани уХоландији иНемачкој), инискосаксонски, примарно употребљаван у северној Немачкој (у Немачкој је признат као мањински језик којим углавно причају старији људи). Други мало мање сродни живи језици укључујухоландски,африканс,немачки,јидиш,луксембуршки искандинавске језике. Велики бројфранцуских речи разумљиви су енглеском говорнику (изговори, додуше, нису увек идентични), јер је енглески прихватио огромну количину језичког благанорманског језика наконнорманских освајања, и од француског у будућим столећима; као резултат, значајан део енглеског језичког блага је доста сличан француском, уз мање разлике у правопису (завршетак речи, употреба старог француског правописа, и сл.), као и повремене разлике у значењу речи.
Енглески је најраспрострањенији језик света данас; укупно 600—700 милиона људи употребљава енглески редовно. Око 377 милиона људи користи енглески као свој матерњи језик, а подједнак број људи користи га као свој други страни језик. У широкој је употреби у јавној и приватној сфери у више од 100 земаља широм света. Осим тога, енглески је заузео примарно место у међународним, академским и пословним круговима. Тренутни статус енглеског језика се упоређује са положајем латинског у прошлости.
УХонгконгу енглески је званични језик и има широку примену у пословним активностима. Почиње да се учи још у обданишту. У неким основним школама часови се одржавају на енглеском, у већини средњих школа такође а на факултетима су сва предавања на енглеском. Великом броју студената енглески јематерњи језик. Он се толико користи да је неадекватно рећи да је енглески други илистрани језик у Хонгконгу, мада још увек има доста људи који имају веома мало знање енглеског или чак никакво.
Већина Енглеско-говорећег становништва (67 до 70 од сто) живи уСједињеним Државама. Поред тога што Федерална управа САД нема званични језик, проглашен је званичним у 27 од 50 држава, од којих је већина енглески прогласила њиховим јединим званичним језиком.Хаваји,Луизијана иНови Мексико такође имају именованохавајски,француски ишпански као званичне језике у конјункцији са енглеским.
Енглески је најшире учени и употребљавани језик на свету, и, због тога, велики број лингвиста верују да више није ексклузивни културни амблем „домаћих Енглеских говорника”, већ да је језик који прихвата разне културалне аспекте широм света, како расте његова употреба. Други верују да постоји граница докле енглески може да задовољава комуникативне потребе. Енглески језик се највише изучава као страни уЕвропи (32.6 од сто), затим следи француски, немачки и шпански. Такође је најизучаванији језик уЈапану,Јужној Кореји иНародној Републици Кини (Тајван), где је обавезан у већини средњих школа. Видетиенглески као додатни језик.
Због своје широке говорне распрострањености, енглески се често назива„глобални језик”. Иако енглески није званични језик у већинидржава, он је најчешће други језик који се говори уз матерњи језик те земље. Он је такође по интернационалним стандардима званични језик у авио комуникацији. Његова распрострањеност као првог или другог језика је главни показатељ његовог глобалног статуса.
Постоје бројни аргументи за и против енглеског (или било ког другог језика) као глобалног језика.
У једну руку, постојање глобалног језика помаже у комуникацији и обједињавању информација (на пример у научној заједници). Међутим, енглески као глобални језик искључује оне који га, из неког разлога, течно не говоре. Такође, он маргинализује оне чији матерњи језик није „глобални”.
Други разлог за забринутост је тај што ширење глобалних језика (енглеског, шпанског и др.)за резултат има нестајање мањих језика, често заједно са културама и религијама које су помоћу тих језика преношене. Енглески је повезан са нестанком бројних језика. Многи од тих нестанака су водили ка губитку културног наслеђа. АмеричкиИндијанци су били најјаче погођени овим феноменом.[8]
Експанзија Британаца и Американаца је раширила и употребу енглеског језика широм света. Тренутно је он други или трећи језик по броју људи који га говоре, наконмандаринског кинеског језика; да ли има више оних чији је матерњи језик енглески или оних чији је матерњи језик шпански, зависи од тога ко броји и како. Пошто се раширио широм света, енглески је дао велики број дијалеката и креолских језика базираних на енглеском као и језика-мешавина.
Главне варијанте енглеског језика најчешће садрже и по неколико под-варијаната, као што јекокни убританском енглеском, њуфаундлендски енглески унутар канадског енглеског и афричко-амерички енглески уамеричком енглеском. У енглеском језику, ниједна његова варијанта се не сматра јединим стандардом.[9]
Шкотски је један од дијалеката енглеског. Изговор, граматика и лексика се разликују од стандардног енглеског, понекад драстично. Шкотски дијалект поседује неке особине немачког језика, попутгутуралног изговора.
Услед честе употребе енглеског као другог језика, постоји много различитих дијалеката, на основу којих се може се може одгонетнути који је говорников матерњи језик.
У много земаља широм света енглеске речи и фразе су помешане са њиховим свакодневним говором. Тако настају језичке мешавине. Главни представници овихад хок конструкција, које се не убрајају упиџин икреолске језике, суЕнгриш,Васеи-еиго,Френглески иШпенглиш.Еуропанто комбинује многе језике, али му је енглески основа.
Базични енглески је упрошћена верзија за међународну употребу. Произвођачи авиона и друге опреме често пишу упутства за употребу на основном енглеском. Неке школе енглеског на Далеком истоку користе ову варијанту у почетним фазама обуке.
Реформисани енглески је резултат колективног доприноса да се унапреди енглески језик.
Сиспик,ерспик иполиспик, су верзије засноване на ограниченом речнику. Створио их јеЕдвард Џонсон током1980-их као помоћно средство за међународну кооперацију и комуникацију.
Европски енглески је нова варијанта енглеског језика која је замишљена као заједнички европски језик.
Енглеска граматика је базирана на својим германским коренима, иако су неки научници током1700-те и1800-те покушали да наметнулатинску граматику на то, са мало успеха. Енглески је само незнатноизмењен, много мање него већинаиндoeвропских језика. То надокнађује стављањем више граматичких информација у помоћне речи као и ред речи, кроз задржавање додатака као:
Скоро без изузетка, германске речи (које садрже све основе као нпр.заменице ивезници) су краће, и више неформалне. Романске речи се често сматрају више елегантним или едукативним.
Једна од последица утицаја француског језика на енглески је та да је речник енглеског подељен на речигерманског порекла (углавномстароенглески), и оне које су „Латинизми“ (изведени излатинског, углавном из норманско-француског, али и директно из латинског).
Енглески језик ималексичку сличност са немачким од 60%, са француским 27%, и 24% са руским језиком.
Рачунарска анализа је 80.000 речи у старомКратком Оксфордском Речнику (треће издање) (аутори анализе Томас Финкелштет и Дитер Волф, 1973) проценила порекло енглеских речи:
француски, укључујући старофранцуски и англонормански:28,3%
латински, укључујући модерни технички и научни латински: 28,24%
Џејмс Никол је овим поводом приметио:Проблем дефинисања чистоте енглеског језика је у томе што је енглески чист колико и проститутка. Ми не само да позајмљујемо речи; понекад, енглески прогони друге језике и пребија их да би им испразнио џепове у потрази за новим речима.
Изговор и писање енглеског (игерманског шкотског) се драстично разликује од осталих германских језика. Притом, у енглеском, два слова могу имати више гласова, али и изузетака, где је енглески јако тежак за читање. Eво и примера где два слова могу имати више гласова:
gh: чита се као [f] или ређе [ɡ] или се уопште не чита: Нпр.:tough [təf],ghost [ɡoːst] иdough [doː]
ou: чита се као [ə], [aʊ], [u], [oː] или [oʊ]: Нпр.:tough [təf],out [aʊt],through [θɹuː],dough [doː] иthough [ðoʊ]
Део разлога за то јесте што је уследВелике самогласничке промене дошло до промена самогласника у говору, али не и у писању. Писање се слабо мењало, што је довело до тога да се нека слова читају, а нека не. Такође, због утицаја норманскофранцуског и стандардног француског, енглески добија следећа правила читања:
Да сеc испред самогласникаe,i иy чита као [s], а у осталим случајевима као [k]
Да сеg испред самогласникаe,i иy чита као [dʒ] (није тако увек) (није скроз до краја утицај француског или других романских језика), а у осталим случајевима као [g]
Да сеj чита као [dʒ] (што није последица француског), аy као [j] (што је последица француског језика)
Да се глас [kw] обележава каоqu (што је последица англонорманског језика)
Да сеqu понекада чита као [k] (што је последица стандардног француског), нпр.:technique [ˈtɛkniːk]
Да сеue на крају речи не чита
Да сеch најчешће чита као [tʃ] (што је последица других романских језика).
Постојали су и случајеви да енглески позајми речи из француског које нису поседовале једно слово, како у читању, тако и у писању, а да се у енглеском то слово ставило да би могло да личи на латинску реч. Ево и примери:
енглеска реч
читање енглеске речи
француска реч
латинска реч
isle
[aɪl]
île
insulae
debt
[dɛt]
dette
debitum
doubt
[daʊt]
doute
dubium
Међутим, постоје неке речи где су нека слова убачена јер је народ мислио да имају исто етимолошко порекло, нпр.:island [ˈaɪlənd] (острво, синоним за речisle) никад није ималоs, али због тога што је народ мислио да имају исто етимолошко порекло, случајно је на крају убаченоs.
Понекада је једно слово нечујно, али се у староенглеском или у средњоенглеском периоду читало, а данас не, нпр.: модерни енглески:knight [naɪt]; староенглески:cniht [ˈknɪçt]; средњоенглески:knyght [ˈknɪçt].
Енглески је један од реткихгерманских, али ииндоевропских језика да још увек садржи гласове [ð] и [θ], који се обележавају каоth. Сем енглеског, као германског језика, иисландски садржи иста та два гласа, аферјарски садржи само [ð].
Као што је споменуто у темиисторија, енглески је имао утицај истаронордијског, што је довело да значај део речника буде у сродности са северногерманским језицима, али и граматика. Утицаји у граматици су највише били у редоследу речи.
У енглеском и северногерманским језицима, други глагол стоји после првог, а у осталим западногерманским језицима, глагол иде на крај реченице. Устароенглеском су други глаголи били на крају реченице.
У енглеском и северногерманским језицима, инфинитив се раздваја негационим прилогом, а у осталим западногерманским језицима, не користи се толико предлог за инфинитив, али иако се користи, не раздваја се од глагола. Устароенглеском је био исти случај као и сада са западногерманским језицима.
Aarts, Bas; Haegeman, Liliane (2006). „6. English Word classes and Phrases”. Ур.: Aarts, Bas; McMahon, April.The Handbook of English Linguistics. Blackwell Publishing Ltd.
Aitken, A. J.; McArthur, Tom, ур. (1979).Languages of Scotland. Occasional paper – Association for Scottish Literary Studies; no. 4. Edinburgh: Chambers.ISBN978-0-550-20261-1.
Algeo, John (1999). „Chapter 2:Vocabulary”. Ур.: Romaine, Suzanne.Cambridge History of the English Language. IV: 1776–1997. Cambridge University Press. стр. 57—91.ISBN978-0-521-26477-8.doi:10.1017/CHOL9780521264778.003.
Ammon, Ulrich (2006). „Language Conflicts in the European Union: On finding a politically acceptable and practicable solution for EU institutions that satisfies diverging interests”.International Journal of Applied Linguistics.16 (3): 319—338.ISSN0802-6106.doi:10.1111/j.1473-4192.2006.00121.x.
Bailey, G. (1997). „When did southern American English begin”. Ур.: Schneider, Edgar W.Englishes around the world. стр. 255—275.
Bammesberger, Alfred (1992). „Chapter 2: The Place of English in Germanic and Indo-European”. Ур.: Hogg, Richard M.The Cambridge History of the English Language. 1: The Beginnings to 1066. Cambridge University Press. стр. 26—66.ISBN978-0-521-26474-7.
Barry, Michael V. (1982). „English in Ireland”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 84—134.ISBN978-3-12-533872-2.
Boberg, Charles (2010).The English language in Canada: Status, history and comparative analysis. Studies in English Language. Cambridge University Press.ISBN978-1-139-49144-0.Генерални сажетак (2. 4. 2015).
Cassidy, Frederic G. (1982). „Geographical Variation of English in the United States”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 177—210.ISBN978-3-12-533872-2.
Collingwood, Robin George; Myres, J. N. L. (1936). „Chapter XX. The Sources for the period: Angles, Saxons, and Jutes on the Continent”.Roman Britain and the English Settlements. Book V: The English Settlements. Oxford, England: Clarendon Press.JSTOR2143838.LCCN37002621.
Eagleson, Robert D. (1982). „English in Australia and New Zealand”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 415—438.ISBN978-3-12-533872-2.
Fasold, Ralph W.; Connor-Linton, Jeffrey, ур. (2014).An Introduction to Language and Linguistics (Second изд.). Cambridge University Press.ISBN978-1-316-06185-5.
Greenbaum, S.; Nelson, G. (2002).An introduction to English grammar (Second изд.). Longman.ISBN978-0-582-43741-8.
Halliday, M. A. K.; Hasan, Ruqaiya (1976).Cohesion in English. Pearson Education ltd.
Hancock, Ian F.; Angogo, Rachel (1982). „English in East Africa”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 415—438.ISBN978-3-12-533872-2.
Hickey, R., ур. (2005).Legacies of colonial English: Studies in transported dialects. Cambridge University Press.
Hogg, Richard M. (1992). „Chapter 3: Phonology and Morphology”. Ур.: Hogg, Richard M.The Cambridge History of the English Language. 1: The Beginnings to 1066. Cambridge University Press. стр. 67—168.ISBN978-0-521-26474-7.doi:10.1017/CHOL9780521264747.
„How many words are there in the English language?”.Oxford Dictionaries Online. Oxford University Press. 2015. Архивирано изоригинала 30. 11. 2011. г. Приступљено2. 4. 2015. „How many words are there in the English language? There is no single sensible answer to this question. It's impossible to count the number of words in a language, because it's so hard to decide what actually counts as a word.”
Hughes, Arthur; Trudgill, Peter (1996).English Accents and Dialects (3rd изд.). Arnold Publishers.
International Civil Aviation Organization (2011).„Personnel Licensing FAQ”. International Civil Aviation Organization – Air Navigation Bureau. In which languages does a licence holder need to demonstrate proficiency?. Архивирано изоригинала 20. 12. 2014. г. Приступљено16. 12. 2014. „Controllers working on stations serving designated airports and routes used by international air services shall demonstrate language proficiency in English as well as in any other language(s) used by the station on the ground.”
König, Ekkehard; van der Auwera, Johan, ур. (1994).The Germanic Languages. Routledge Language Family Descriptions. Routledge.ISBN978-0-415-28079-2.JSTOR4176538. The survey of the Germanic branch languages includes chapters by Winfred P. Lehmann, Ans van Kemenade, John Ole Askedal, Erik Andersson, Neil Jacobs, Silke Van Ness, and Suzanne Romaine.
König, Ekkehard (1994). „17. English”. Ур.: König, Ekkehard; van der Auwera, Johan.The Germanic Languages. Routledge Language Family Descriptions. Routledge. стр. 532—562.ISBN978-0-415-28079-2.JSTOR4176538.Проверите вредност парамет(а)ра за датум:|lay-date= (помоћ)
Labov, W. (1972). „13. The Social Stratification of (R) in New York City Department Stores”.Sociolinguistic patterns. University of Pennsylvania Press.
Lanham, L. W. (1982). „English in South Africa”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 324—352.ISBN978-3-12-533872-2.
Lass, Roger (1992). „2. Phonology and Morphology”. Ур.: Blake, Norman.Cambridge History of the English Language. II: 1066–1476. Cambridge University Press. стр. 103—123.
Lass, Roger (2000). „Chapter 3: Phonology and Morphology”. Ур.: Lass, Roger.The Cambridge History of the English Language, Volume III: 1476–1776. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 56—186.
Lass, Roger (2002). „South African English”. Ур.: Mesthrie, Rajend.Language in South Africa. Cambridge University Press.ISBN978-0-521-79105-2.
Lawton, David L. (1982). „English in the Caribbean”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 251—280.ISBN978-3-12-533872-2.
Levine, L.; Crockett, H. J. (1966). „Speech Variation in a Piedmont Community: Postvocalic r*”.Sociological Inquiry.36 (2): 204—226.doi:10.1111/j.1475-682x.1966.tb00625.x.
Nevalainen, Terttu; Tieken-Boon van Ostade, Ingrid (2006). „Chapter 5: Standardization”. Ур.: Denison, David; Hogg, Richard M.A History of the English language. Cambridge University Press.ISBN978-0-521-71799-1.
Romaine, Suzanne (1982). „English in Scotland”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 56—83.ISBN978-3-12-533872-2.
Romaine, Suzanne (1999). „Chapter 1: Introduction”. Ур.: Romaine, Suzanne.Cambridge History of the English Language. IV: 1776–1997. Cambridge University Press. стр. 1—56.ISBN978-0-521-26477-8.doi:10.1017/CHOL9780521264778.002.
Sheidlower, Jesse (10. 4. 2006).„How many words are there in English?”. Приступљено2. 4. 2015. „The problem with trying to number the words in any language is that it's very hard to agree on the basics. For example, what is a word?”
Smith, Jeremy J. (2009).Old English: a linguistic introduction. Cambridge University Press.ISBN978-0-521-86677-4.
Sweet, Henry (2014) [1892].A New English Grammar. Cambridge University Press.
Thomas, Erik R. (2008). „Rural Southern white accents”. Ур.: Schneider, Edgar W.Varieties of English. 2: The Americas and the Caribbean. de Gruyter. стр. 87—114 — прекоDe Gruyter.
Todd, Loreto (1982). „The English language in West Africa”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 281—305.ISBN978-3-12-533872-2.
Toon, Thomas E. (1982). „Variation in Contemporary American English”. Ур.: Bailey, Richard W.; Görlach, Manfred.English as a World Language. University of Michigan Press. стр. 210—250.ISBN978-3-12-533872-2.
Toon, Thomas E. (1992). „Old English Dialects”. Ур.: Hogg, Richard M.The Cambridge History of the English Language. 1: The Beginnings to 1066. Cambridge University Press. стр. 409—451.ISBN978-0-521-26474-7.
Trudgill, Peter; Hannah, Jean (2002).International English: A Guide to the Varieties of Standard English (4th изд.). London: Hodder Education.ISBN978-0-340-80834-4.
