Лизергид илидиетиламид лизергинске киселине (нем.Lyserg-Säure-Diäthylamid, скраћеноЛСД илиЛСД-25; колоквијално познат и каотрип,есид,слајд,киселина) је један од најпотентијиххалуциногена[5].[6]
Синтетисао га је1938. године швајцарски научникАлберт Хофман изглавнице ражи (лат.claviceps purpurea), гљивице која живи на класју ражи.[7] Може се наћи у обликутаблета, гела, пилула, картончића украшеног цртежима (енгл.blotter) или у течном стању. У чистом облику је без мириса, без боје и без укуса.[8]
ЛСД је убрзо након открића постаотерапеутски лек који је обећавао. Међутим, због раширене ванмедицинске употребе, веома популарне1960-их година у западном свету, ЛСД је1967. године проглашен илегалномдрогом.[9] Неке организације се и данас залажу за наставак истраживања могућих примена ЛСД.[10]
Швајцарски хемичарАлберт Хофман је на фармацеутско-хемијском одељењу компанијеСандоз (данасНовартис) уБазелу изучавао лековите биљке игљиве ради издвајања активних састојака у медицинске сврхе. Он је покушавао дериватима лизергинске киселине добити жељене учинке на експерименталним животињама.1938. године Хофман је издвојио 25. дериват у низу експеримената, диетиламид лизергинске киселине, од којег је очекивао да ће имати најизраженија тражена својства. Међутим, не само да су позитивни ефекти на животињама изостали, већ је примећено и „необуздано” понашање замораца, па је једињење, означено као ЛСД-25, проглашено неинтересантним и наредних неколико година није проучавано.[11] Пет година касније,16. априла1943. године, понављајући опите са овом скоро заборављеном супстанцом, др. Хофман је осетио “снолико стање” бавећи се уобичајеним лабораторијским експериментима, апсорбујући ЛСД случајно преко врхова прстију.[12] Хофманов лабораторијски дневник описује догађај:
Одједном сам постао чудно опијен. Спољни свет постао је промењен, као усну. Предмети су изгледали као да постају живи; попримали су необичне димензије; ибоје су постале сјајније. Чак су се опажајсебе и осећај завреме променили. Када суочи биле затворене, шарене слике брзо су се мењале као на калеидоскопу. Након пар часова, не неугодна опијеност коју сам искусио потпуносвестан нестала је. Што је узроковало такво стање?[11]
Хофман је посумњао да опијеност има везе са хемијским једињењем на којем је радио, те је након три дана одлучио да деловање супстанце подробније испита на себи.19. априла 1943. године у 16 часова и 20 минута, др. Алберт Хофман је унео у себе готово неописиво малу количину, у којој ни једна до тада позната супстанца није била активна у људском организму. Свега 250 микрограма, односно четвртину хиљадитог дела грама.[13] У 17 часова, услед опијености и мучнине, Хофман је замолио свог асистента да га отпрати до куће, а како због ратних рестрикција није било бензина, путовали су бициклом.[11] Јакехалуцинације појављивале су се током вожње, а Хофман је често имао осећај да стоје на месту, премда су се возили веома брзо. У том тренутку није могао ни претпоставити да ће његово искуство, као првопсиходелично есид искуство икад, попримити култни статус, а захваљујући надљудском постигнућу вожње бицикла на 250 µг ЛСД-а, овај догађај је остао упамћен као „Дан бицикла“.[12] Наредних неколико часова смењивала се стања халуцинација, мучнине ипараноје, а када је лекар дошао и прегледао Хофмана увереног да му сесмрт ближи, није утврдио ништа необично на телу осим знатно проширенихзеница.
Када се следећег јутра пробудио, схватио је да је открио потпуно непознату супстанцу необичних својстава, чијем ће проучавању посветити остатак свог живота. Наредних деценија, све до своје смрти, Хофман је остао утврђен у мишљењу да је откриће ЛСД-а од пресудне важности за људскуеволуцију:
„
Мислим да у људској еволуцији никада није било оволико неопходно имати ту супстанцу ЛСД. То је оруђе које нас претвара у оно што би требало да будемо.[14]
Убрзо по открићу су започели експерименти с применом ЛСД-а упсихијатрији. Сандоз је патентирао ЛСД, који се1940-их давао научним институцијама као експерименталнилек под комерцијалним називомDelysid. Лек је коришћен упсихотерапеутске сврхе, искључиво под лекарским надзором.[11] У Великој Британији је „ЛСД терапију“ спроводио психијатарХемфри Осмонд, који је веровао да би овај лек могао помоћи пацијентима с одређеним психичким тегобама у откривању природе менталних поремећаја.[15]
Између1954. и1962. године на калифорнијском универзитету Ирвајн психијатар др.Оскар Јанигер (Oscar Janiger) је вршио истраживања о вези измеђукреативности и ЛСД-а.[16]
Током 1950-их уСАД су изведена многа академска истраживања која су укључивала велики број стручњака, од којих су најпознатији Харвардски професори др.Тимоти Лири иРичард Алперт, који су постали убеђени да ЛСД има потенцијала за духовни развој човека.1961. године професор психологије Тимоти Лири је са својим сарадницимаРалфом Мецнером иРичардом Алпертом наХарвардском универзитету започео истраживачки програм под називом Харвардски псилоцибин пројекат, истражујући учинкепсилоцибина, а касније и ЛСД-а, на студентима. Професору Лирију је одобрена новчана донација одХарвардског универзитета ради изучавања ефеката ЛСД-а на групи од преко 400 добровољаца. Лири наглашава да ЛСД, када је исправно коришћен и дозиран, узет од добро припремљене особе у правој средини и уз надгледање професионалца, може променити понашање особе у добром смеру. Његова истраживања нису изазвала ниједноубиство,самоубиство,психозу нити лоше искуство. Циљеви Лиријевих истраживања су укључивали проналажење начина за лечењеалкохолизма и поправљање окорелих криминалаца. Многи учесници његових истраживања извештавају о мистичним и духовним искуствима за која тврде да су им трајно променила живот на боље. Др. Лири, на основу резултата својих истраживања, започиње кампању за терапеутску употребу ЛСД-а. Такође је препоручивао људима ЛСД као један од начина за духовни напредак.
Године 1963. притисакјавног мњења доводи до суспензије истраживања а професори Лири и Алперт бивају отпуштени са Харварда. Разлог томе је што су многе колеге са ненаклоношћу гледале на њихова истраживања а многи родитељи су се жалили управи универзитета због дељењахалуциногена њиховој деци. Упркос томе, истраживачи настављају свој рад без академске заштите.
1950—их година наЗападу су постале честе сеансе уметника, који би након узимања есида стварали уметничка дела под утиском проживљених мисли, што је касније названопсиходелична уметност. ЛСД су такође користили и филозофи у истраживању религијских и мистичких искустава.[11] Почетком1960—их година, ЛСД је као нека врста „лека за све душевне бољке“ постао веома распрострањен у САД. У медијима су многе јавне личности и глумци хвалили своја искуства са ЛСД-ом која су им помогла да пронађу мир.[17] Разне контракултурне скупине, попутВеселих шаљивџија (en.Merry Pranksters), су путовале Америком и проповедале ЛСД.[18]
Процењује се да је до1962. године око 25.000 Американаца кушало ЛСД, а већ1965. године број редовних конзумената премашио је четири милиона људи, од чега више од 70% студената и ученика виших разреда средњих школа.[19]
Тимоти Лири је1960—их година постао познат као "апостол" ЛСД-а, па је чак 19. септембра 1966. оснивао Лигу за духовну обнову, религију у којој је ЛСД света реликвија, трудећи се да легализује ЛСД на основу “слободе вероисповести” као аргумента. Крајем 1966. и почетком 1967. године Лири прави турнеју по универзитетским кампусима ширећи психоделично јеванђеље. 14. јануара 1967. говорио пред 30.000. људи нахипи окупљању у Голден Гејт Парку уСан Франциску и тада је лансирао своју чувену фразуTurn on, tune in, drop out, која је непреводива како на српски језик тако и на књижевни енглески. Вероватно значи нешто попут: „Откачи, прикључи се, изађи из колотечине“.
Тако сумузика,поглед на свијет имода нараштаја стасалог средином 1960-их били под снажним утицајем ЛСД-а. Чак су и поједини музички жанрови, попутпсиходеличног рока, претежно обликовани психоделичним дрогама.[19]
Откриће ЛСД-а је изазвало велики интерес америчке обавјештајне службеЦИА која је већ дуже време тражила тзв.дрогу истине, тј. дрогу која би требало да наведе конзументе на причање, чиме би се лакше долазило до тајних података. Дотад су испробаликофеин,алкохол,мескалин,барбитурате имарихуану, но сви су се показали недостатнима. Кад су1947. године добили извештаје о ЛСД-у, поверовали су да је то дрога коју траже и одлучили је испробати.[19]
У опсежном истраживачком пројекту под називомМК-УЛТРА америчка тајна служба је дрогирала хиљаде америчких грађана ЛСД-ом без њиховог знања и одобрења.[20] Након година тестирања на војницима, ратним заробљеницима, психијатријским пацијентима, ситним криминалцима, проституткама, гангстерима и властитим агентима, ЦИА одустаје јер деловање ЛСД-а није довољно предвидиво да би се могло искористити у војне и обавештајне сврхе.
С ЛСД-ом је једно време експериментисала и америчка војска.[19]
Илегална ЛСД лабораторија у напуштеним војним хангарима уКанзасу.
Због огромне раширености и након неуспелих покушаја да искористе ЛСД у своје сврхе[20], америчкевласти су1967. ставиле ЛСД ван закона уСАД, док је Сандоз још1965. обуставио производњу Делисида. Научна истраживања на универзитетима и лабораторијама више нису могла да се наставе а ЛСД је гурнут на црно тржиште. Међутим, и поред свих забрана, ЛСД је наставио да се широм света илегално производи до дан данас. Такође, постоје бројне организације које се залажу за наставак истраживања ЛСД у медицинске сврхе.[10]
ЛСД се у организам обично уноси сисањем картончића натопљених киселином, гутањем таблета, капсула, прашкова и течности или у виду интравенских инјекција.[7]
Дозирање ЛСД-а се мери умикрограмима (µg), милионитим деловимаграма. Ради поређења, дозирање већине лекова и дрога се мери умилиграмима, хиљадитим деловима грама.Алберт Хофман је сматрао да активна дозамескалина, између 0,2 и 0,5 g, има деловање упоредиво са 100 µg или мање ЛСД-а. Другим речима, ЛСД је између пет и десет хиљада пута јачи од мескалина.[21] Појединачна доза ЛСД-а обично износи између 100 и 500 микрограма, док се деловање може осетити већ са 25 микрограма.[22] Типична доза у 1960-им је износила између 200 и 1000 µg, док је1990-их смањена на свега 20-80 µg (нека истраживања показују да мање дозе углавном изазивају мање лоших трипова)[23]
Код ЛСД-а не постоје класични симптоми предозирања, али је код врло јаких доза (преко 150 микрограма) вероватноћа параноје и трајних психичких последица битно повећана.[11] Смртоносна доза ЛСД-а код људи није позната[11], а процењује се да би евентуално износила преко 12 mg по 1 kg телесне тежине[24][25]. Већина извора преноси да у свету није забележен ниједан смртни случај од предозирања, односно тровања ЛСД-ом.[11] Међутим, према неким изворима један такав случај је забележен новембра1975. године уКентакију, када је наступила смрт услед уношења око 1/3 грама (320.000 µg) интравенозно, што је око 3.000 пута више од просечне дозе од око 100 µg.[26][27]
Деловање ЛСД-а је немогуће потпуно предвидети, јер оно зависи од окружења, расположења, очекивања и, пре свега, психичког стања особе која конзумира ЛСД. Дејство обично почиње након 30-60 минута (зависно од начина уношења и времена последњег оброка) и траје у просеку 6-12 часова.[8] Код особе која је под дејством лисергинске киселине долази до проширења зеница, неповезаног говора, непредвидљивог понашања, бега од људи и несналажења у времену и простору.[7]
Ефекти типични за ЛСД су: визуелнехалуцинације отворених и затворенихочију,синестезија, промене доживљајавремена ипростора, као и сопственог тела, измењени токсвести имишљења, осећај могућности невербалне комуникације с другим особама, осећај духовног увида илипросветљења, израженакреативност, изоштравање осећаја за боје, дубља перцепција звукова имузике и повећана осетљивост на спољашње надражаје.[11] Особа под утицајем ЛСД-а може имати доживљај увида у функционисање унутрашњихоргана и телесних процеса. Често долази и додеперсонализације односно губиткаега, што може изазвати јак емоционални одговор, од еуфоричнесреће до паничногстраха.[7] У нежељена дејства спадајупараноја, нагле промене расположења (које могу варирати од дубокедепресије доеуфорије),паника, губитак контроле, страх од смрти и стравично путовање (енгл.horror trip).[7] Код психички нестабилних особа је повећан ризик од параноје и „лошег трипа“.[11] Неугодне физичке манифестације су ретке али може се јавити нелагода, мучнина, повраћање, главобоља илиболови у телу.[7]
Нека истраживања 1950-их показују да ЛСД има 50% успешности у лечењу алкохолизма[28], што је пет пута више него отприлике 10% којих постижуанонимни алкохоличари.[29] Међутим, постоје и научници који оспоравају ефикасност ЛСД у лечењу алкохолизма.[30]
Међутим,психичке промене изазване ЛСД-ом, које нису нужно позитивне, могу бити трајне.[11] Чест феномен који прати узимање ЛСД-а јефлешбек (енгл.flashback), повратна реакција у трајању од неколико секунди током којих се спонтано враћајухалуцинаторни ефекти. Може се јавити данима, месецима, па чак и годинама након уношења ЛСД-а.[7] Такође се може јавити ипсихоза.
Према новијим истраживањима британских научника, ЛСД је мање штетан од многих легалних супстанци попутдувана иалкохола.[31]
^Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”.Annual Reports in Computational Chemistry.4: 217—241.doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^„Lysergide”.pubchem.ncbi.nlm.nih.gov (на језику: енглески).Архивирано из оригинала 12. 4. 2023. г. Приступљено12. 4. 2023.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Гледано данашњим мерилима, швајцарски научник је узео барем два до три читава ЛСД-а, количину која је многе друге послала на вишедневно психијатријско лечење.
^Maclean, J.R.; Macdonald, D.C.; Ogden, F.; Wilby, E., "LSD-25 and mescaline as therapeutic adjuvants." In: Abramson, H., Ed.,The Use of LSD in Psychotherapy and Alcoholism, Bobbs-Merrill: New York, (1967). стр. 407–426; Ditman, K.S.; Bailey, J.J., "Evaluating LSD as a psychotherapeutic agent,". стр. 74–80; Hoffer, A., "A program for the treatment of alcoholism: LSD, malvaria, and nicotinic acid,". стр. 353–402.
^Minogue, S. J. "Alcoholics Anonymous."„The Medical Journal of Australia”.May.8: 586—587. 1948..
^Mangini, M. (1998). „Treatment of alcoholism using psychedelic drugs: a review of the program of research”.J Psychoactive Drugs.30 (4): 381—418.PMID9924844.
