По образовању је инжењер, а чланКПСС-а постао је1961. године. Од средине седамдесетих година20. века почео је са успињањем у страначкој хијерархији. Био је градоначелникСвердловска.
Јељцин у први план је дошао након што га јеГорбачов, као човека од поверења, довео у Москву и именовао шефом градске организације КПСС-а. На тој дужности Јељцин се исказао изузетним организаторским способностима.
Јељцин је ускоро дошао у сукоб с Горбачовом јер је заговарао радикалније провођењеперестројке. Под притиском конзервативних снага Горбачов је сменио Јељцина с места шефа градске организације КПСС-а, али истовремено је отишао на нову дужност заменика министра грађевине.
Под већу пажњу јавности долази у мају1990. године када је изабран за председника руског парламента у којем је отворено промовисао идеју руске независности. У јуну исте године руски депутати су инаугурисали надређеност републичких закона над законима совјетске федерације, а месец дана након тога Јељцин је демонстративно иступио из комунистичке партије. У јуну 1991. године изабран је за првог председника Руске Федерације, а потом је група водећих ортодоксних комуниста (потпредседникГенадиј Јанајев, шефКГБ-аКрјучков, министри одбране и унутрашњих пословаЈазов иПуго) је покушала у августу1991. године уз помоћ војскедржавним ударом да зауставираспад Совјетског Савеза. Али када су елитне јединице совјетске војскеАлфе отказале послушност пучистима, а угледни генерали -Лебед,Громов иГрачов повезали су се с Јељционом, уз свестрану подршку народа, пуч је неславно пропао. Тада у тренуцима најтеже кризе Јељцин се обратио маси с оклопног транспортера и у оштром говору позвао народ и војску на утемељење нове, самосталне и суверене Русије. На такво шта није се дуго чекало јер већ је крајем августа 1991. године Јељцин потписао декрет о забрани деловања КПСС-а и конфискацији партијске имовине, а почетком децембра исте године, уз подршку председника парламенатаУкрајине иБелорусије,Кравчука иШушкевича, Совјетски Савез био је избрисан с политичке карте света.
До неуспелог пуча Јељцин је био у политичкој сенци. Но, након неуспеха пуча и делом захваљујући баш томе, Јељцин се руској јавност намеће као противтежа пучистичким снагама. Јељцин се током 1992. сукобљавао са Врховним совјетом и Конгресом народних депутата око контроле над владом.Криза је свој врхунац имала4. октобра 1993. када је војска Русије по Јељциновом наређењу отворила ватру наБели дом, седиште парламента, у који су се затворили његови противници.
То му је помогло да се у децембру исте године усвоји нови устав према којем је председник Руске Федерације имао готово царска овлашћења. На наредним изборима (1995) највише су гласова добили неокомунистиГенадија Зјуганова и екстремни националисти под вођствомЖириновског, али је Јељцин захваљујући уставу могао сасвим мирно, и без страха од њему ненаклоњене парламентарне већине, да влада државом.
Упркос све лошијој привредној ситуацији Јељцин уЗакавказју започиње рат против сецесиониста што Русију доводи у још тежу ситуацију. Руска привреда посрће, инфлација све брже расте, корупцијске афере потресају земљу, а мафија постаје све присутнија. Земља се нашла у агонији. Некако у то време јавност сазнаје за велику аферу прања новца у којој су главну реч водили Јељцинов саветник Павел Бородин и Јељцинова ћерка Татјана. Наводно су на приватне рачуне пренели 25 милиона долара из државне благајне, а своје прсте у томе је наводно имао и Антолиј Чубаис, Јељцинов човек од поверења. Тада се Јељцин све више одаје алкохолу и почиње теже да оболева. То је уједно и време када у кратким временским размацима смењује премијере (Кириљенко,Черномирдин,Примаков), желећи тако свалити кривицу за катастрофалну економску ситуацију у земљи на њих. Под притиском лекара и сарадника, схрван алкохолом и операцијама на срцу (чак пет) те насупрот дугом опирању31. децембра1999. године подноси оставку на место председника државе.
Борис Јељцин предаје председничку копију уставаВладимиру Путину након подношења оставке 1999. године
Након подношења оставке, Јељцин скоро да није имао појављивања у јавности. Међутим13. септембра2004. године, наконталачке кризе у Беслану и терористичких напада у Москви, Путин је покренуо иницијативу да се замени избор регионалних гувернера системом где ће они бити директно именовани од стране председника и потврђени од стране регионалних скупштина. Јељцин је заједно саМихаилом Горбачовим, јавно критиковао Путинов план као корак уназад од демократије у Русији и повратак ка централизованом државном апарату из совјетске ере.[2]
У септембру 2005. над Јељцином је у Москви извршена операција кука након пада током одмора наСардинији.[3]
Јељцин је искористио прославу свог 75. рођендана као прилику да критикује „монополистичку“ америчку спољну политику, и да понови да је Владимир Путин прави избор за Русију.[4]
^Токомуставне кризе 1993. године је 24. септембра био опозван са положаја од стране парламента, аАлександар Руцкој је био именован за в.д. председника. Јељцин ту одлуку није признао, и 4. октобра је криза решена у његову корист.
Aslund, Anders (2007).Russia's capitalist revolution: why market reform succeeded and democracy failed. Peterson Institute for International Economics.ISBN978-0881324099..
Barnes, A (2001). „"Property, Power, and the Presidency: Ownership Policy Reform and Russian Executive–Legislative Relations, 1990–1999"”.Communist and Post-Communist Politics.34 (1): 39—61.doi:10.1016/S0967-067X(00)00022-2..
Barylski, Robert V (2018).The Soldier in Russian Politics: Duty, Dictatorship, and Democracy under Gorbachev and Yeltsin. Routledge..
Bialer, Seweryn. "The Yeltsin Affair: The Dilemma of the Left in Gorbachev’s Revolution."Politics, Society, and Nationality Inside Gorbachev’s Russia (Routledge, 2019) pp. 91–119.
Biryukov, N., & S. Sergeyev.Russian Politics in Transition: Institutional Conflict in a Nascent Democracy (Ashgate, 1997).
Boltunova, Ekaterina (2017). „The President has entered the building! The Boris Yeltsin Presidential Center and memorial tradition in contemporary Russia.”.Ab Imperio.2017 (3): 165—193.doi:10.1353/imp.2017.0058.
Breslauer, George W. "Personalism versus proceduralism: Boris Yeltsin and the institutional fragility of the Russian system."Russia in the New Century (Routledge, 2018) pp. 35–58.
Gill, Graeme. "The Yeltsin Era." inRoutledge Handbook of Russian Politics and Society (Routledge, 2015) pp. 3–12.
Goldgeier, James. "Bill and Boris: A Window Into a Most Important Post-Cold War Relationship (August 2018)."Texas National Security Review (2018).online
Jackson, Camille (2016). „Legislation as an Indicator of Free Press in Russia: Patterns of Change from Yeltsin to Putin.”.Problems of Post-communism.63 (5–6): 354—366.doi:10.1080/10758216.2016.1164572.
Kimura, Hiroshi (2016).Japanese-Russian Relations Under Gorbachev and Yeltsin. Routledge..
Lane, David. "Political elites under Gorbachev and Yeltsin in the early period of transition: a reputational and analytical study." inPatterns in Post-Soviet Leadership (Routledge, 2019) pp. 29–47.
Malinova, Olga. "Political Uses of the Great Patriotic War in Post-Soviet Russia from Yeltsin to Putin." inWar and Memory in Russia, Ukraine and Belarus (Palgrave Macmillan, Cham, 2017) pp. 43–70.
Marples, David R (2016).The collapse of the Soviet Union, 1985–1991. Routledge..
Minaev, Boris (2015).Boris Yeltsin: The Decade that Shook the World. Glagoslav Publications.ISBN978-1784379230.. detailed popular biography based on numerous interviewsexcerpt
Rivera, David W., and Sharon Werning Rivera. "Yeltsin, Putin, and Clinton: presidential leadership and Russian democratization in comparative perspective."Perspectives on Politics (2009): 591–610online.
Satter, David (2016).The Less you know, the better you sleep. Russia's road to terror and dictatorship under Yeltsin and Putin. Yale University Press..
Spohr, Kristina, and Kaarel Piirimäe (2022). „With or without Russia? The Boris, Bill and Helmut Bromance and the harsh realities of securing Europe in the post-wall world, 1990–1994.”.Diplomacy & Statecraft.33 (1): 158—193.doi:10.1080/09592296.2022.2041816.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Spohr, Kristina; Piirimäe, Kaarel (2022). „With or without Russia? The Boris, Bill and Helmut Bromance and the Harsh Realities of Securing Europe in the Post-Wall World, 1990-1994”.Diplomacy & Statecraft.33: 158—193.doi:10.1080/09592296.2022.2041816.
_(cropped).jpg)
