| Alan Parker Ser | |
|---|---|
%2c_London%2c_2012.jpg) Alan Parker, april 2008. | |
| Puno ime | Alan Vilijam Parker |
| Datum rođenja | (1944-02-14)14. februar 1944. |
| Mesto rođenja | Islington,London Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Datum smrti | 31. jul 2020.(2020-07-31) (76 god.) |
| Mesto smrti | London Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Prebivalište | Engleska |
| Državljanstvo | englesko |
| Obrazovanje | Dejm Alis Oven škola |
| Zanimanje | filmski stvaralac |
| Aktivni period | 1971—2003 |
| Supružnik | Ani Inglis (в. 1966 — р. 1992) |
| Deca | 5 |
| Veb-sajt | alanparker |
Ser Alan Vilijam Parker (14. februar 1944 — 31. jul 2020)[1] bio je engleski filmski stvaralac. Parkerova rana karijera, počev od kasnih tinejdžerskih godina, provedena je kao autor reklamnih tekstova i režiser televizijskih reklama. Nakon desetak godina snimanja reklama, od kojih su mnoge osvojile nagrade za kreativnost, počeo je da piše scenarije i režira filmove.
Parker je poznat po tome što ima širok raspon stilova filma i što radi u različitimžanrovima. On je režirao je mjuzikle, uključujućiBugsy Malone (1976),Fame (1980),Pink Floyd – The Wall (1982),The Commitments (1991) iEvita (1996); drame istinitih priča, uključujućiMidnight Express (1978),Mississippi Burning (1988),Come See the Paradise (1990) iAngela's Ashes (1999); porodične drame, uključujućiShoot the Moon (1982), horor i triler filmove, uključujućiAngel Heart (1987) iThe Life of David Gale (2003).[2]
Njegovi su filmovi osvojili devetnaest nagradaBAFTA, desetZlatnih globusa i šestnagrada Akademije. Parker je postavljen zakomandanta Reda Britanskog carstva zbog svojih usluga britanskoj filmskoj industriji iviteza 2002. godine. Bio je bio aktivan ubritanskoj i uameričkoj kinematografiji, jedan je od osnivačaRežiserskog ceha Velike Britanije, i predavač u raznim filmskim školama.[3] Godine 2013. dobio je nagraduBAFTA akademije, najveću počast kojuBritanska filmska akademija može da dodeli filmskom stvaraocu. Parker je darovao svoju ličnu arhivuNacionalnoj arhivi Britanskog filmskog instituta 2015. godine.[4]
Parker je rođen u radničkoj porodici uIslingtonu, uSevernom Londonu, kao sin Elsi Elen, krojačice i Vilijama Lesli Parkera, molera.[5] On je odrastao ustambenom kompleksu u Islingtonu, što mu je uvek olakšavalo da ostane „gotovo prkosno pripadnik radničke klase po stavovima”, rekao je britanski romanopisac i scenaristaRej Konoli. Parker je izjavio da je, iako je imao veoma bezbrižno detinjstvo, mada se uvek seća kako je učio za svoje srednjoškolske ispite, dok su se njegovi prijatelji lepo provodili.[6] On je imao je „obično poreklo” bez ikakvih ambicija da postane filmski režiser, i niko u njegovoj porodici nije imao želju da se uključi u filmsku industriju. Najbliže što je ikada došao, po njegovim rečima, nečemu što se ticalo filmova bilo je učenje fotografije, hobi koji su inspirisali njegovi ujaci: „Taj rani uvod u fotografiju je nešto čega se sećam.”[7]
Parker je pohađao školuDejm Alis Oven, koncentrišući se na nauku u svom kasnijem uzrastu. Napustio je školu kad je imao osamnaest godina da bi radio u oblasti oglašavanja, nadajući se da bi reklamna industrija mogla biti dobar način da upozna devojke.[6]
Njegov prvi posao je bio kancelarijski dečak u poštanskom odeljenju reklamne agencijeOgilvy & Mather u Londonu.[8] Ali više od svega, rekao je, želeo je da piše i pisao bi eseje i oglase kada bi se vratio kući posle posla.[7] Njegove kolege su ga takođe podsticale da piše, što ga je ubrzo dovelo do pozicije tekstopisca u kompaniji. Parker se radio u različitim agencijama u narednih nekoliko godina, a do tada je postao vešt kao pisac tekstova. Jedna takva agencija bila jeKolet Dikenson Pirs u Londonu, gde je prvi put upoznao buduće producenteDejvida Putnama iAlana Maršala, od kojih će obojica kasnije produkovati mnoge njegove filmove. Parker je pripisao Putnamu što ga je inspirisalo i navelo da napiše svoj prvi filmski scenario,Melody (1971).[6]
Do 1968. Parker je prešao sa tekstopisca na uspešno režiranje brojnih televizijskih reklama. Godine 1970, pridružio se Maršalu da bi osnovao kompaniju za pravljenje reklama. Ta kompanija je na kraju postala jedna od najboljih britanskih komercijalnih produkcijskih kuća, osvajajući skoro sve velike nacionalne i međunarodne nagrade u svom domenu.[9] Među njihovim nagrađivanim reklamama bili su reklama zavermut iz UKČinzano (u kojoj su glumiliDžoan Kolins iLeonard Rositer) i reklama kompanijeHajneken koja je koristila 100 glumaca.[10] Parker je godinama pisao i režirao reklame za svoj kasniji uspeh kao filmski režiser:
Gledajući unazad, došao sam iz generacije filmskih stvaralaca koji nisu mogli da počnu nigde osim reklama, jer u to vreme nismo imali filmsku industriju u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ljudi poputRidlija Skota,Tonija Skota,Adrijana Lajna,Hjua Hadsona i mene. Tako su se reklame pokazale kao neverovatno važne.[7]
Nakon što je 1971. napisao scenario za filmMelodijaVorisa Huseina, Parker je 1973. snimio svoj prvi fikcioni film pod nazivomNo Hard Feelings, za koji je napisao scenario. Film je sumorna ljubavna priča smeštena u okruženjuBlica u Londonu tokom Drugog svetskog rata, kada jeLuftvafe bombardovao grad 57 noći uzastopno.[11] Parker je rođen tokom jednog od tih bombardovanja i rekao je da „beba u tom [filmu] mogao sam biti ja“.[9] Bez iskustva u režiji dugometražnih filmova, nije mogao da nađe finansijsku podršku i odlučio je da rizikuje korišćenje sopstvenog novca i sredstava od hipoteke svoje kuće da pokrije troškove.[9] Film je impresionirao Bi-Bi-Si, koji je kupio film i prikazao ga na televiziji nekoliko godina kasnije, 1976. BBC-jev producentMark Šivas je, u međuvremenu, takođe ugovorio sa Parkerom da režiraEvakuisane (1975), priču o vremenu Drugog svetskog rata koju je napisaoDžek Rozental koja je prikazana kaoPlay for Today. Rad je bio zasnovan na istinitim događajima koji su uključivali evakuaciju školske dece iz centraMančestera.[12]Evakuisani su osvojili nagraduBAFTA za najbolju TV dramu i Emi za najbolju međunarodnu dramu.[13]
Parker je zatim napisao i režirao svoj prvi igrani film,Bugsy Malone (1976), parodiju na rane američke gangsterske filmove i američke mjuzikle, ali sa samo decom glumaca. Parkerova želja pri snimanju filma bila je da zabavi i decu i odrasle jedinstvenim konceptom i stilom filma:
Mnogo sam radio sa decom i tada sam imao četvoro svoje male dece. Kada imate takvu malu decu, veoma ste osetljivi na materijale koji su im dostupni ... Jedina vrsta filmova koje su mogli da vide bili su filmovi Volta Diznija ... Mislio sam da bi bilo lepo snimiti film koji bi bio dobar za decu, ali i za odrasle koji su morali da ih vode u bioskop. Dakle, da budem potpuno iskren, Bagsi Malon je bio pragmatična vežba za prodor u američki film.[14]
Film je dobio osam nominacija Britanske akademije i pet nagrada, uključujući dve nagrade BAFTA zaDžodi Foster.[15]
Parker je zatim režiraoPonoćni ekspres (1978), zasnovan na istinitom izveštajuBilija Hejsa o njegovom hapšenju i bekstvu izturskog zatvora zbog pokušaja da prokrijumčarihašiš iz zemlje. Parker je snimio film kako bi uradio nešto radikalno drugačije odBagsija Melouna, što bi proširilo njegov stil filmskog stvaralaštva.[14] Scenario je napisaoOliver Stoun u svom prvom scenariju, a Stounu je doneo prvogOskara. Muziku je komponovaoĐorđo Moroder, koji je takođe nagrađen svojim prvim Oskarom za film.Ponoćni ekspres je usstavio Parkera kao „prvorazrednog reditelja”, pošto su i on i film bili nominovani za Oskara. Uspeh tog filma mu je takođe dao slobodu od tada da režira filmove po sopstvenom izboru.[16]
Sledeći Parkerov film bio jeShoot the Moon (1982), priča o raskidu braka koji se dešava u severnoj Kaliforniji. Parker ga naziva „prvim filmom za odrasle koji sam snimio”.[14] Ponovo je odabrao da režira temu koja je izrazito drugačija od njegovog prethodnog filma, objašnjavajući: „Zaista se trudim da radim drugačiji posao. Mislim da radeći svaki put drugačiji posao, to me čini kreativno svežijim.“[7] On je opisao temu filma, kao film o „dvoje ljudi koji ne mogu da žive zajedno, ali koji takođe ne mogu da se razdvoje jedno od drugog. Priča o nestajućoj ljubavi, besmislenom besu i neizbežnoj zbunjujućoj izdaji u očima dece.”[17] Njegove zvezde,Albert Fini iDajana Kiton, dobili su nominacije za Zlatni globus za svoje nastupe.[18]
Film je imao i lični značaj za Parkera, koji je rekao da je bio primoran da ispita svoj brak: „Bilo je to bolan film za mene, jer je u njemu bilo odjeka mog života. Radilo se o raspadu braka, a deca u priči bila su prilično bliska mojoj sopstvenoj deci po godinama.Shoot the Moon je bio veoma, veoma blizak mom sopstvenom životu.“[7] Proveo je dane sa piscemBoom Goldmanom na razvijanju realistične priče i navodi da je njegov brak kao ishod rada na tom filmu postao „beskrajno jači“.[9]
Takođe 1982, Parker je režirao filmsku verzijuPink Flojdove konceptualnerok opere,The Wall, u kojoj je predvodnik grupeBoomtown Rats glumioBoba Geldofa kao izmišljeni roker „Pink“.[19] Parker je kasnije opisao snimanje kao „jedno od najjadnijih iskustava u mom kreativnom životu.“[20] Iako ovaj film nije bio uspešan na blagajnama, dobio je pozitivne kritike i postao kultni klasik.
| Godina | Naslov | Napomene |
|---|---|---|
| 1974 | Our Cissy | kratki filmovi[21] |
| Footsteps | ||
| 1975 | The Evacuees | TV film |
| 1976 | Bugsy Malone | |
| No Hard Feelings[22] | TV film | |
| 1978 | Midnight Express | |
| 1980 | Fame | |
| 1982 | Shoot the Moon | |
| Pink Floyd – The Wall | ||
| 1984 | Birdy | |
| 1986 | A Turnip Head's Guide to British Cinema[23] | dokumentarni film |
| 1987 | Angel Heart | |
| 1988 | Mississippi Burning | |
| 1990 | Come See the Paradise | |
| 1991 | The Commitments | |
| 1994 | The Road to Welville | |
| 1996 | Evita | |
| 1999 | Angela's Ashes | |
| 2003 | The Life of David Gale |
