Rođen je1908. uBruklinu, (Njujork), kao najstariji sinjevrejskih iseljenika izRusije, jedan od sedmoro dece. Po očevoj želji upisao je prava, ali je ubrzo opsednutbiheviorizmom prešao na studijepsihologije. Doktorirao je1934. Po izbijanjuII svetskog rata raste njegovo interesovanje za socijalnu psihologiju, psihologiju motivacije i psihologiju ličnosti. Tokom pedesetih postaje najpoznatiji zagovornik humanističke psihologije. Na čelu američkog udruženja psihologa je bio do1968. Umro je od srčanog udara1970. u 62. godini. Njegovi neobjavljeni tekstovi kao i njegove dnevničke beleškePsihologija u menadžmentu izazvale su ogroman publicitet dvadeset godina nakon njegove smrti.Njegove knjige su prevođene na svim važnim svetskim jezicima.
Rođen 1908. i odrastao uBruklinu u Njujorku, Maslov je bio najstarije od sedmoro dece. Njegovi roditelji su bilijevrejski imigranti prve generacije izKijeva, tada deoRuskog carstva (sada Kijev,Ukrajina), koji su pobegli od carskog progona početkom 20. veka.[5][6] Odlučili su da žive u Njujorku i u multietničkom naselju radničke klase.[7] Njegovi roditelji su bili siromašni i nisu bili intelektualno fokusirani, ali su cenili obrazovanje. On je imao razne susrete sa antisemitskim bandama koje su ga jurile i gađale ga kamenjem.[8] Maslov i drugi mladi ljudi njegovog porekla borili su se da prevaziđu takve akte rasizma i etničkih predrasuda u pokušaju da uspostave idealistički svet zasnovan na široko rasprostranjenom obrazovanju i ekonomskoj pravdi.[9] Spoljašnja napetost se takođe osećala u njegovom domu, jer se retko slagao sa svojom majkom, i na kraju je razvio snažnu odbojnost prema njoj. Citiran je kako je rekao: „Ono na šta sam reagovao nije samo njen fizički izgled, već i njene vrednosti i pogled na svet, njena škrtost, njena potpuna sebičnost, njen nedostatak ljubavi prema bilo kome drugom na svetu — čak i prema sopstvenom mužu i deci – njen narcizam, njene crnačke predrasude, njena eksploatacija svih, njena pretpostavka da je neko pogrešio kad se ne slaže sa njom, njen nedostatak prijatelja, njena aljkavost i prljavština...“. On je takođe odrastao sa malim brojem prijatelja osim sa svog rođaka Vila, i kao rezultat toga „...[On] je odrastao u bibliotekama i među knjigama.“[10] Ovde je razvio svoju ljubav prema čitanju i učenju. Išao je usrednju školu za dečake, jednu od najboljih srednjih škola u Bruklinu, gde mu je najbolji prijatelj bio rođakVil Maslov.[11] Ovde je služio kao oficir u mnogim akademskim klubovima i postao urednik Latinskog časopisa. Takođe je godinu dana uređivaoPrincipia, školski list iz oblasti fizike.[12] Razvio je i druge sposobnosti:
Kao dečak, Maslov je verovao da je fizička snaga najvažnija karakteristika pravog muškarca; stoga je često vežbao i bavio se dizanjem tegova u nadi da će se transformisati u mišićavijeg momka čvršćeg izgleda, međutim, to nije uspeo da postigne zbog svoje skromne figure, kao i studioznosti.[13]
Maslov je nakon srednje škole pohađaoCiti koledž u Njujorku. Godine 1926, počeo je da pohađa nastavu pravnih studija noću pored svojih obaveza na osnovnim studijama. Mrzeo je to i skoro odmah je odustao. Godine 1927. prelazi u Kornel, ali odlazi nakon samo jednog semestra zbog loših ocena i visokih troškova.[14] Kasnije je diplomirao na Siti koledžu i otišao na postdiplomske studije naUniverzitet Viskonsin da bi studiraopsihologiju. Godine 1928. oženio je svoju sestru od tetke Bertu, koja je tada još bila u srednjoj školi. Par se upoznao u Bruklinu godinama ranije.[15] Maslovova psihološka obuka na UV je bila izrazito eksperimentalno-bihevioristička.[16] U Viskonsinu je vodio liniju istraživanja koja je uključivala istraživanje ponašanja iseksualnostidominantnogprimata. Maslovovo rano iskustvo sabihejviorizmom ostavilo bi ga sa jakimpozitivističkim načinom razmišljanja.[17] Po preporuci profesora Halsija Kejsona, Maslov je napisao magistarski rad o „učenju, zadržavanju i reprodukciji verbalnog materijala“.[18] Maslov je smatrao da je istraživanje sramotno trivijalno, ali je završio svoju tezu u leto 1931. i dobio je titulu magistra psihologije. Toliko se stideo te teze da ju je uklonio iz biblioteke psihologije i pocepao njen kataloški unos.[19] Međutim, profesor Kejson je bio u dovoljnoj meri zadovoljan istraživanjem da je podsticao Maslova da ga podnese za objavljivanje. Maslovova teza je objavljena kao dva članka 1934. godine.
Nastavio je istraživanje naUniverzitetu Kolumbija o sličnim temama. Tamo je pronašao drugog mentora uAlfredu Adleru, jednom od ranih kolegaSigmunda Frojda. Od 1937. do 1951. Maslov je bio na fakultetuBruklinskog koledža[1]. Njegov porodični život i njegova iskustva uticali su na njegove psihološke ideje. PosleDrugog svetskog rata, Maslov je počeo da dovodi u pitanje način na koji su psiholozi došli do svojih zaključaka, i iako se nije u potpunosti slagao, imao je sopstvene ideje o tome kako razumeti ljudski um.[20] Svoju novu disciplinu nazvao jehumanističkom psihologijom. Maslov je već bio 33-godišnji otac i imao je dvoje dece kada su Sjedinjene Države ušle u Drugi svetski rat 1941. On je stoga bio nepodoban za vojsku. Međutim, užasi rata inspirisali su u njemu viziju mira što je dovelo do njegovih revolucionarnih psiholoških studija samoaktualizacije. Studije su započele pod nadzorom dva mentora,antropologaRut Benedikt igeštalt psihologaMaksa Verthajmera, kojima se divio i profesionalno i lično. Oni su mnogo postigli u oba domena. Budući da su oni bili takva „divna ljudska bića”, inspirisali su Maslova da vodi beleške o njima i njihovom ponašanju. To bi bila osnova njegovog doživotnog istraživanja i razmišljanja omentalnom zdravlju iljudskim potencijalima.[21] On je proširio temu, pozajmljujući ideje od drugih psihologa i dodajući nove, kao što su konceptihijerarhije potreba,metapotreba,metamotivacije,samoaktualizujućih osoba ivrhunskih iskustava. Maslov je bio profesor naBrandejskom univerzitetu od 1951. do 1969.[1] Postao je stalni saradnik Laflin instituta u Kaliforniji. Godine 1967. Maslov je imao ozbiljan srčani udar i znao je da mu je vreme ograničeno. Smatrao je da je psihološki pionir. On je dao poticaj budućim psiholozima tako što je izneo na vidjelo različite puteve za razmišljanje.[22] Izgradio je okvir koji je kasnije omogućio drugim psiholozima da sprovode sveobuhvatnije studije. Maslov je verovao da liderstvo ne treba da interveniše. U skladu sa ovim pristupom, odbio je nominaciju 1963. za predsednika Udruženja zahumanističku psihologiju jer je smatrao da organizacija treba da razvije intelektualni pokret bez vođe.[23]
^абвМишић, Милан, ур. (2005).Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 129.ISBN86-331-2116-6.
^„Dr. Abraham Maslow, Founder Of Humanistic Psychology, Dies”.The New York Times. 10. 6. 1970. Приступљено2010-09-26. „Dr. Abraham Maslow, professor of psychology at Brandeis University in Waltham, Mass., and founder of what has come to be known as humanistic psychology, died of a heart attack. He was 62 years old.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Hoffmann 1988, стр. 109 harvnb грешка: no target: CITEREFHoffmann1988 (help)
^„Dr. Abraham Maslow, Founder Of Humanistic Psychology, Dies”.The New York Times. 10. 6. 1970. Приступљено2010-09-26. „Dr. Abraham Maslow, professor of psychology at Brandeis University in Waltham, Mass., and founder of what has come to be known as humanistic psychology, died of a heart attack. He was 62 years old.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Sommers, Christina Hoff; Satel, Sally (2006).One Nation Under Therapy: How the Helping Culture is Eroding Self-reliance. MacMillan.ISBN978-0-312-30444-7.
Hoffman, Edward (1999).The Right to Be Human. McGraw-Hill.ISBN0-07-134267-2.
Wahba, M.A.; Bridwell, L. G. (1976). „Maslow Reconsidered: A Review of Research on the Need Hierarchy Theory”.Organizational Behavior and Human Performance.15 (2): 212—240.doi:10.1016/0030-5073(76)90038-6.
Wilson, Colin (1972).New Pathways in Psychology: Maslow and the post-Freudian revolution. London: Victor Gollancz.ISBN0-575-01355-9.
Being Abraham Maslow на веб-сајтуYouTube. Rare documentary about Abraham Maslow in a conversation with Warren Bennis of the University of Cincinnati from 1968.
