Државе и територије са којима се Шпанија граничи су:Андора,Португалија,Мароко,Гибралтар иФранцуска. Површина државе износи 505.990 km².Шпанија се налази у умереној зони, између 43°47'24" и 36°00'40" северне географске ширине, и између 7°00'29" источне и 5°36'40" западне географске дужине.
Најстарији део Шпаније, представља 600–800 m високависораванМезета, која је грађена од прекамбријских и кристаластихстена и старихкречњака. На северу је окружена младим набранимКантабријским планинама иПиринејима (Пико де Анети, 3.404 m), а на југу Андалузијским планинама или Бетијским Кордиљерима, који су грађени од мезозојских и терцијарних наслага.
Андалузијске планине састоје се од неколикомасива, који се пружају паралелно с обаломСредоземног мора: централни део Сијера Неваде (Sierra Nevada) с највишим врхом Шпаније (Муласен, 3.481m). Између јужног руба Мезете, односно Сијера Морене (Sierra Morena) и Андалузијских планина налази се велика Андалузијска тектонска депресија. На североисточном рубу Мезете пружају сеИберијске планине, грађене од кредних и јурских наслага, а између њих, Пиринеја и Кантабријских планина смештена је долина рекеЕбро (Храгонска котлина). Са висоравни Мезета издижу се планински масиви Сијера де Гата (Sierra de Gata), Сијера де Гредос (Sierra de Gredos) и Сијера де Гвадарама (Sierra de Guadarrama), који су настали раседањем утерцијару.Обала је углавном стрма и слабо неразуђена. Добро је рашчлањена само обалаГалиције и северозападне Шпаније са мноштвом залива карактеристичног облика.
Основу хидрографске мреже Шпаније чини пет река:Гвадалкивир,Гвадијана,Тахо (Тежо у Португалу) иДуеро, које припадају сливу Атлантског океана иЕбро — притока Средоземног мора. Реке насеверозападу Шпаније имају више воде, краћи ток, релативно велики пад, а њиховаестуарска илиријаскаушћа погодују развојуводеног саобраћаја. Токови који се спуштају са високихпланина (Пиринеја, Бетијских Кордиљера и др.) имају велике падове и значајанхидроенергетски потенцијал. У кречњачким теренима реке су најчешће формиралекањоне иликлисуре, стрме одсеке („квесте“) а ту су иводопади и брзаци, погодни за производњу електричне енергије. Већи токови искоришћени су за наводњавање плоднихравница.
Шпанија се налази уумереном појасу, а њен неуједначенрељеф утиче на велику климатску разноврсност. Често се за климу Шпаније каже да је средоземна (медитеранска). Међутим, то је само донекле тачно јер само приобално подручје истока,југоистока ијуга Шпаније имасредоземне карактеристике.
На измене климе превасходно утиченадморска висина, па долази и до вертикалне климатске зоналности. Уз то, планине се углавном издижу уз рубним деловима земље, па су значајна препрека ширењу климатских утицаја из околних простора. Због тога средишњи део Шпаније — Мезета, има знатно другачије поднебље, од оног које би одговарало географској ширини тог простора.
На истоку и југу Шпаније где преовлађује средоземна клима (често се наводи и као суптропска) средње месечнетемпературе током године крећу се од 13 °C до 25 °C, а излучи се од 350 — 500 mmпадавина. За ово подручје карактеристично је дуго, топло, суво и сунчанолето, када максималне температуре достигну и 48 °C. Средоземна обала Шпаније има највећи број сунчаних сати у Европи. Зиме су у приморју угодне, а на југу топле.
Северозапад Шпаније, односноатлантска обала, која излази и наБискајски залив, имасвежију климу, па се температуре крећу од 8-20 °C. Са Бискајског залива према полуострву крећу се влажне масе, па се на планинским падинама излучи највише падавина, око 900-2000 mm. Због благе океанске климе и доста падавина, читаво подручје је под релативно бујном и зеленомвегетацијом, па се ова регија често назива и „Зелена обала“ (Коста Верде,шп.Costa Verde).
Унутрашњу Шпанију, саконтиненталном климом карактеришу средње месечне температуре од 3-23 °C, а током зиме често буду и негативне. У овој регији се просечно годишње излучи испод 500 mm талога, а на неким деловима мање од 300 милиметара. Источни обод поприма неке карактеристике медитеранске климе, док се северозападни руб приближава океанском климату.
Шпанија има малошума свега око 15% укупне површине, и заступљене су само на вишим деловима планина, највише на северозападу државе. У унутрашњости Шпаније основу природногпејзажа чине ксерофитне заједнице. Шикару (matorral), углавном тешко проходну сачињавају грмовијасена,ловора,рузмарина и дивљемаслине, а на лошем земљишту растетрава. У тим условима успевају лековите биљке, најчешћелаванда,кадуља имајчина душица. Простори који су обрасли мајчином душицом називају се „томиларес“ (tomillares). У пролеће кадшикара и површине под лековитим травама озелене привлаче живи свет својим шаренилом боја и ароматичним мирисима.
Лети је знатно другачије, јер уз стално ведронебо и високу температуру, вегетација углавном пожути, а у први план долазе огољеникамени блокови (сипари). Југоисточни део Мезете, у таквим условима, има оскуднустепску вегетацију. Средоземну обалу карактерише разноликост, која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама (агруми, маслине,винова лоза,поврће, чак ипалме и друго). У средоземним климатско-вегетацијским условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики бројгмизаваца,инсеката иптица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.
Прва писана сведочанства описујуИберију као земљу настањенуИберима,Баскима иКелтима. Након великих борби долази под властРима. Токомсредњег века њом су завладала германска племена да би недуго затим потпала под властМавара изсеверне Африке. Током вишевековне борбе мала хришћанска краљевства са севера успела су да поврате власт над полуострвом. Последње маварско краљевство пало је исте године када јеКолумбостигао дo Америке. Тада је почело да се ствара глобално царство а Шпанија је наредих векoва и по била водећа европска и светска сила.
Бројни ратови и други проблеми временом су урушили њен статус.Наполеонова инвазија је довела до хаоса у земљи, и подстакла покрете за независност у шпанским колонијама. Непосредно преДругог светског рата Шпанију је задесио крвави грађански рат који је на власт довео диктаторски режим. Крајем седамдесетих година 20. века долази до обнове демократије а нешто касније Шпанија се придружујеЕвропској унији, бележећи стабилан економски развој и културни препород.
На основу археолошког налазишта Атапуерка може се закључити да је Иберијско полуострво било настањено хоминидима пре 1,2 милиона година.[6] Људи су на Иберијско полуострво дошли са севера пре 35.000 година. Најпознатији артефакти о овим преисторијским људским насеобинама су цртежи у пећиниАлтамира уКантабрији, на северу полуострва, које су начинилиКромањонци између 35.600 и 13.500. године пре нове ере.[7] На основу археолошких и генетских истраживања долази се до закључка да је Иберијско полуострво послужило као уточиште становницима северне Европе токомпоследњег леденог доба.
Пре римског освајања Иберијско полуострво су углавном настањивали Ибери и Келти. Ибери су живели дуж медитеранске обале од североистока до југоистока полуострва. Келти су настањивали унутрашњост и атлантску обалу од северозапада до југозапада. Баски су живели у западном делу Пиринеја и у суседним областима,Тартешани су живели на југозападу аЛузитанци иВетонци у средишњем делу запада полуострва. Дуж средоземне обале постојале су бројне трговачке насеобинеФеничана,Грка иКартагињана.
ТокомДругог пунског рата, између 210. и 205. п. н. е., Рим је освојио картагинске колоније на Средоземљу. Римљанима је било потребно скоро два века за потпуно освајање Иберијског полуострва, да би њиме владали више од шест векова. Келтско и иберијско становништво постепено је романизовано (латинизовано). Локалне вође су постале део римске аристократије[8] а Хиспанија је постала житница Римског царства, извозник злата, вуне, маслиновог уља, и вина. Пољопривредна производња је повећана са изградњом система за наводњавање, од којих су неки још увек у употреби. ЦаревиХадријан,Трајан,Теодосије I, и филозофСенека су рођени у Хиспанији. Хришћанство је на ово поднебље стигло у првом веку а раширило се у градовима током другог века.[8] Већина данашњих језика у Шпанији и законодавство воде порекло из овог периода.[9]
Слабљење владавине Западног римског царства у Хиспанији је почело 409, када су германска племенаСвеви иВандали, заједно са Сарматским Аланима прешлиРајну и опустошилиГалију, да би ихВизиготи исте године довели у Иберију. Свеви су основали краљевство на подручју данашње Галиције и севернеПортугалије. Распадом Западног римског царства нестало је постојеће друштвено уређење, мада су новоформиране државе задржале многе институције и законе потоњег царства, укључујући хришћанство.
Хаздинзи, савезници Алана, такође су основали краљевство у Галицији, заузевши углавном исто подручје али су своју власт проширили јужно до рекеДуеро. Вандалско племеСилинзи је заузело подручје названоВандалузија, данашњаАндалузија. Византинци су на југу Иберијског полуострва основали енклаву Спанију, с циљем обнове Римског царства на овом подручју. Међутим, Хиспанија је на крају уједињена током владавине Визигота.
Почетком осмог векаОмејадски калифат се проширио на Иберијском полуострву. Маври из северне Африке су заузели скоро цело полуострво, изузев мале планинске области на северозападу.
Под шеријатских законима хришћани иЈевреји су имали подређени статус. Овакав положај је хришћанима и Јеврејима бранио исповедање религије, такође њихова права су у сваком погледу била мања у односу на муслимане.[10][11]
Преобраћење у ислам добило је велике размере. Верује се да су крајем 10. векамулади (муслимани пореклом са Иберијског полуострва) чинили већину становништваАл-Андалуза.[12][13]
Муслиманску заједницу на полуострву карактерисала је шароликост и социјална напетост. Временом је дошло до сукоба измеђуБербера из северне Африке, најзаслужнијих за освајање ове територије, са арапским вођама саБлиског истока. Поред њих ту је била и бројна маварска популација, која је живела углавном у долини рекеГвадалкивир, у приобаљуВаленсије, долини рекеЕбро и у планинским областимаГранаде.[13]
Смрт Роланда у бици код Ронсево Паса
Кордова, главни град калифата, био је највећи, најбогатији и најпрефињенији град у западној Европи. У Средоземљу је цветала трговинска и културна размена а муслимани су ово подручје оплеменили својим познавањем науке. Муслимански и јеврејски научници су дали значајан допринос оживљавању и ширењу грчке културе у западној Европи. Два значајна филозофа тога доба били суИбн Рушд иМојсије Мајмонид. Романизовани становници Иберијског полуострва су заједно са муслиманима и Јеврејима допринели стварању аутентичне културе на овом подручју.[13] Ван градова, где је живела већина људи, власништво над земљом није мењано још од римског доба, с обзиром да су муслимански властодршци веома ретко одузимали земљиште. Такође, донете су и нове културе и технике обраде земље што је допринело развоју пољопривреде.
Током једанаестог века долази до подела међу муслиманима, што је малим хришћанским државама омогућило да знатно прошире своје територије.[13] Владари династијаАлморавида иАлмохада из северне Африке су успоставили јединство међу муслиманима. Ова поновно уједињена исламска држава је током наредних сто година бележила напредак и у извесној мери повратила територије које су јој хришћани заузели.
Недуго пошто су Маври заузели Иберијско полуострво, код Шпанаца и Португалаца настаје покрет за његово ослобађање под именомРеконкиста. За почетак Реконкисте узима себитка код Ковадонге из 722. године. Након победе хришћанске војске над муслиманским снагама створена је хришћанскаКраљевина Астурија на северозападу полуострва. Недуго затим, 739. године, муслимани су протерани изГалисије која је прикључена Краљевини Астурији.
Муслиманска војска је такође покушала продор преко Пиринеја али је поражена убици код Поатјеа уФраначкој. Доцније су франачке снаге успоставиле хришћанске округе (шп.Marca Hispánica) на јужној страни Пиринеја. Ове области су касније прерасле у краљевстваНавара,Арагон, иКаталонија.[14] Током наредних неколико векова граница између области под влашћу муслимана и хришћана протезала се долинама река Ебро иДуеро.
Распадом Ал-Андалуза, на међусобно завађена таифска краљевства, стекли су се услови да хришћанска краљевства остваре превласт на Иберијском полуострву. Заузимање стратешки важног градаТоледа 1085. године представљало је показатељ велике промене равнотеже снага у корист хришћанских краљевстава. Велика маварска упоришта пала су под власт хришћана у 13. веку — Кордова 1236. аСевиља 1248. године — док је само енклава Гранада остала у муслиманским рукама као вазална држава.[15]
У овом периоду долази до поновног процвата књижевности и филозофије настале на римским и готским тековинама.Рамон Љуљ је један од значајнијих филозофа овога доба. КраљАлфонсо X од Кастиље се посветио стварању јединственог националног идентитета и будуће државе Шпаније. Тежио је ка повезивању иберијских хришћанских краљевстава са другим средњовековним европским државама. Увео је кастиљански као службени језик.
Краљеви су, угледавши се на законе и институције старог Рима, желели већу власт, борећи се против племства.Мариниди су у 13. и 14. веку напали Иберијско полуострво из северне Африке, и успоставили су неколико енклава дуж јужне обале. Међутим, нису успели да обнове власт над полуострвом и убрзо су истерани. Такође, током 13. века, краљевина Арагон, смештена на североистоку данашње Шпаније, проширила је своје територије на острва у Медитерану, доСицилије иАтине.[16] Тих година су основаниУниверзитет у Паленсији (1212/1263) иУниверзитет у Саламанки (1218/1254).Црна смрт је током 1348. и 1349. разорила Шпанију.[17]
Браком измеђуИзабеле I од Кастиље иФердинанда II Арагонског 1469. долази до уједињења хришћанских краљевстава Кастиља и Арагон.Канарска острва су освојена 1478. а 1492. здружене снаге Кастиље и Арагона заузеле суЕмират Гранада, чиме је окончана владавина муслимана на Иберијском полуострву, која је трајало 781 годину.
Године 1478. започела јешпанска инквизиција током које суСефарди били приморани да пређу укатолицизам или да буду протерани са шпанских територија.[18] Споразумом у Гранади гарантована су права муслимана,[19] мада су поштована само делимично. Муслимани су у потпуности протерани са Иберијског полуострва почетком 17. века, наконустанка у Алпахурасу.[20]
Основу за настанак савремене Шпаније иШпанске империје представљало је уједињење круна Арагона и Кастиље склапањем брака између њихових суверена. Међутим, свако од краљевстава унутар Шпаније задржало је атрибуте државности у друштвеном, политичком и законодавном погледу, као и у области језика и монетарне политике.[21]
Изабела и Фердинанд су учврстили своју моћ на рачун месног племства, а речЕспања (шп.España), чији је корен древно имеХиспанија (лат.Hispania), почела је да се користи као заједнички назив за два краљевства.[20]Велике политичке, законодавне, верске и војне реформе допринеле су позиционирању Шпаније као Прве светске силе.
Година 1492. такође је означила одлазакКристифора Колумба уНови свет на путовање које је финансирала краљица Изабела. Колумбо је током првог путовања прешаоАтлантик и стигао доКарипских острва, чиме је почело европско истраживање и освајање Америке, иако је он био убеђен да је стигао доОријента. Колонизацију америчког континента започели су конкистадори попутЕрнана Кортеса иФрансиска Пизара.
Запоседањем територија у Новом свету и захваљујући браковима између владајућих династија или наслеђивањем, Шпанска империја је знатно проширена. Обухватала је огромна пространства на америчком континенту, острва у азијско-пацифичком региону, делове Италије, градове и северној Африци, као и делове данашње Француске,Немачке,Белгије,Луксембурга, иХоландије. Почетком 16. века, када је Магеланова експедиција прва опловила свет, Шпанија је постала прва империја у којој сунце није залазило. Ово је билоДоба великих открића, а одважне експедиције су путем копна или мора пронашле нове трговачке путеве. Такође, тада Европљани започињу освајања и колонизацију нових територија. Шпански истраживачи су у матицу доносили племените метале, зачине, луксузна добра, и дотада непознате биљке, што је значајно допринело да Европљани промене своје виђење света.[23] Културни процват током овог раздобља данас се сматраЗлатним веком Шпаније. Ширење империје довело је до огромних промена на америчком континенту које су се највише испољиле сломом тамошњих друштава и уништавањем домородачког становништва. Под утицајем хуманизма,контрареформације и нових географских открића и освајања настаје интелектуални покрет познат као Саламанканска школа (шп.Escuela de Salamanca), који је поставио прве савремене теорије о међународном и људском праву.
Крајем 16. и током прве половине 17. века, Шпанија се суочила са бројним изазовима. Пирати, под окриљем растућегОсманског царства, пљачкајући и одводећи у робље становништво у бројним приобалним областима, онемогућавали су несметан живот. Такође, тиме су се поново јавиле претње о могућој исламској инвазији.[24] Током овог раздобља Шпанија је често била у рату са Француском.
Протестантска реформација је допринела да Шпанија још више заглиби у верске ратове, што је имало за последицу повећање војне активности широм Европе и Медитерана.[25]
Половином 17. века Шпанија се поред бројних ратова суочила и са кугом која је усмртила велики број становника Европе. Шпански Хабзбурзи су земљу увели у низ сукоба широм континента захваљујући којима су исцрпљени њени природни ресурси и привреда. Шпанија је успела да задржи највећи део расутогХабзбуршког царства, као и да помогне снагамаСветог римског царства у борби са протестантима, али је на крају ипак била приморана да призна отцепљење Португалије (деоИберијске уније од 1580. до 1640) и Холандије, и на крају да доживи озбиљне поразе од Француске током последњих годинаТридесетогодишњег рата.[26]
Породица Филипа V (1743). Током доба просветитељства у Шпанији је владала династија Бурбона.
У другој половини 17. века, моћ Шпаније почиње да постепено опада. Била је принуђена да преда неколико мањих области Француској и Холандији; међутим, успела је да очува и да повећа своје огромно прекоморско царство, које је остало нетакнуто све до почетка 19. века.
Губитак моћи на европском тлу доживео је врхунац током сукоба око шпанског престола првих година 18. века.Рат за шпанско наслеђе био је међународни сукоб широких размера који је за исход, између осталог, имао губитак шпанских поседа широм Европе и позиције најјаче европске силе.[27] Током овог рата на шпански престо постављена је династијаБурбона. Прву истински шпанску државу је успоставио први бурбонски краљ,Филип V, уједињавањем круна Кастиље и Арагона у јединствену државу, укидајући бројне привилегије и законе које су имали регионални владари.[28]
Током 18. века у највећем делу царства долази до постепеног опоравка и пораста благостања. Нови бурбонски монарх је применио француски систем модернизације управе и привреде. Просветитељске идеје су постајале привлачније владајућој елити. Међународна позиција Шпаније поправила се, између осталог, захваљујући војној помоћи коју су слали побуњеницима у британским колонијама токомАмеричког рата за независност.[29]
Шпанија је 1793, као чланицаПрве коалиције, ушла у рат противПрве француске републике. У овом сукобу Шпанија је поражена услед чега је морала да пристане на Базелски мировни споразум. Споразумом се одрекла две трећине острваХиспаниола и уступила их Француској. Шпански премијерМануел Годој је 1807. склопио тајни споразум саНаполеоном о савезништву против Британије и Португалије. Наполеону је овиме омогућено да под изговором напада на Португалију окупира и Шпанију. Шпански краљ је абдицирао у корист Наполеоновог брата,Жозефа Бонапартеа.
На Жозефа Бонапартеа је гледано као на марионетског владара и самим тим није био прихваћен међу Шпанцима. Незадовољан бонапартистичким режимом народ се 1808. дигао на устанак. Побуне широм земље биле су почетак Шпанског рата за независност. Наполеон је био присиљен да лично интервенише. Поразио је неколико шпанских армија а једну британску армију је присилио на повлачење. Међутим, наставак борби шпанских армија, герилаца, и здружених британско-португалских снага, уз катастрофалне последицеНаполеонове инвазије на Русију, довели су до повлачења француске војске из Шпаније 1814. године, и повратак краљаФернанда VII.[30]
Током рата, 1810. године, сазвана је Скупштина у Кадизу (шп.Cortes de Cádiz), револуционарно тело са задатком да руководи борбом против бонапартистичког режима и да припреми устав.[31]
Устав проглашен 1812. предвиђао је парламентарну монархију и општу заступљеност. Међутим, након пада бонапартистичког режима Фернандо VII је укинуо Генералну скупштину јер је намеравао да влада апсолутистички. Ови догађаји су наговестили будуће сукобе између конзервативаца и либерала током 19. и почетка 20. века.
Проглашење шпанског устава из 1812.
Латиноамерички антиколонијални покрети искористили су сукобе на тлу Шпаније ради покретањаборбе за ослобођење од шпанске власти. Шпанске колоније у Америци почеле су 1809. да подижу револуције и да проглашавају независност, што је довело до рата који је окончао шпанску контролу над овим подручјем. Краљ Фернандо VII је покушао да поврати власт над овом територијом покретањем реконкисте у Латинској Америци али се суочио са великим отпором како у колонијама тако и у самој Шпанији, јер су либерално оријентисани официри отказивали послушност. Крајем 1826. једине шпанске колоније на америчком тлу биле суКуба иПорторико.
Шпанија је наконНаполеонових ратова била економски уништена, дубоко подељена и политички нестабилна. Током тридесетих и четрдесетих година 19. века дошло је до сукоба између антилибералних снага, познатих каокарлисти, и либерала уКарлистичким ратовима. Из ових сукоба либералне снаге су изашле као победник. НаконСлавне револуције из 1868. и краткотрајнеПрве шпанске републике уследио је много стабилнији период обнове монархије током ког су се на власти смењивали прогресивни и конзервативни либерали.
Шпански генералХуан Прим, премијер Шпаније, са својом владом након Славне револуције, 1869.
Раздобље ауторитарне владавине под генераломМигелом Примо де Ривером (1923—1931) окончано је успостављањемДруге шпанске републике. Република је понудила политичку аутономију областима у којима се говоре мањински језици (Баскији, Каталонији, и Галисији) и дала је право гласа женама. Власт су предводиле левичарске снаге. Са погоршавањем привредне ситуације, узрокованеВеликом депресијом, политичка дешавања у Шпанији постају хаотична и насилна.
Након победе Народног фронта на изборима 16. фебруара 1936. долази до сукоба са реакционарним снагама, које нису прихватале програм нове владе (ослобађање политичких затвореника, аграрна реформа, побољшање положаја радника). Током ноћи 16. и 17. јула исте године избила је побуна националиста уШпанском Мароку, наКанарским острвима и у низу градова у Шпанији. Националисте је предводио генералФрансиско Франко а помоћ им је пружаланацистичка Немачка и фашистичка Италија, док је Народни фронт уживао подршкуСовјетског Савеза,Мексика и добровољаца из целога света окупљених уинтернационалним бригадама. Међутим, није имао подршку западних сила због британске политике немешања у унутрашње ствари Шпаније. У изузетно крвавом грађанском рату почињени су бројни злочини на свим странама. Погинуло је више од пола милиона људи, док је око пола милиона било принуђено да напусти земљу.[32][33] Рат је завршен 28. марта 1939. победом националистичких снага. Три дана касније Франко је објавио да Шпанија постаје монархија са регентским саветом а себе је поставио за шефа државе.
Франко држи говор у Еибару 1949. године
Франкова Шпанија је званично била неутрална уДругом светском рату, мада је имала симпатије каСилама Осовине. Једина легална политичка организација током Франкове владавине била јеШпанска фаланга за окупљање националистичке синдикалистичке офанзиве (шп.Falange Española de las Juntas de Ofensiva Nacional Sindicalista), или самоФаланга, основана 1937. године. Њена идеологија се темељила нафалангизму, варијанти фашизма који је посебно наглашавао борбу против комунизма;католицизму и национализму. Године 1949. преименована је у Национални покрет (шп.Movimiento Nacional).
Након Другог светског рата Шпанија се налазила у политичкој и економској изолацији, ван чланства уУједињеним нацијама. До промене је дошло 1955, токомХладног рата, када су Сједињене Државе решиле да успоставе војно присуство на Иберијском полуострву као противмеру могућем доласку Совјетског Савеза у Средоземље. Током шездесетих година 20. века Шпанија је забележила незапамћену стопу привредног раста у својој историји. Томе је допринела индустријализација, масовне миграције из селâ у градове и развој туризма. Франкову владавину карактерисала је ауторитарност, промовисање националног јединства, подржавање веома конзервативног видакатолицизма познатог каонационални католицизам (римокатолички клеронационализам), и дискриминаторна политика према мањинским језицима.
Након Франкове смрти у новембру 1975. годинеХуан Карлос је као краљ Шпаније постао и шеф државе. Након усвајања новог устава 1978. и обнове демократије значајна овлашћења су пренета на регионе а земља је децентрализована стварањем аутономних заједница.
У Баскији су радикални националисти, оличени уЕти, наставили да делују и након обнове демократије и давања велике аутономије овој покрајини.
Око 200 официра Цивилне гарде (шп.Guardia Civil) покушало је 23. фебруара 1981. даизврши пуч. Краљ Хуан Карлос је преузео команду над војском и успешно је спречио покушај пуча.
Током осамдесетих година 20. века повратак демократији омогућио је јачање отвореног друштва. Појавили су се нови културни покрети засновани на слободи изражавања, као што јеLa Movida Madrileña. Након референдума, Шпанија је 30. маја 1982. постала чланицаНАТО. Исте године, први пут након четрдесет три године, на власт је дошла левичарскаШпанска социјалистичка радничка партија (PSOE). Четири године касније 1986. Шпанија је постала чланицаЕвропске економске заједнице, претече Европске уније. Социјалисти су на власти остали до 1996. када их је сменилаНародна партија (шп.Partido Popular; PP).
Шпанија је 1. јануара 2002. постала чланицаЕврозоне а током неколико наредних година остварила је снажан привредни раст, знатно већи од просекаЕвропске уније. Међутим, многи економисти су на врхунцу привредног раста упозоравали да ће због изузетно високих цена некретнина и великог трговинског дефицита доћи до озбиљног привредног колапса.[34]
Локална исламистичка група, подстакнута деловањемАл Каиде, извршила је11. марта 2004. највећи терористички напад у историји Шпаније, у ком је страдала 191 особа а рањено је 1.800, постављањем бомбе у мадридском метроу.[35] Иако се првобитно сумњало да је то дело баскијске групе ЕТА, убрзо је утврђено да се ради о исламистима. С обзиром да је требало да ускоро буду одржани општи избори овај догађај је изазвао политичке контроверзе.[36] На изборима одржаним 14. марта 2004. већину је освојила Социјалистичка партија, предвођенаХосе Луисом Родригезом Запатером.[37]
Протести у Мадриду 2011. и 2012. због финансијске кризе у земљи.
Током прве деценије 21. века у Шпанији је знатно повећан број странаца, са два посто 2000. на дванаест посто 2010. да би током последњих неколико година био у паду. Шпанија је 2005. озаконила истополне бракове. Пад вредности некретнина 2008. довео је финансијске кризе и велике незапослености, смањивања владиних издатака, обнове каталонског национализма аАрапско пролеће подстакло је становнике Шпаније на протесте током 2011. и 2012. године. Народна партијаМаријана Рахоја победила је на изборима одржаним 2011. година а Рахој је постао премијер. Краљ Хуан Карлос је абдицирао 19. јуна 2014. у корист свог сина који је постао краљФелипе VI.
Важећи устав Шпаније је донет 1978. а њена уставотворна традиција датира од 1812. када је овај правни акт први пут донет.[38][39]
Према уставу, Шпанија се састоји од седамнаест аутономних заједница и два аутономна града са различитим степенима аутономије. Уставом је наглашено и недељиво јединство шпанске нације. Такође, устав прецизира непостојање државне религије и јамчи слободу вероисповести.
Шпанија се истиче тежњама ка једнакости полова у политици у привреди, ради чега су донети закони којима се то гарантује.[40][41]
Шпанија јепарламентарна монархија, са наследним монархом и дводомном скупштином,Cortes Generales (Генерална скупштина). Извршну власт има Веће министара на челу са премијером, ког именује краљ а избор потврђује Представнички дом. Од 1978. краљХуан Карлос је увек за позицију премијера именовао кандидате странака које су освојиле већину места у скупштини.
Представнички дом.
Законодавну власт чине Представнички дом (шп.Congreso de los Diputados) са 350 чланова изабраних на општим изборима по пропорционалном систему са мандатом од четири године, и Сенат (шп.Senado) са 259 чланова од којих је 208 изабрано на општим изборима а 51 делегирано од регионалних тела са мандатом од четири године.
Заменик премијера и председавајући министарКармен Калво.
Кабинет
Веће министара (шп.Consejo de Ministros) које поставља премијер.
Шпанија је устројена каодржава аутономија (шп.Estado de las Autonomías); једна је од највише децентрализованих држава у Европи, поред Швајцарске, Немачке и Белгије;[42] на пример, све аутономне покрајине имају своје скупштине, владе, јавне управе, буџете, и приходе. Здравством и образовањем такође управљају локалне власт, а Баскија и Навара на основу посебним закона самостално управљају јавним финансијама. У Каталонији и Баскији, аутономне полицијске снаге са широким овлашћењима обављају неке од надлежности државне полиције.
Шпанију чини седамнаест аутономних заједница и два аутономна града. Аутономне покрајине су подељене на провинције, којих има укупно педесет, а провинције су подељене на општине. У Каталонији постоје и два додатна нивоа територијалног устројства:комарке (шп.comarca) ивегерије (шп.vegueria);комарке су делови општина авегерије деловикомарки.Комарке постоје у свим аутономним покрајинама, међутим, за разлику од Каталоније, оне немају никакву функцију, већ су само историјски или географски појмови.
Аутономне покрајине су највиши ниво управне поделе у земљи. Настале су 1979. након што је на снагу ступио садашњи устав којим је признато право на самоуправународима и областима Шпаније.[43] Аутономне покрајине су подељене на провинције са заједничким историјским, културним, и привредним везама.
Свака од покрајина има Статут аутономије. Статутима аутономија је одређен назив покрајине у складу са њеним историјским идентитетом, границе њене територије, називи и организација институција владе и права која ужива према уставу.[44]
Управљање аутономним покрајинама обављају:
законодавна скупштина са члановима који се бирају на општим изборима према пропорционалном систему где су сви делови покрајине равномерно заступљени;
владајуће веће, које има извршну и административну улогу на челу са председником ког номинује краљ Шпаније а бира законодавна скупштина;
врховни суд правде, под ингеренцијом Врховног суда Шпаније, има судску власт над аутономном покрајином.
Каталонија,Галисија, иБаскија, сматрају сенационалностима па су самоуправу добили по убрзаном поступку. Андалузија је такође себе дефинисала каонационалност у свом првом статуту аутономије, иако је морала да прође дужи процес пре него што јој је то уставом признато. Након њих и друге покрајине су измениле своје статуте аутономија да би могле да добију ову одредницу у складу са својим историјским регионалним идентитетом. То су учинилеВаленсијанска Заједница,Канарска иБалеарска Острва, иАрагон.[45]
Аутономне покрајине преко својих скупштина и влада имају значајне надлежности у законодавној и извршној власти. Надлежности покрајина могу да варирају. Само две аутономне покрајине — Баскија иНавара — имају потпуну фискалну аутономију. Поред фискалне аутономије,историјске националности —Андалузија, Баскија, Каталонија, и Галиција — имају веће принадлежности у односу на остале покрајине, па тако постоји могућност да председник неке од ових покрајина може било када да распусти скупштину покрајине и распише изборе. Такође, Баскија, Каталонија и Навара имају сопствену полицију. Снаге реда код осталих покрајина постоје или у мањој мери, као што је случај у Андалузији[46] и у Мадриду, или их немају уопште.
СалаConsell de Cent-а, институционалног тела које је постојало у Барселони од 13. до 18. века.
Последњих година, усвајањем нових статута и амандмана на постојеће статуте аутономија ублажена је разлика у степену самоуправе измеђуисторијских националности и осталих покрајина.
Поред седамнаест аутономних заједница, постоје и два града са аутономним статусом који припадају првом нивоу територијалне поделе. То суСеута иМелиља, две шпанске ексклаве на северу афричке обале.
Аутономне покрајине су подељене на провинције, које су послужиле за настанак самих покрајина, док су провинције подељене на општине. Уставом је гарантовано постојање провинција и општина, чак и ако им то не обезбеђују статути аутономија. Шпанија има педесет провинција а аутономне покрајинеАстурија, Балеарска Острва,Кантабрија,Мадрид,Мурсија, Навара иРиоха имају само једну провинцију која је у ствари сама покрајина. У овим случајевима провинције немају посебне административне институције већ постоје само оне које су у надлежности аутономне покрајине.
Популација шпаније износи 48.592.909, што је пораст од 0,9% у односу на 2020. Густина насељености је међу најмањима уЕУ, и износи 91 ст./km². Најгушће су насељена подручја око Мадрида и медитеранска обала.
Укупна стопа плодности је 2017. износила 1,33, што је међу најнижима у свету, док је просечан грађанин Шпаније стар 43,1 годину.
Шпанија је после САД земља која прима највећи проценат имиграната на свету. Године 2005, у Шпанију је дошло 38,6% од укупног броја имиграната у Европску унију. Имигранти су у највећем броју изибероамеричких земаља, затим из других земаља ЕУ источне Европе и Магреба. Велики део економског напретка у последњим годинама и обезбеђење пензионих фондова за надолазеће године се може захвалити имигрантима, с обзиром да је шпанско становништво све старије.
Од укупног броја становника Шпаније, 5,1 млн. су странци, или 11,4% становништва, према студији шпанског Националног института за статистику[48] која је закључена 1. јануара 2006. Најбројнији странци у Шпанији су Мароканци (536.012), затим Еквадорци (461.310), Румуни (407.159) и Колумбијци (265.141). Од земаља Европске уније, најбројнији су Британци (274.723) и Немци (150.000), сконцентрисани углавном на југу и истоку Шпаније, конкретно,Аликанте иМалага.
Према последњим статистичким подацима од 1. јануара 2006. године, у Шпанији је живело 3.474 Срба, од којих 1.862 мушкараца и 1.612 жена. Највише има Срба између 30-34 године старости (укупно 593 од којих 351 мушкарац и 242 жене. Следе Срби између 25-29 година, којих има укупно 470, од којих 248 мушкараца и 222 жене. На трећем месту су Срби између 35-39 година старости, којих има укупно 447 — 272 мушкарца и 175 жена.[49]
Мада је Шпанија и после Другог светског рата била углавном аграрна земља, данас је она средње развијена држава у којој доминира терцијарни сектор — у укупном националном дохотку учествује са 56%. Секундарни сектор учествује са 39%, а пољопривреда има удео 5%. Запослени у пољопривреди чине 12% свих активних, док у индустрији и рударству ради 25% и у услугама 63%. На побољшању пољопривредне производње Шпанија је у последњих двадесетак година доста урадила, а то потврђују и бројне хуерте. Од обрадивих површина (470.000 ha) оранице и воћњаци заузимају 42%, ливаде и пашњаци 21%, шуме 30%, а неплодно је око 7%. Уз то, наводњава се око 3,2 милиона хектара. И данас највећи део пољопривредних површина припада велепоседницима (око 50%), а њихова имања —латифундије углавном имају површину већу од 250 ha. Мала имања су испод 50 ha, мада има доста мањих од једног ha.
Стопа незапослености у другој декади2015. године, у Шпанији износила је 21%.
Шпанија је пољопривредно развијена држава. Највише се производе житарице (пшеница, јечам, кукуруз) . Шпанија је прва у Европи по производњи маслиновог уља, а четврта по производњи вина. НаКанарским острвима гаје се банане.
Она је рудно богата земља,те се истиче експлоатација олова, цинка, боксита, бакра, гвожђа, сребра. Шпанија је богата са каменом соли, а прва је у свету по експлоатацији живе. Шпанији највише електричне енергије дају термоелектране (77%).[50]
Индустрија Шпаније је разноврсна. Развијена је аутомоблиска, машинска, хемијска, текстилна и индустрија бродоградње. Најпознатија марка аутомобила у Шпанији јеСеат. Индустријски центри ове земље су:Мадрид, Барселона и Севиља. У Шпанији се јавља један проблем, што је већи увозник него извозник. Шпанија извози убедљиво највише аутомобила 34,5 милијарди долара. Остали производи су делови за аутомобиле, рефилсана нафта, упаковани лекови. Ова држава извози у вредности од 319 милијарди долара, а највећи трговински партнери су јој Француска (47 милијарди), Немачка (35 милијарди), Португал, Италија и Уједињено Краљевство.
Производи које Шпанија увози су: сирова нафта (27,8 милијарди долара), Аутомобили (20 милијарди долара), природни гас (8,58 милијарди долара). Укупно, Шпанија увози 368 милијарди долара. Државе из којих највише производа стижу су: Немачка (47 милијарди долара), Француска (40 милијарди долара) и Италија (26 милијарди долара). Ова држава увози у вредности од 368 милијарди долара.
Бенидорм је једна од највећих европских туристичких дестинација на плажи
Велике приходе Шпанији даје туризам. Чак 70 милијарди долара (2019). Погодна клима, географски положај и клутурно историјске знаменитости довеле су до тога да је Шпанија друга најпосећенија држава на свету коју годишње посети 83,7 милиона људи, иза Француске коју посети 90 милиона. Најпознатије туристичке атракције су:Балеарска Острва,Канарска острва,Барселона,Мардид,Саграда Фамилија.
.svg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
_05.jpg)
.JPG)
![[икона]](/image.pl?url=https%3a%2f%2fsr.wikipedia.org%2f%2fupload.wikimedia.org%2fwikipedia%2fcommons%2fthumb%2f1%2f1c%2fWiki_letter_w_cropped.svg%2f20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png&f=jpg&w=240)
.svg)
