Шинсенгуми (Јап.新選組) у преводу "нови одред", била је специјална полицијаЈапана, основана по налогу владешогуната током Бакумацу периода1864. године. Били су активни до1869. године након чега су расформљени услед пада феудалне владе.[1] Њихова главна мисија била је да заштите владавину шогуна уКјоту у периоду поновног отварања граница и трговинске размене са странцима, одмах након одлуке да се снаге самураја округа Чошу, које су биле против те политике, отерају са двора и удаље од даљег учешћа у политици. Припадници Шинсенгумија су оформљени сакупљањем људи из разних мачевалачких школаТокија (тадашњи Едо).[2] Иако су припадници Шинсенгимија у популарној култури приказани као храбри и неустрашиви борци, данашњи историчари их сматрају „немилосрдним одредом смрти“.[3]
Када је Јапан под претњом отворио своје границе за трговину са западним државама,1854. године (услов од стране владеСАД је био или отварање или рат са технолошки напреднијом земљом), дошло је до политичке нестабилности. Један од јачих покрета отпора била је политичка идеја „Сонно џои“ сраћеница од крилатице која би се данас могла превести као „Поштујмо (подржимо) цара, отерајмо варваре)[4] Лојалисти (поготово самураји из области Чошу) уКјоту почели су са побуном против тренутне Шогунске власти. Као одговор на њихове све чешће акцијеТокугава шогунат оформљује јединицуРошигуми (Јап.浪士組)19. октобра1863. године. Рошигуми је био одред који се састојао од 234ронина,самураја без господара, које је влада регрутовала из локалних мачевалачких школа у Еду.[5]
За првог командира одреда именован јехатамото самурај по имену Мацудаира Тадатоши, док се за правог вођу одреда узимао Кијокава Хачиро, ронин из области Шонаи. Њихова примарна мисија била је да испрате и заштите 14-ог шогунаТокугава Ијемочија, током важног путовања заКјото где се срео са тадашњим царемКомеием.[6] Са историјске тачке гледишта тај састанак је био врло важан за период јер се шогун није састао са царем још од 17. века када је то последњи пут урадио трећи шогун, Токугава Ијемису. За све то време шогуни су имали власт у рукама наспрам цара који је био само фигура и марионета у власти. Отварањем граница и супростављањем шогунату, цар за којег се сматра да је био симпатизер „Сонно џои“ политике поново добија власт у руке и после неколико стотина година, Токугава Ијемочи се као актуелни шогун се састаје са њим да би дискутовали о питању како Јапан треба да се постави према све већем доласку странаца изЕвропе,Америке и остаткаАзије.[7]
Иако је Рошигуми основан од странеТокугава шогуната, њихов вођа Кијокава Хачиро и остали припадници остају лојални цару, планирајући да окупе још више ронин самураја за његове потребе у граду. Јединица одлази за Едо али када је његов план откривен, група самураја, већином из Мито клана враћа се у Кјото и формира нову групу под називомШинсенгуми (Нови одред). Остатак самураја уЕду формира групуШинчогуми (Јап.新徴組) под надзором округа Шонаи.
ОдредШинсенгуми су се првобитно ословљавали именомМибуро (Јап.壬生浪), у преводу "ронини округа Мибу". У то време, Мибу је било село југозападно од Кјота, место где су Шинсенгумији били првобитно стационирани. У почетку одред се делио на три франције, једну је водио Серизава Камо (рођен 1830. године из провинције Мино), другуКондо Исами (Рођен 1834. године из провинције Мусаши, ученикдоџо-а из Еда по именуШиеикан)[8] и трећуТоноучи Јошио. Овако подељене постојале су тензије и несугласице међу групама па се подела решила уједињењем наком што су Кондо и Тоноучи убили Серизаву[9] да би касније Кондо убио и Тоноучија.
Припадници Шинсенгумија:
Након решавања несугласица у самом одреду, припадници Шинсенгумија шаљу писмо тада великом и моћном клануАизу, који је подржавао Токугава режим, са захтевом да буду званична полицијаКјота. Захтев је одобрен и од тада Шинсенгуми добија пуну подршку да одржава мир и одређује правду у граду.
Датума,30. септембра1865. године (по лунарном календару 18. августа), самураји областиЧошу који се били против Токугавине владавине, принуђени су да се врате у своју област под наређењем од стране двора, изу клана и самураја из области Сацума. Одред Шинсенгумија је послат да помогне клану Аизу да чувају улаз двора од могућих напада клана Чошу. У то време "Шинсенгуми" се по први пут називају тим именом, највероватније додељеним од странеМацудаире Катаморија (тадашњидаимјо Аизу округа).[10]На супростављеним странама налазиле су се снаге клана Мори изобласти Чошу и клан Шимазу изобласти Сацума а битка која се том приликом одржала касније се у историји назива „Кинмон но хен“ (у преводу „Кинмон инцидент“ или „Инцидент код капије палате“). Услед борби, добар део Кјота је спаљен а остало је записано да је у борбама победу однео шогунат и остали самураји области Сацума (тада на страни Шогуната) уз помоћ разних војних група, укључујући и Шинсенгуми.
Када се група Чошу револуционара1864. године окупила у гостионици Икедаја у Кјоту, тридесет припадника Шинсенгумија упало је и напало побуњенике. Инцидент је одред начинио познатим, јер се сматрало да је тим поступком спречио напад и вероватно пожаре самураја изокруга Чошу, што је за утицај имало нагли прилив нових регрута у одреде Шинсенгумија.
Хијерархија одреда после Икедаја инцидента:
Капетани одреда – Кумичо (Јап.組長)
Када се последњи шогун,Токугава Јошинобу 1867. године повукао из Кјота и Шинсенгумији су мирно напустили место под надзором вакадошијорија, под именомНагаи Наојуки.[6] Токоммеиџи обнове, цар бива именован као главна фигура нове владе након више векова војне владавине шогуна, а са том одлуком започиње нова ера и почетак грађанскогБошин рата.[9]
Након што су напустили Кјото Шинсенгуми су се борили у бици на Тоба-Фушими.[6] У Фушими, Кондо бива рањен пушчаним метком и касније лако заробљен у месту „Нагарејами“. Након предаје новооснованој царској власти проглашен је кривим у убиствуСакамото Рјоме, па је у Инабашију, близуТокија погубљен три недеље после изрицање казне.[9]
Након тога Шинсенгумији су се борили уодбрани територије клана Аизу под вођством Саито Хаџимеа након чега су удружили снаге са тада новоформљеномрепубликом Езо, на северу Јапана.[6] Број припадника Шинсенгумија прелазио је тада једва стотину чланова али без обзира на исход и даље су се борили упркос очигледном и видљивом поразу Токугава шогуната.[9] У очајничкој акцији, унапред осуђене на пропаст, Хиџиката Тошизо води своје припаднике да отму царски ратни брод „Котетсу“, али бива убијен пушчаним метком20. јуна (по лунарном календару 11. маја)1869. године. Његовом смрћу бележи се и крај Шинсенгумија. Пре смрти, оставља писани текст о својој лојалности према Токугави:
Чак и тада неколико људи преживљава борбе, остаје под вођством Сима Казуе и под будним надзором Нагаи Наојукија, и појединачно се предају новој царској власти.[6] Јаке борбе и бурна времена преживљавају шрипадници Шинсенгумија попут Накагуре Шинпачија, Саито Хаџимеа и Шимада Каиа. Такаги Теисаку остаје жив и постаје професор економије, чинећи га важном фигуром у даљој историји Јапана.[12]
На свом врхунцу, Шинсенгуми су имали око 300 људи. Били су прва самурајска група која је у свом одреду дозвољавала приступ људима који нису били из самурајске класе попут фармера и трговца. Многи су приступали одреду само из жеље да припадају самурајској класи као и из потребе да буду умешали у политичке афере. Погрешно је веровање да су сви Шинсенгумији били из несамурајских класа. Остало је забележено да од 106 припадника Шинсенгумија (укупни број на врхунцу био је 302 људи), њих 87 су били самураји, осам фармера, три трговца, три доктора медицине, три свештеника, и двоје занатлија. Вође одреда попут Јаманамија, Оките, Нагакуре и Хараде су од рођења припадали самурајској класи.
Шинсенгумијев код састојао се од пет правила који забрањује одступања од самурајског (бушидо) кода, напуштање Шинсенгумија (дезертерство), прикупљање новца у приватне сврхе (зеленаштво), мешање у туђе спорове и учествовање у приватним борбама. Казна за кршење било ког од ових правила, било је извршење ритуалног самоубиства,сепуку. Као додатак, ако се деси да вођа одреда буде смртно рањен у борби, сви чланови његовог одреда морају да се боре и жртвују на лицу места. Такође је постојало и правило да је у жару борбе забрањено са собом понети лешеве сабораца осим ако није у питању вођа одреда.
Чланови Шинсенгумија су били веома видљиви у борби пошто су имали уочљиве униформе. По налогу командираСеризава Камоа, стандардна униформа се састојала одхаорија (јапанског сакоа) плаве боје са белим троугловима у угловима рукава које се називала „татсуки“, и облачила преко стандардногкимона и ихакаме (јапанских панталона). Хаори, привезан на одговарајући начин је служио да склони рукаве кимона да не ометају покрете руком приликом борбе. Понекад су носили метални оклоп испод одеће и кациге за заштиту главе.[13]Око главе су носили траке, тз. хачимакије које су им служиле да им склоне косу у борби али и да их обележи као припаднике ове полицијске јединице. На њима би било исписан назив,makoto (искреност).[13]
Униформа и боја хаорија одређена је традиционалном бојом Јапана, тада светло плавом, насупрот тадашњим обичајима да одећа ратника буде браон, црне и сиве боје.[14]
Шинсенгумији су вечита инспирација за драме, филмове, документарце, аниме и манге. Још шездесетих је у Јапану емитован програм под називом "Shinsengumi Shimatsuki" (Шинсенгуми, од настанка до краја) (TBS, 1961); и "Shinsengumi Keppuroku" (NTV, 1967) филмови и документарци о овој историјској јединици. Године 2004, државна Јапанска телевизијска кућа (NHK) посвећује традиционалну годишњу Таига-драму названу једноставноШинсенгуми!, која се емитовала недељом постајући једна од најуспешнијих и најгледанијих таига драма у Јапану.[15]
Нешто ранији филм,Легенда о Шинсенгумију (1963. године) је базирана на роману истог имена издатог 1928. године.[16]Исте деценије (1969) излази и филм „Шинсенгуми: убице части“ где главну улогу има јапански глумацТоширо Мифуне.[17]ФилмGohatto (Табу) из 1999. године, где главну улоги имаТакеши Китано такође има за тему припаднике Шинсенгумија а радња се одвија у периода годину дана након догађаја у гостионици Икедаја.[9] Четири године касније појављује се и серија под називом „Када је последњи мач исукан“, а прати распад Шинсенгумија, виђен очимаСаито Хаџимеа.[18]
Чувени манга уметник Нобухиро Ватсуки изјавио је да је велики фан Шинсенгумија и да је добар део ликова из његове чувене мангеRurouni Kenshin базиран на историјским личностима ове јединице. Осим њега и Кенџи Морита прави 2003. године своје дело „Getsu Mei Sei Ki“која се преводи и каоЗбогом Шинсенгуми базиран на животу Хиџикате Тошизоа. Ту је и манга „Kaze Hikaru“ о измишљеној причи о девојци која је приступила одреду Шинсенгумија јер се заљубила у њеног члана, Окиту Соџија, манга „Миротворац Курогане“ о младом дечаку који покушава да приступи овом одреду, али и манга-пародија „Гинтама“ о Едо периоду у Јапану који су уместо странаца, окупирали ванземаљци а Шинсенгумији као одред полиције осигуравају мир у ванземаљцима насељеном Токију.
Јапанци се не либе да своје историјске личности у причама ставе у потпуно надреалне ситуације па у анимеу „Hakuouki“ где Шинсенгумији пате од једног облика вампиризма који им даје огромну снагу и предност у борби.[19]
У видеоигрици „Fu-un Shinsengumi“ играч може да контролише чланове ове јединице. Исто важи и за стратегијску игру из 2012. годинеTotal War Shogun 2, Fall of the Samurai где је могуће користити ликове као убице и агенте за подмићивање.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
