застава Комунистичке партије КампућијезаставаДемократске КампућијеЖртве Црвених Кмера и њихове лобање
Црвени Кмери (кмерски: Kmae Krɑhɑɑm) су били владајућа политичка партијаКамбоџе — којој је променила име уДемократска Кампућија— од 1975. до 1979. године, чији је главни оснивач и вођа биоПол Пот, који је био лидер партије од 1963. до 1981. године.[1][2][3][4] Црвене Кмере неки историчари називају „најкрвавијом и најмрачнијомдецомкомунизма”,[5] прво због ужасних злочина игеноцида, који су починили над сопственим народомКмерима, што је коштало око 2 милиона невиних људи њихових живота.[4][6] За време свог режима опустошили су престоницуПном Пен, која је била напуштенград духова за време њихове владавине и комунистичког режима, а људе су иселили на Поља смрти у унутрашњости земље и у логоре смрти, где су Кмери били мучени, убијани и умрли од глади. Расејали су и побацали више од милион лешева убијених мушкараца, жена и деце, чији су каснијикостури,лобање икости као и поцепана стара одећа нађени на њима и по пољима. Неким жртвама, уколико нису ималипиштољ илипушку, Црвени Кмери су бушили лобање оштрим алаткама и оруђем, након чега су текле литрекрви. Убијали су и мучили децу, а стотине хиљада људи је сахрањено живо и закопано у земљу. Уништавали сухрамове из добаКмерског царстваАнгкор, демолирали, спаљивали куће и зграде уПном Пену. Камбоџа у том тренутку, када су 1975. године на челу саПолом Потом дошли до власти, није имала владу и стабилну цивилну власт, органе управе иполицију, а војне снагеСАД су извршиле напад на Камбоџу, бацајућибомбе на градПном Пен, као и по селима на северу и у унутрашњости земље, па им је то одговарало, да попут велике војне хунте спроводе оно што су они називали „револуцијом”.Пол Пот је годинама уназад пре 1975. године имао план у селу на северу Камбоџе, да скупи што већи број младих, чак и малолетних и необразованих сељака, којима је држао предавања и како морају да спроведу револуцију и да ће њихов тренутак доћи. Последице тога су биле језиве и морбидне, а постале су видљиве тек након 1979. године, када су стране организације и новинске агенције сановинарима ифотографима, као и криминолози и странетелевизије затекли ужасне, застрашујуће, одвратне, морбидне призоре који се не могу видети ни нахорор филму. Непријатан мирис лешева, костију, лобања, одеће, старе, изгореле на сунцу, осушенекрви, били су такви да су новинари и репортери, која су се нашла на лицу места повраћали, вриштали и падали у несвест од непријатних мириса икостура.[7]
ИзразЦрвени Кмери је сковао камбоџански шеф државеНородом Сиханук. Односио се на комунистичке партије у Камбоџи које су прерасле уКомунистичку партију Кампућије (КПК) и каснијеПартију Демократске Кампућије. Организација је била позната и под именомКмерска комунистичка партија иНационална армија Демократске Кампућије. Премијер КамбоџеХун Сен је био у Црвеним Кмерима, своју политичку каријеру је започео у политичкој партији Пола Пота, али је знајући шта он смера и који му је био циљ, побегао уВијетнам и напустио партију када је имао 21 годину. Његови рођаци су настрадали и били убијени као освета што их је напустио. Црвени Кмери су највише остали упамћени због смрти, како се процењује, око 1,5 милиона људи (процене варирају од 850.000 до 3 милиона) током њихове владавине. Разлози смрти су били смакнућа, умирање од глади и присилни рад.[1][8][9] Под окриљем вођеПола Пота, Црвени Кмери су увели радикални облик аграрног комунизма у коме је целокупно становништво било присиљено да ради на колективним фармама или у сличним пројектима присилног рада. Стотине хиљадалобања и другихкостију жртава је нађено на пољима смрти. Када се погледа број убијених у односу на број становника (процена око 7,5 милиона 1975), ово је био један од најсмртоноснијихрежима 20. века.[10] Један од њихових слогана је био:Нема користи задржати те. Уништити те није губитак. Сматра се да су читаве генерације младих људи и њихови животи уништени и нестали, укључујући и некадашње чланове партије Црвених Кмера, који су и сами били убијани, уколико нису слушали наређена да убију, а неки су били послати у озлоглашени затворS 21, јер би били проглашени за уљезе и издајице и били би мучени и убијани. Процењује се да је више од 100 000 припадника Црвених Кмера било убијено од стране својих „партијских другова”, а они који су живи и преживели, који су променили имена и лична документа и живе на селу, породице су им биле убијене од стране Црвених Кмера.[11]
Идеологија Црвених Кмера је еволуирала временом. У раним данима, то је била ортодоксна комунистичка партија која се угледала на вијетнамске комунисте. Постала је вишестаљинистичка и антиинтелектуално настројена када су се групе студената које су студирале уФранцуској вратиле у Камбоџу. Студенти, укључујући каснијег вођу партије, Пола Пота, су били под јаким утицајемКомунистичке партије Француске. Након 1960, Црвени Кмери су развили сопствене политичке идеје. На пример, за разлику од марксистичке доктрине, Црвени Кмери су сељаке сматрали пролетаријатом и правим представницима радничке класе. До 1970-их,[1][2][6][12][13][14] Црвени Кмери су комбиновали своје идеје саантиколонијалистичким идејама КП Француске, са којима су се њене вође упознале током студија на француским универзитетима током педесетих. Вође Црвених Кмера су приватно гајиле врло негативне емоције према ономе шта су видели као арогантан став Вијетнамаца, и решиле су да успоставе облик комунизма различит од вијетнамског модела.
Након четири године владавине, режим Црвених Кмера је уклоњен са власти 1979. наконинвазије од странеСоцијалистичке Републике Вијетнам. Покрет је опстао до деведесетих каопокрет отпора. Оперисао је у западној Камбоџи из база уТајланду. 1996, наконмировног споразума, њихов вођаПол Пот је званично распустио организацију.[15] Некадашњи чланови Црвених Кмера данас живе повученим животом, уклопили су се у данашње друштво Камбоџе, многи су променили имена и лична документа због велике кривице и срамоте као и због велике и сурове осуде од стране друштва исвета. У изјавама и анонимним интервјуима су тврдили да су им мозгови били испрани, да су морали да ураде изврше наређење да убију или ликвидирају, ако не би то исто урадили, били би убијани, што значи да су се чланови партије Црвених Кмера убијали међу собом. У интервјуу који је дао Пол Пот 1997. године, изјавио је да не осећа нимало кривице и није показивао знаке кајања и кривице због смрти 2 милиона људи, свог сопственог народа.[16] Из тог интервјуа, неки су тврдили да Пол Пот или Салот Сар није био ни близу и нимало није био ни свестан тога шта је урадио и колике су биле последице његових идеја и поступака. Тврдио је и правдао се су да његове намере биле најбоље и да је желео добро свом народу,Кмерима, и да он није наредио лично толика убиства, као и да је међу Црвеним Кмерима билоВијетнамаца који су били уљези и убице, а постоје необориви физички докази да је он сам лично убио најмање 500 људи, његових политичких противника и припадника елите које је он презирао и желео лично да им пресуди, укључујући и једна девојка у коју је био заљубљен, тада жена, која га је одбила у младости и удала се за доста богатијег мушкарца изПном Пена. Пол Пот је умро15. априла,1998, у беди и немаштини са другом женом и ћерком у малом селу близуТајланда, његово тело је било спаљено, не суочивши се са судом[17].
Идеологију покрета обликовала је борба за власт током 1976. године у којој је такозвани Партијски центар предвођенПол Потом поразио друге регионалне елементе свог руководства. Идеологија Партијског центра комбиновала је елементекомунизма са изразитоксенофобичним обликомкмерског национализма. Делимично због његове тајновитости и промена у начину на који се представљао, академска тумачења његове политичке позиције увелико варирају,[13]:25 у распону од тумачења као „најчистијег“марксистичко-лењинистичког покрета до окарактерисања каоантимарксистичке „сељачке револуције“.[13]:26 Прво тумачење критиковао је историчарБен Кирнан, који тврди да оно долази из „погодне антикомунистичке перспективе“.[13]:26 Њене вође и теоретичари, од којих је већина била са изложен изразитостаљинистичким погледимаФранцуске комунистичке партије током 1950-их,[18]:249 развили су карактеристичну и еклектичну „постлењинистичку“ идеологију која се ослањала на елементе стаљинизма,маоизма и постколонијалне теоријеФранца Фанона.[18]:244 Почетком 1970-их, Црвени Кмери су гледали на моделАлбанијеЕнвера Хоџе за који су веровали да је најнапреднијакомунистичка држава која је тада постојала.[13]:25
Многе карактеристике режима — као што је фокус насељаштво, а не на урбанипролетаријат као бедем револуције, његов нагласак на иницијативама типаВеликог скока напред, његова жеља да укине лични интерес за људско понашање, промоција заједничког живота и прехране, и његов фокус на перципираном здравом разуму у односу на техничко знање — изгледа да је био под јаким утицајем маоистичке идеологије;[18]:244 међутим, Црвени Кмери су ове карактеристике испољили у екстремнијем облику.[18]:244 Поред тога, не-Кмери, који су чинили значајан део наводно фаворизованог сегмента сељаштва, били су издвојени због своје расе.[13]:26 Према Бену Кирнану, ово није била „ни комунистичка пролетерска револуција која је привилеговала радничку класу, нити сељачка револуција која је фаворизовала све пољопривреднике.”[13]:26
Док је ЦПК себе описивала као „комунистичку државу број 1“ када је била на власти,[13]:25 неки комунистички режими, као што је Вијетнам, видели су је као маоистичко одступање одортодоксног марксизма.[13]:26 Према ауторки Ребеки Гидли, Црвени Кмери су „скоро одмах погрешили спроводећи маоистичку доктрину уместо да прате марксистичко-лењинистичке рецепте.“[19] Веровање маоиста и Црвених Кмера да људска воља може да превазиђе материјалне и историјске услове било је у великој супротности са основама марксизма, који је наглашаваоисторијски материјализам и идеју историје као неизбежну прогресију ка комунизму.[13]:27 Године 1981, након Камбоџанско-вијетнамског рата, у покушају да добију страну подршку, Црвени Кмери су се званично одрекли комунизма.[20][21]
^абHood, Steven J. (1990). „Beijing's Cambodia Gamble and the Prospects for Peace in Indochina: The Khmer Rouge or Sihanouk?”.Asian Survey.30 (10): 977—991.ISSN0004-4687.JSTOR2644784.doi:10.2307/2644784.
^„Khmer Rouge”.Encyclopedia.com.Архивирано из оригинала 26. 3. 2023. г. Приступљено17. 1. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^McLellan, Janet (1. 4. 1999).„5”.Many Petals of the Lotus: Five Asian Buddhist Communities in Toronto (1st изд.). University of Toronto Press. стр. 137.ISBN978-0-8020-8225-1.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^абвгдђежзиKiernan, Ben (2008).The Pol Pot Regime: Race, Power, and Genocide in Cambodia Under the Khmer Rouge, 1975–79. Yale University Press.ISBN978-0300142990.
Chanda, Nayan,Brother Enemy: The War After the War. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1986.
Criddle, JoAn D (1987).To Destroy You Is No Loss: The Odyssey of a Cambodian Family. New York: Atlantic Monthly Press.ISBN978-0-9632205-1-6.
Him, Chanrithy (2000).When Broken Glass Floats: Growing up under the Khmer Rouge, A Memoir. New York: W. W. Norton..
Ngor, Haing,A Cambodian Odyssey, New York: Macmillan, , 1987.
Nhem, Boraden (2013).Khmer Rouge: Ideology, Militarism, and the Revolution that Consumed a Generation.ISBN978-0-313-39337-2.. Praeger
Pran, Dith (Comp.).Children of Cambodia's Killing Fields: Memoirs by Survivors. New Haven, Conn.: Yale University Press, 1997.
Panh, Rithy with Bataille, Christopher.The Elimination: a Survivor of the Khmer Rouge Confronts his Past. Clerkenwell, 2013. A dispassionate interview and analysis of "Duch", who was head of security for the Khmer regime. Written by a surviving victim.
Swain, Jon.Swain, John (1997).River of Time. New York: National Geographic Books.ISBN0-425-16805-0.: St. Martin's Press
Cambodia Tribunal Monitor, a consortium of academic, philanthropic and non-profit organizations which provides free access to videos of the proceedings, relevant news and statements as well as an overview of each case
Cambodian Genocide Program (CGP) at Yale University offers a comprehensive set of resources on the Khmer Rouge and the tribunal including news updates, photographs, databases, literature, maps, overview of US involvement in the Cambodian war and genocide and links to other organizations
