Цијаниди сусоли и друга једињењацијановодоничне киселине (HCN). Уорганској хемији цијаниди се описују општом формулом R-C≡N. Име цијанид потиче одгрчке речи κυανός (плав), и односи се на једињење гвожђе(III)хексацијаноферат(II) (пруско плаво), који је веома постојан пигмент плаве боје.
Цијанидне соли садрже цијанид-анјон [C≡N]−, а органски цијанидифункционалну групу -C≡N. Цијаниди растворљиви у води се деломхидролизују на влажном ваздуху и прелазе у цијановодоничну киселину.[1][2]
Цијанидни-анјон је веома реактиван и гради стабилне везе са другим металима, попутгвожђа. У много случајева, реакцијом настаје нови анјон који се састоји од једног дела метала и обично 4 или 6 делова цијанида. Метал се налази у центру оваквог једињења, окружен цијано-групама (на пример: [Fe(CN)6]4-). Овакви спојеви спадају у редкомплексних једињења. Они могу да граде соли сакатјонима (на пример: K4[Fe(CN)6], калијумхексацијаноферат(II) ). У многим комплексним једињењима, цијанид је тако јако везан, да губи својуреактивност, на пример цијановодонична киселина се неутралише пажљивим додавањем вруће разблаженесумпорне киселине. Концентрована сумпорна киселина не постиже овај ефекат.
Многа једињења цијанида су веома отровна, али многа нису. Пруско плаво, са приближном формулом Fe7(CN)18 се користи за штампарство и као противотров код тровањаталијумом ицезијумом 137. Најопаснији цијаниди су цијановодонична киселина (HCN) и њене соли, попут калијумцијанида (KCN) и натријумцијанида (NaCN).
Цијаниди су често коришћени као отрови у историји. Најпознатија је њихова примена у масовним нацистичким убиствима токомХолокауста. Овај отров је кориштен за убиствоРаспућина, и при самоубиствуАдолфа Хитлера и његових сарадника. Као и у самоубиству хашког оптуженика Слободана Праљка.
