Научници у хуманистичким наукама се називајухуманисти.[5] Термин "хуманиста" такође описује филозофску позицијухуманизма. Уренесанси, научници и уметници су се такође називали хуманисти. Некесредње школе и данас имају хуманистичка одељења.
Антропологија је "наука о људима", наука о целом спектру људског постојања. Дисциплина се бави интеграцијом различитих аспекатадруштвених наука,хуманистичких наука ибиологије човека. У 20. веку, академске студије су често имале институционални приступ, делећи се на три поља.Природне науке које настоје да проучавају опште законе кроз репродуктивне и верификоване експерименте.Хуманистичке науке које проучавају локалне традиције кроз њихову историју,књижевност,музику иуметност, са нагласком на разумевање специфичних појединаца, догађаја или епоха.Друштвене науке покушавају да развију научни метод за разумевање друштвених појава, иако се обично метода разликује од природних наука.
Антрополошке друштвене науке су често развијале описе, а не опште законе какве налазимо уфизици илихемији. Антрополошке студије могу да објасне појединачне случајеве или више заједничких принципа, као упсихологији. Антропологија (као и у неке области у историји) се не може сасвим уклопити ни у једну од ових категорија, јер различите гране антропологије користе знања из неколико ових категорија.[7] УСАД, антропологија је подељен на четири поља:археологија,физичка антропологија,антрополошка лингвистика икултурна антропологија. Ово су области које се могу студирати на универзитетима. Речanthropos(άνθρωπος) потиче одгрчког назива за "људско биће" или "човека".Ерик Вулф је описао социјалну антропологију као "највећу науку међу хуманистиком и највећу хуманистику међу науком".
Циљ антропологије је успостављањехолистичког описа људи и људске природе. То значи да, иако се антрополози обично специјализују само у једној области, они увек имају у виду биолошке, лингвистичке, историјске и културне аспекте било ког проблема. Будући да се антропологија развила као наука у западном свету, дуго је био тренд да се проучавају мања друштва која су се често називала "примитивним" и "инфериорним".[8] Данас антрополози користе термине као што су "мање сложена друштва".
Археологија се сматра граном антропологије уСАД,[10] док се уЕвропи третира као дисциплина у сопственом смислу, или групише у оквиру других сродних дисциплина као што суисторија.
Терминкласичне науке се на Западу користи за означавање интердисциплинарних истраживања културакласичне антике, првенствено античке Грчке иРимске културе. Класичне науке се сматра једним од темељахуманистичких наука; међутим, њихова популарност је опала током 20. века. Ипак, утицај класичних идеја на многе хуманистичке дисциплине као што суфилозофија икњижевност је и даље јак.
Традиционално се проучавање историје сматрало деломхуманистичких наука. У савременим научним круговима, историја се понекад класификује каодруштвена наука.
У свакодневној употреби,право означава правила која се (за разлику од правилаетике) спроводе кроз институције.[14] Ова правила се називајузакони и њихово проучавање прелази границе измеђудруштвених ихуманистичких наука, у зависности од врсте истраживања, његовог циља и последица. Закон се не спроводи увек, посебно у међународним односима. Дефинисан је као "систем норми",[15] као "тумачење концепата"[16] како би се постиглаправда, коју спроводи "ауторитет"[17] да посредују интересе људи, па чак и као "заповест суверености који се спроводи претњом казном".[18] Међутим, многи воле да размишљају о праву као о централној друштвеној институцији. Правна политика укључује практичну манифестацију размишљања практично свих друштвених и хуманистичких наука. Право је политика, јер их је политика створила. Право јефилозофија, јерморална и етичка уверења формирају идеје. Закон чини значајан део историје, јер су закони, судске праксе и кодификације предмети студије историје. Оно је и деоекономије, јер сваки закон у везиуговора,имовине,рада и многих других питања може имати дугорочне последице на расподелу богатства.
Књижевност је термин који нема прихваћену дефиницију, али који укључује све писане радове; писање које има литерарне врлине; и књижевни језик, који се разликује од обичног, свакодневног језика. Етимолошки термин потиче одлатинске речиliteratura/litteratura "писање помоћу слова", иако неке дефиниције укључују говорене или певане текстове народне књижевности. Књижевност се можете класификовати на основу тога да ли је фикција или није, и да ли је дело поезије илипрозе. Може се поделити и на основу разлика у форми на романе,приче илидраме. Дела се често деле и на основу историјског периода; по томе када су написана. Могуће их је поделити и по њиховом поштовању одређенихестетских могућности или очекивања (жанр).
Позориште (од грчког "theatron",θέατρον) је огранаксценске уметности који се састоји одглумљења приче пред публиком помоћу комбинације речи, покрета, музике, плеса и звука. Позориште може имати један или више елемената из других извођачких уметности. Стандардна нарација у позоришту је засноване надијалогу илимонологу.
Новефилозофије ирелигије су се појављивале и на истоку и на западу, посебно око 6. века нове ере. Током времена су се појавиле бројне религије у свету, ахиндуизам,сикизам,ђаинизам ибудизам уИндији изороастризам уПерсији су неке од првих религија. На истоку, посебноКини, су доминирале три филозофске школе практично до данас. Ово сутаоизам,конфуцијанство илегализам. Конфуцијанско учење је доминирало вековима као најраспрострањеније учење, и оно је уместо снаге закона износило важност традиције и политичког морала. На западу су дела грчких филозофа, посебноПлатона иАристотела, по Европи и Блиском истоку проширила освајањаАлександра Македонског у 4. веку пре нове ере.
Уметност античких Грка је величала здраво људско тело као субјекат. Уметници су покушавали да нагласе мускулатуру и лепоту и зато су доста времена посвећивали анатомски коректним делима. Удревном Риму је уметност служила да се прикажу богови као идеализовани људи са карактеристичним обележја (Зевсова/Јупитерова муња).
Источна уметност се реализује по стилу који се доста разлику од западне, али је донекле сличан западној уметности средњег века. На сликама се захтевало да се користе обичне боје, што значи да су се ствари фарбале што једноставније. На пример, одора би се осликала користећи само једну нијансу црвене и не би се користила боја да нагласи волумен, сенку и светло.
Религиознаисламска уметност забрањујеиконографију и уместо ње исказује религиозне идеје крозгеометрију. Физичке и рационалне сигурности које су користили уметници, а описали припадниципросветитељства у 19. веку, су касније у 20. веку оборили многи концепти попутАјнштајнове релативности и невидљиве психологијеФројда. Револуцију у западној уметности су такође донеле бројне технолошке иновације постигнуте током овог века.Глобализација такође мења уметност данас, јер доводи до мешања бројних култура.
Цртање је процес стварања слике користећи било коју алатку и технику. Генерално се састоји од прављења ознака на површини неког материјала притиском алатке или померањем алатке по површини. Алат који користе уметници може битиграфитнаоловка,перо, четке самастилом, обојенеоловке,угљен,пастел илифломастер. Данас се користе и дигиталне алатке које симулирају овај ефекат.
Сликарство је наношењепигмента који је везан неком супстанцом (лепак) на површину попутпапира,платна илизида. Оно представља активност која је комбинацијацртања,композиционих слика и других ствари како би се створила изражајна и концептуална слика на подлози. Сликање се такође користи да се представе духовни мотиви и идеје; овакав облик може да буде било шта од приказа митолошких бића на керамици доСикстинске капеле.
Боја је субјективна, али има видљив психолошки ефекат иако се он разликује од културе до културе.Црна боја у неким друштвима симболише жалост, а у некимабела боја симболише жалост. Многи научници, теоретичари уметности и сликари су писали о бојама, укључујућиГетеа, Кандинског иЊутна. У теорију боја такође улази и језик, то јест како једна рече попут "црвена" има низ значења који прекрива разне нијансе.
Модерни уметници су проширили термин сликања да обухвати многе друге облике, на примерколаж. Ово је почело сакубизмом иако није сликање у ужем смислу. Савремени уметници понекад користе различите материјале попутпеска,цемента,сламе илидрвета због њиховихтекстура.[ко?]
Велики преокрет је дошао саренесансним хуманизмом у 15. веку када се на хуманистику гледало као на нешто што треба да се изучава, а не практикује. У овом периоду се нагласак стављао и накњижевност иисторију. У 20. веку је поглед на хуманистику промениопостмодерни покрет, који је хтео да редефинише хуманистику наегалитарнији идемократски начин. Ово су хтели да ураде по узору на Грчку и Римску колевку хуманистике, иако оне нису увек биле демократске и егалитарне државе.[24]
Већ дужи низ година постоји јавно убеђење да хуманистичке студије не припремају студенте за било какав практичан посао.[25] Због овога влада виђење да ће хуманистички дипломци имати или лош посао или ће бити незапошљени и зато не вреди студирати хуманистику, јер се инвестиционо не исплати.[26]
Али, дипломци хуманистичких наука налазе посао у различитим професијама. УУједињеном Краљевству је 11.000 дипломаца хуманистичких наука запошљено у овим гранама:
Многи дипломци хуманистичких наука су уписали универзитет без јасних циљева за каријеру.[28] Зато многи проводе неколико година након факултета размишљајући чиме ће се бавити, што доводи до лоших примања на почетку каријере. Студент који завршавају студијске програме који се базирају на каријерама се брже запошљавају од хуманиста. Међутим, обично након пет година се хуманисти снађу и започну каријеру која им одговара.[29][30]
Постоје емпиријски докази да просечно студенти хуманистичких дисциплина зарађују мање од људи који завршавају друге програме на универзитету.[31][32] Ипак, хуманисти просечно зарађују више од људи без вишег образовања. Додуше, хуманисти зарађују временом више како им каријера напредује; 10 година након завршавања студија просечно не постоји разлика у примањима између бивших студената хуманистичких и других дисциплина. Хуманисти могу и зарађивати и више од осталих уколико се додатно школују.[33][34]
^Lowie, Robert (1924).Primitive Religion. Routledge and Sons.
^Sinclair, A. (2016). „The Intellectual Base of Archaeological Research 2004-2013: a visualisation and analysis of its disciplinary links, networks of authors and conceptual language”.Internet Archaeology.42 (42).doi:10.11141/ia.42.8.
^Bod, Rens;A New History of the Humanities, Oxford: Oxford University Press, 2014.
^Levi, Albert W.;The Humanities Today, Indiana University Press, Bloomington, 1970.
^Walling, Donovan R.;Under Construction: The Role of the Arts and Humanities in Postmodern Schooling Phi Delta Kappa Educational Foundation, Bloomington, Indiana, 1997.
