Хришћaни сe рaзликују у мишљeњу и убeђeњимa у вeзи сa тумaчeњeм одређених библијских одломaкa, aли вeрују у исти основни принцип- дa je Исус Христос Божији Син који је плaтио цeну људског грeхa умрeвши нa крсту и устaвши из мртвих.
Јеврејска и хришћанска вера имају заједничко учење опонизности везано за Стари завет. У личностиМојсија, који је водио израелски народ из ропства у Египту у Обећану земљу, понизност је знак Божје снаге и намене, а не слабости.Библија каже: „Мојсије је био врло скроман човек, најскромнији човек на земљи.”[1] Мојсије је подједнако слављен од стране јеврејских и хришћанских верника.
Основу хришћанског учења чинеСтари иНови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазакМесије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророчанстава и проповијед побједе над гријехом исмрћу, те обећање доласкаБожјег царства и вјечног живота.Први дио Новог завјета сачињавају четиријеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт,васкрсење ивазнесењеИсуса Христа, рођеног уВитлејему, уГалилеји.Хришћани заједно чинеХристову цркву која, по Новом завјетуСветог писма, представља Исусово тијело.
Хришћани вјерују да је Исуссин Божији иМесија (Христос) за кога супророци најавили да ће доћи наЗемљу (Стари завјет) даспаси људе одсмрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личностиБога, спасилац човјека, који је накрсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за својегријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исусваскрсао из мртвих, трећи дан пораспећу, да сеузнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети својуЦркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.
Исус Христос је проповиједао о будућемБожјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматралиМесијом. Грчка ријечΧριστός у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике уАнтиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом:Јевреја,Грка,Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.
Хришћани називају поруку Исуса Христајеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).
По поријеклу, хришћанство је сроднојудаизму, са којим има доста заједничких текстова.Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра заАврамску религију, заједно са јудаизмом иисламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се уАпостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“
Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанствораздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разнимденоминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (нацрквене празнике).
Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5[2][3] до 2,1 милијарде особа.[4]
Риба — стари симбол хришћанства (и данас у употреби).
Званично, хришћанство настаје у1. вијеку нове ере међу сљедбеницима Исуса Христа.Рођење Исуса Христа представља почетак нове ере и новог рачунања времена.
Под водствомапостолаПетра,Павла и осталих, настајале су хришћанске заједнице најприје одЈевреја који су напустилијудаизам и прихватили Исусово учење; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја).
Може се рећи да су темељи хришћанства постављени2000. година прије н. е, појавом пророкаАврама,Исака иЈакова. Аврам, Исак и Јаков представљени су каопророци који су вјеровали у бога кога су називалиЈехова (хебр.יתזח — правилан назив јеЈахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од 14. вијека). Они су проповиједали божије ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове.
Рано хришћанство појављује се на тлуИзраела, који су тада били освојилиРимљани. За само три вијека, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство се раширило прекоСредоземља, са прогонима од стране римскихимператора.
Од почетка, хришћани су били изложени разним врстамазлочина, укључујући спаљивања, мучења, распећа, прогоне итд. Римски императорНерон је64. године оптужио хришћане завелики пожар у Риму.Хришћанска црква сматра, да су тада под Нероном, апостоли Петар и Павле убијени уРиму. Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других римских императора, највише под владавиномДеција Трајана иДиоклецијана.
На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као,гностицизам имитраизам. Исто тако хришћанство је прихватило неке елементе одпаганских религија. О нивоу или степену утицаја на хришћанство, мишљења међунаучницима се доста разликују.
Константин Велики је био амбициозан човјек који се за хришћанство везао постепено. У том постепеном прелазу, удаљавајући се одпаганства, већ315. године одбија да се попне накапитол како би принио жртве пред паганскимхрамом богаЈупитера. Године319. цар је толико одступио од паганства, да је те године објавио едикт о поништавању паганских вјера. Ипак, унеколико помирљиваполитика према паганима остаје на снази, све до323. године, када побјеђује свог зетаЛицинија у борби за власт, и када постаје једини владарИмперије.
У то вријеме развијају се и први облицимонаштва. Око500. годинеБенедикт Нурсијски је поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљалиманастири на западу.
Хришћaни сe рaзликују у мишљeњу и убeђeњимa у вeзи сa тумaчeњeм одређених библијских одломaкa, aли вeрују у исти основни принцип- дa je Исус Христос Божији Син који је плaтио цeну људског грeхa умрeвши нa крсту и устaвши из мртвих.
Црква првих хришћана формирана је окоапостола уЈерусалиму. ПослијеДухова (дан када је, по Исусовом предсказању,Свети Дух сишао на апостоле), они објављују вијести оИсусовом васкрсењу. Оснивају цркву по цијеломСредоземљу које је тада било под влашћу Римљана. Према списима апостола Петра (15—67. н. е), многијудеисти окрећу се хришћанству. Они бивају искључени из јеврејских заједница.
Бројне несугласице између истока и западаРимског царства, као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на примјер тумачење догме оСветом тројству) у различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно подјелу хришћанске цркве.Велики раскол (грч. шизма) се десио1054. године чиме је завршен спор између римскогпапе Лава IX и цариградског патријархаМихајла Керуларија. С једне стране је осталаПравославна црква (која поштује и чуваканоне и одлукеседам васељенских сабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет, непогрешивост и приматпапе, и која је данас организована углавном на националном нивоу. На другој страни, настала јеРимокатоличка црква, над којомпапа има потпуну јурисдикцију.
У хришћанству постоје разне групе са разним вјеровањима које се прилично разликују од културе до културе и од мјеста до мјеста. Од временареформације, хришћанство се дијели на три главне гране:
Римокатолицизам: Римокатоличка црква — највећа од свих хришћанских цркава; чине је Западна црква и 22источне католичке цркве; има преко милијарде крштених људи;
Касније групе су настале одвајањем од старијих. Једни протестанти једноставно се изјашњавају каохришћани илинаново рођени хришћани. Други, посебно у англиканизму инеолутеранизму, се изјашњавају као „и католиции протестанти“. Постоје инедоминацијске хришћанске цркве, које не спадају ни у једну од горе наведених група.
Друге цркве које су се прогласиле за „хришћанске“, али које се удаљују од горње класификације броје око 275 милиона чланова суафричка домородачка црква са око 110 милиона чланова (груба процјена),мормони са око 12 милиона чланова,Јеховини Свједоци са око 6,6 милиона чланова и друге групе. Све ове групе су настале из разних протестантских група.
Између једних група — заједница, владају велика несугласја — неслагања, док међу другима постоје симпатије.
Крајем20. вијека, јавља се међу неким хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем.Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама гдје је проблем заједничког дјеловања био најизраженији. Идеје о помирењу православних и католика су посебно ојачале међу теолозима послеII ватиканског сабора и повлачењуанатеме између римског папе ивасељенског патријарха (посјета Павла IVЦариграду1967. године).
У16. вијеку у западном хришћанству се јавља снажан вјерско-политички покрет реформације чији је вођа биоМартин Лутер. Реформација је западно хришћанство подијелила на двије основне струје:католицизам ипротестантизам (латински: protestatio - протест). Повод за побуну Мартина Лутера била је продајаиндулгенција, односно опраштање гријехова, чак и будућих, вјерницима за новац.Индулгенцију је одобриопапа Јулије II. Покрет реформације и противреформације, расцјеп до ког је дошло у западном хришћанству, били су повод за многе дуге и тешке вјерске ратове (Вартоломејска ноћ,Стогодишњи рат). Касније јеЖан Калвин створио своју интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од католицизма је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и вјерника и одбацивање култасветаца,икона иМоштију. Савремени протестантизам се дијели наЛутеранску,Калвинистичку иАнгликанску цркву.
Историјски развој традиционалних хришћанских заједница
Симбол вјере (лат.credo „ја вјерујем”) представљају доктриналне изјаве, обично на религиозној основи. Почело се са формулом крштења да би се касније то раширило на изјаве вјере.
Апостолски симболи вјере (Symbolum Apostolorum) су били развијени између2. и9. вијека Апостолски симболи вјере нису се ни до данас промијенили и више или мање су присутни у већини деноминација.
Мада је Бог извор све љубави и доброте и сам савршена љубав и савршен добар, Бог је исто свеправедни и савршени Судија који човјеку суди по његовим дјелима, јер смисао човјекове егзистенције, није само овдашњи живот, него и будући живот вјечни.
Основно начело хришћанства је вјера у Исуса, сина Божијега и Месију (Христа). Исус је рођен је уВитлејему уИзраелу (Палестини). Хришћани верују да сеИсус Христос родио да би проповиједаоЈеванђеље, Божију добру вијест, и да би народ поучавао. Кључно вјеровање је вјеровање о Исусовом распећу, које представља откуп свих људских гријехова, и његововаскрсење из мртвих. Дан Исусовог рођења хришћани празнују каоБожић, а дан његовог васкрсења из мртвих каоВаскрс. Дан Христовог страдања — распећа, обиљежен је каоВелики петак. Хришћани вјерују у опште васкрсење мртвих и у нови живот.
Година Исусовог рођења представља годину почетка Нове ере и новог начина рачунања времена. Исус Христос, Божији син, шири своје учење о спасењу од смрти међу људима, да би се коначно мученичком смрћу жртвовао за људски род и устао из мртвих те у ускрснуо ивазнео се нанебеса. Исус је према хришћанском вјеровању ширио своју веру, љубав, разумевање, скромност, снисходљивост поГалилеји,Јудеји и околним провинцијама због чега је осуђен на смрт разапињањем накрст, да би трећег данаваскрсао из гроба у који је био смјештен послије смрти на крсту.
Најновија истраживања потврђују да је Исус постојао (дјела нехришћанских књижевника из првог вијека Нове ере —Јосифа Флавија иТацита). Основни извор о животу и раду Исуса Христа представљаНови завјет, други дио свете хришћанске књиге,Библије (грч. Библија у преводу „Књига“) или Светог писма.
Према Библији Исус је Божији син кога је родиладјевица Марија. Наиме, његов долазак најавио је арханђелГаврило којег је послао сам Бог. Гаврило је објаснио Марији да је она изабрана да родиБожијег сина и да ће убрзо бити оплођенаСветим Духом. То је објаснио иЈосифу Праведном - будућем Маријином мужу. Рекао им је да дјетету дају име Исус. Тако је и било.
Исус убрзо постаје мудар проповједник. Сакупља народ и преноси им поруке од Бога дате, учећи их хришћанском моралу и принципима. Убрзо затим, почиње да чини чуда: лијечи болесне, храни гладне, оживљава мртве, поји жедне... Око 30. године свог живота бива крштен кодЈована Крститеља. Потом бира дванаест апостола:Петра (Симона),Андрија,Јакова,Јована,Филипа,Вартоломеја,Матеја,Тому,Јакова,Симона,Тадеја иЈуду. Послије три године проповиједања бива ухапшен и доведен предСанхедрин (јеврејски суд), а потом је предат римском гувернеруПонтију Пилату. Исус је осуђен да умре као роб разапет на крсту. Натајној вечери, уочи своје смрти, говори ученицима ко ће га издати. Такође им говори да ће, трећег дана послије своје смрти, васкрснути и придружити се своме оцу на небесима. За хљеб који је преломио и разделио на тој вечери, Исус је рекао да је то његово тијело, а за вино које је насуо и које су пили, да представља његову крв. И да тако треба и да остане. У тренутку када је подлегао у мукама разапет на крсту, спустио се мрак, иако је било подне и наступио је земљотрес. Последње ријечи су му биле: „Опрости им оче, јер не знају шта чине.“
Спасење од „гријеха исмрти“ се постиже само преко Исуса Христа. Ко вјерује тај ће бити спашен, а ко не тај је већ, с тим да не вјерује у Христа, сам себе осудио.
Највећи број хришћана вјерује да спасење подразумијева одлазак урај (избјегавање пакла) послије овоземаљске смрти, мада има теолога који се по овом питању не слажу.
Библија или Свето писмо је хришћанска света књига. Хришћани вјерују да су цијело Свето писмо написали људи надахнутиСветим духом. Састоји се из два дијела:Старог завјета, у којем је описан настанак Неба и Земље и људи на њој, прошлост човјечанства, до рођења Исуса Христа, иНовог завјета, у коме је описан живот Исуса, кроз четиријеванђеља, и будућност људи на Земљи.
Оригинално,Нови завјет је написан углавном нагрчком језику у првом и другом вијеку Нове ере. Иначе, сам Исус је говориоарамејским језиком. Овај језик данас је скоро мртав. Говори се само уСирији у Маалули и у неколико мањих енклава. Нови завјет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим вијеком, иако су сви текстови били довршени до средине другог вијека. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра вијест) и то поМатеју,Луки,Марку иЈовану. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завјет такође садржи рану црквену историју (Дјела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу (Откровење Јованово).
Управо четири јеванђеља представљају извјештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и дјелима. Према Библији, Исус је зачетбезгрешним зачећем. То је најављено од стране старозаветног пророка Исаије „да ће Дјева зачети и родити сина“. Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императораАвгуста, уВитлејему, уЈудеји, од мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила уГалилеју.Галилеја је планинска област западно одријеке Јордан иГалилејског језера. ПремаЈосифу Флавију, код Јевреја су у то вријеме постојале три филозофске струје:фарисеји,садукеји иесени. Треба напоменути, да је Исус био попут рабина (хебрејски:учитељ, познавалац Светог писма), односно јеврејски свештеник и да је он у ствари изнутра реформисао јеврејску религију.
Јеванђеља (што у преводу са грчког значи „Добра вијест“), написана су између 65. и 100. године н. е. А написали су их Матеја, Марко, Лука и Јован, по којима су и добила имена. Сматра се да јеБиблија писана између 100. и 300. године нове ере. Данас Библија представља не само хришћанску свету књигу, него и најпродаваније дјело свих времена преведено на око 1500 језика.
Поред хришћанске Библије, која се разликује код католика и православаца, постоји иХебрејска библија (енгл.The Hebrew Bible, хебрејски: Tanakh).
Хришћанско гледање наживот послије смрти обично подразумијева вјечнирај или вјечнипакао, с тим да католици додају и међуваријанту —чистилиште. Чистилиште је за оне који нису имали смртни гријех на себи.Православни хришћани не верују у чистилиште, као ни већина протестаната.
Многи хришћани нису у сагласности да ли живот послије смрти почиње непосредно по смрти или посудњем дану; и да ли то подразумијева и физичко васкрсење или само претварање у духовни облик. Један број хришћана сматра дасвијест идуша продужава да живи поземаљској смрти.Јеховини свједоци вјерују, да ће праведници имати могућност да вјечно живе у рајским условима које ће Бог да успостави на Земљи.
Велики број хришћана вјерује да ће, приликом поновног доласка Исуса на Земљу (у последња времена), сви који су умрли да устану тјелесно из мртвих за последњи суд (Страшни суд).Универзалисти сматрају да пакла нема, те да ће сви људи на крају бити спашени. Међутим, ова теорија универзалиста није у складу са библијским учењем.
Свете тајне (грч. μυστήρια — тајна (мистерија)), сакраменти (лат: sacramentum) су хришћанскиобреди. Њихов број се разликује код различитих хришћанскихденоминација.
Већина других деноминација типично примјењује само два обреда тј. крштење (баптизам) и причешће. Неки протестанти, као нпр.Квекери, све обреде завраћају.
УПравославној цркви, крштење, миропомазање и свештенство не могу се поновити, док се остале тајне понављају. По хришћанском вјеровању, света тајна је чин који преображава. Преображење је истински циљГоспода Бога у његовим спаситељским дјелима. УХристу,Бог не само да спасава човјека, не само да људима опраштагријехе него, такође, и преображава људскиживот. Свете тајне су свештене радње којима хришћанска црква преображава живот човјека, „освећује га“ и припрема га за долазећеЦарство небеско. Бог је створио материју као и дух, агријех човјека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји и постао њенроб. Свете тајне поновно спајају раздвојено.
Обично се каже да у цркви има седам светих тајни, јер број седам означавасавршенство. Међутим, у Цркви има безброј светих тајни.
Рани кружниихтис симбол, направљен комбинацијом грчких слова ΙΧΘΥΣ у коло.Ефес, Мала Азија.
Први хришћани су, за симбол вјеровања у Исуса Христа, Божијега сина и спаситеља, одабрализнак рибе. „Исус Христос, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пишеИсу Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба.
Данас најпознатији и најраширенији хришћански симбол јекрст, који може да се нађе у многим облицима, у зависности од тога која црквена организација га је издала:распеће код католика,православни крст код православних и једноставни крст код неких протестантских црквених организација, гдје неких посебних правила нема. Неке хришћанске заједнице употребљавају знак рибе, као што су то радили хришћани у рано доба хришћанства.
Сабори или концили (грчки σύνοδος, латински concilium) у хришћанству означавају скупштине којима присуствују епископи, ради савјетовања о важним теолошким питањима и доношења закључака и прописа. Разнеепископске саборе биљежицрквена историја већ у2. вијеку.
Најшире значење има екуменски или васељенски сабор коме присуствујупатријарси, епископи,кардинали, примаси (некадашња титула измеђумитрополита ипатријарха),надбискупи... и сазивају се у изузетним приликама, а закључци су им обавезни за читаву цркву.
Четврти цариградски сабор (869): осудио и свргнуо патријархаФотија I. Овај сабор заправо представља почетак првешизме између источне и западне цркве. Даљи сабори се одвијају на западу. Умјесто овог источна црква као равновасељенски рачунаЦариградски сабор (879—880) који је осудио сабор из 869. године ирехабилитовао патријарха Фотија.
Латерански I (1123): санкционише Вормски конкордат.
Латерански II (1139)
Латерански III (1179)
Латерански IV (1215): дефинисао науку о трансупстанцијацији.
Лионски I (1245)
Лионски II (1274) (доноси одлуку о реформи цркве и за кратко вријеме успоставља јединство источне и западне цркве, ради заједничке борбе укрсташким ратовима.
Константски (1414—1418): почиње шизма у западној цркви, осуђениЈан Хус иЈеролим Плашки.
Сабор у Базелу, Ферари и Фиренци (1431—1445): Овај сабор је отпочео рад у Базелу, па је 1438. премештен у Ферару, а затим 1439. у Фиренцу. На сабору је разматрано питање одвоструком исхођењу Светог духа (Филиокве) и проглашена јеФирентинска унија, коју Православна црква није прихватила. Унија је 1439. године проглашена и са деломЈерменске цркве, а 1442. године са јаковитима.
Латерански V (1512—1517)
Тридентски (1546—1563): осудиоЛутера,Калвина иЦвинглија, подјела на римокатолике и протестанте.
Ватикански I (1869—1870): дефинише се догма о папиној непогрјешивости.
Ватикански II (1962—1965): расправља оекуменизму, о слободи вјере и о увођењу народног језика у литургију.
Најбројније религије света. Земље, у које су хришћанске религије најбројније, означене су љубичастом (Римокатолици), плавом (Протестанти) и црвенкастом (Православци) бојом.
Јакшић, Душан Н. (1931).Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
Матић, Златко, ур. (2012).Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”.Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
