Рођен у дворцу Аојама уТокију, принц Хирохито је био први син престолонаследника Јошихита (будућег цара Таиша) и престолонаследниковице Садако (будуће царице Теимеји).[1] Службено је постао принц наследник2. октобра1916. године. Хирохито је похађао мушку школу Гакушин (1908—1914) коју су углавном похађале аристократе, затим је отишао у посебан институт за принца наследника (Tōgū-gogakumonsho) и похађа тај институт од1914. до1921. године. Године 1921. Хирохито је прошао шестомесечну европску турнеју, укључујућиУједињено Краљевство,Француску,Италију,Холандију иБелгију, и тиме постао први принц који је привремено отпутовао из Јапана. Након повратка уЈапан преузео је дужност регента29. октобра 1921. године, наслеђујући болесног оца којем се погоршало ментално стање. За време обављања дужности регента право гласа на изборима добили су сви мушкарци старији од 25 година.
Дана25. децембра1926. године Хирохито је наследио преминулог оца Јошихита. Тад је завршила ера његова оца звана Тајшо, а започела је ера цара Хирохита звана Шова. Према јапанској традицији добио је име Цар Тајшо, али мало ко се тако обраћао цару Хирохиту. Хирохиту су се обраћали са „Његово величанство цар” (天皇陛下, tennō heika), што је скраћено на само „Његово величанство” (陛下, heika).
Прва обележја његове владавине била су сукобљавање с финансијском кризом и снажним јачањем војске. Јапанска копнена војска и Јапанска ратна морнарица увек су имали право на вето од 1900. године и између1921. и1944. године.
Хирохито је једном приликом за длаку избегао смрт. Ручну гранату на њега бацио је корејски националиста у Токију9. јануара1932. године.
Други важан догађај је атентат председника владеИнукаја Цујошија 1932. године, што је назначило крај цивилне владавине над војском. После овога уследио је покушај војног удара на владу у фебруару1936. године. Инцидент је назван двадесетшестофебруарски инцидент. Предводили су га нижи официра, тј. свих оних који су имали симпатије према вископозиционираном официру принцу Хихибу, брату цара Хирохита. Инцидент је прерастао у побуну, а побуна је резултирала смакнућем великог дела чланова владе и војних официра.
Након што је цар Хирохито обавештен о побуни, издао је наређење да се побуна угуши. Војнике који су се побунили назвао је побуњеницима (bōto). Тачније, наредио је министру војскеЈошикуки Кавашими да угуши побуну за један сат, и фреквентно се информирао се о побуни. Побуна је угушена29. фебруара1936. године.
Неки извори откривају да цар Шова није имао приговора на план о инвазији Кине 1937. године[3], који су му предложили његови министри и премијерФумимаро Коное. Највећа брига му је била могућност нападаСовјетског Савеза са севера, а највише питања је својим министрима постављао о времену које ће требати да се савлада кинески отпор.
Према Акири Фујивари, током рата са Кином цар је лично ратификовао предлог да јапанска војска одбаци у ратовању међународна правила о поступању са ратним заробљеницима.[4] Радови Јошиаки Јошими и Сеија Мацуно указују да је цар одобрио посебна наређења (rinsanmei), о употребихемијског оружја против Кинеза.[5]
За време Другог светског рата Јапан је склопио савез са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом названСиле осовине. У јулу 1939. цар је неколико пута расправљао са једним од своје браће Јасухитом (принц Хихибу), који га је три пута недељно посећивао и залагао се за савез, често је у посети био заједно с министром војскеСеиширо Итагакијем.[6] Тек након успеха немачке војске у Европи цар је пристао на савез.
Пред крај рата, на почетку1945. године упркос све лошијој ситуацији за Јапан, цар није пристао на завршавање рата преговорима и предајом према савету премијера Фумимаро Коное, него се још надао великој победи. Након предаје Немачке у мају 1945. и одлуке Совјетског Савеза о томе да неће продужити споразум о ненападању, јапански кабинет се састао у јуну 1945. како би потврдио одлуку о борби до задњег човека. Ову одлуку је потврдио цар на кратком састанку са својим саветницима.
Дана 26. јула 1945. савезници су донели Потсдамску декларацију у којој се захтева безусловна предаја Јапана, што су јапанска влада и цар првотно одбили. Након напада атомском бомбом наХирошиму иНагасаки и објаве рата Совјетског Савеза, цар је одлучио да заврши рат. О својој одлуци обавестио је своју породицу, а дана 15. августа је преко радија емитован снимак у коме цар објављује безусловну предају свих јапанских војних снага (Gyokuon-hōsō), те је то уједно и први пут да су Јапанци чули глас свога цара преко радија.
Године1946. одрекао се „божанског порекла”. Након рата многи су оптуживали Хирохита за ратне злочине.Американци су након рата одлучили да поштеде Хирохита и његову породицу од оптужби за ратне злочине. Није му се судило јер се показало да су агресивну спољашњу политику водили осамостаљени војни и политички врхови, чак и против цареве воље. Американцима је то одговарало ради мира у окупираном Јапану. После рата успостављена је уставна монархија, а Хирохито је остао цар без стварног удела у власти. Стари систем резервних овлашћења цара је укинут увођењем новог устава 1947. године. Оптужби за ратне злочине ослободио га је Међународни суд1948. године. Успео је да функцију цара прилагоди новим приликама. Пре недоступну царску породицу учинио је блиском народу честим јавним појављивањем. Јапан је следећих деценија доживео економску ренесансу, поставши једном од најбогатијих земаља света. Истодобно је Хирохито постао симболом напретка и демократизације свога народа.
Он је био први цар који је путовао изванЈапана од1971. године. Стари су се обичаји променили. Хирохито се често појављивао у јавности, посећивао сумо борбе, а његов син и наследникАкихито оженио је неплемкињу.
Хирохито је преминуо7. јануара1989. године у 6:33, а службена смрт објављена је у 7:55, кад је јавност први пут сазнала да је цар имаорак.[7] Сахрањен је уз микроскоп којим је целог живота проучавао живот под морем. На руци је имао сат с ликомМикија Мауса, који су му1975. године поклонили Американци приликом његове посетеСАД.
Behr, Edward (1989).Hirohito: Behind the Myth. New York: Villard.ISBN9780394580722. A controversial book that posited Hirohito as a more active protagonist of World War II than publicly portrayed; it contributed to the re-appraisal of his role.
