Хегемонија је политички, културни или економски утицај илидоминација (надмоћ) једне нације, друштва илигрупе над другима.[1][2][3][4] Хегемонија се у прошлим временима постизала најчешће употребом силе. Данас се она чешће односи на снажан економски и културни утицај механизмимаглобализације.
Устарој Грчкој (8. век п. н. е. – 6. век), хегемонија је означавала политичко-војну доминацијухегемонскогграда-државе над другим градовима-државама.[5] У 19. веку, хегемонија је означавала „друштвену или културну превласт или надмоћ; превласт једне групе у друштву или средини“ и „групу или режим који врши непримерен утицај унутар друштва“.[6]
Укултурном империјализму, водећа држава диктира унутрашњу политику идруштвени карактер подређених држава које чине хегемонистичкусферу утицаја, било од стране унутрашње, спонзорисане владе или од стране екстерне, инсталиране владе. Терминхегемонизам означавао је геополитичку и културну превагу једне земље над другим земљама, нпр. хегемонијавеликих сила успостављенаевропским колонијализмом у Африци, Азији и Латинској Америци.[7]
У историјском писању 19. века, ознакахегемоније се проширила да опише превласт једне земље над другим земљама; и, шире,хегемонизам је означавао политику великих сила (током 1880-их – 1914) за успостављање хегемоније (индиректне империјалне владавине), што онда води ка дефиницијиимперијализма (директна страна владавина). Почетком 20. века, у областимеђународних односа, италијанскимарксистички филозофАнтонио Грамши развио је теоријукултурне доминације (анализуекономске класе) да би укључиодруштвену класу; стога је филозофска и социолошка теоријакултурне хегемоније анализираладруштвене норме које су успоставиледруштвене структуре (друштвене и економске класе) са којимавладајућа класа успоставља и врши културнудоминацију како би наметнула својWeltanschauung (поглед на свет) – оправдавајући друштвени, политички, и економскистатус кво – као природан, неизбежан и користан за сваку друштвену класу, пре него као вештачкадруштвена конструкција од користи искључиво владајућој класи.[5][7][11]
Из Грамшијеве анализе изведена јеполитолошка ознака хегемоније каовођства; дакле, историјски примерПруске као војно и културно преовлађујуће покрајинеНемачког царства (1871–1918); и лична и интелектуална превластНаполеона Бонапарте надФранцуским конзулатом (1799–1804).[12] У данашње време, уХегемонији и социјалистичкој стратегији (1985),Ернесто Лаклау иШантал Муф дефинишу хегемонију као политички односмоћи у коме подређено друштво (колектив) обавља друштвене задатке који су културолошки неприродни и нису им од користи, али који су од искључиве користи заимперијалне интересе хегемона, супериорне, ординатне власти; хегемонија је војни, политички и економски однос који се јавља каоартикулација унутар политичкогдискурса.[13] Бејер је анализирао савремену хегемонију Сједињених Држава на примеру Глобалног рата против тероризма и представио механизме и процесе америчког вршења власти у „хегемонистичком управљању“.[14]
Научници се разликују у томе да ли ћебиполарност или униполарност вероватно произвести најстабилније и најмирније исходе. Кенет Валц и Џон Миршајмер су међу онима који тврде да биполарност има тенденцију да генерише релативно већу стабилност,[15][16] док су Џон Ајкенбери и Вилијам Волфорт међу онима који се залажу за стабилизацијски утицај униполарности. Неки научници, као што суКарл Дојч иЏ. Дејвид Сингер, тврдили су да је мултиполарност најстабилнија структура.[17]
Научници се не слажу око извора и стабилности униполарности САД. Реалистички научник за међународне односе тврди да је униполарност укорењена у супериорности америчке материјалне моћи од крајаХладног рата.[18][19] Научник либералних међународних односаЏон Ајкенбери приписује америчку хегемонију делом, како каже, обавезама и самоограниченошћу које су Сједињене Државе успоставиле кроз стварање међународних институција (као што суУједињене нације,Међународни монетарни фонд,Светска банка иСветска трговинска организација).[20] Конструктивистичка научницаМарта Финемор тврди да су озакоњење и институционализација кључне компоненте униполарности.[21]
^абChernow, Barbara A.; Vallasi, George A., ур. (1994).The Columbia Encyclopedia (Fifth изд.). New York: Columbia University Press. стр. 1215.ISBN0-231-08098-0.
^Ikenberry, G. John (1998—1999). „Institutions, Strategic Restraint, and the Persistence of American Postwar Order”.International Security.23 (3): 43—78.JSTOR2539338.S2CID57566810.doi:10.1162/isec.23.3.43.
Bullock, Alan; Trombley, Stephen, ур. (1999),The New Fontana Dictionary of Modern Thought (3rd изд.).
Flank, Lenny (2007).Hegemony and Counter-Hegemony: Marxism, Capitalism, and Their Relation to Sexism, Racism, Nationalism, and Authoritarianism.St. Petersburg, Florida: Red and Black Publishers.ISBN978-0-9791813-7-5.OCLC191763227.
.svg)
