Територија савремене Француске је скоро иста као и територија античкеГалије, коју је насељавалокелтско племеГали. Галију је покориоРим у 1. веку п. н. е. У 4. веку,германска племена, од којих су најзначајнијиФранци, су се населили на територију Галије.Франачка је свој врхунац имала крајем 8. и почетком 9. века.Уговором из Вердена (843), Франачка је подељена на три дела, а из њеног западног дела развила се данашња Француска. Француска је била једна од највећих светских сила од краја 17. века. Она је у 18. и 19. веку, створила велику колонијалну империју широмСеверне Америке,западне Африке ијугоисточне Азије.
Метрополитанска Француска заузима око 547.030 km², по чему је највећа државаЕвропске уније. Због специфичног изгледа географске мапе, Француску популарно називају „шестоугао” (фр.l'Hexagone).
Монблан, највиши врх западне ЕвропеСело на Централном масиву у подножју угашеног вулкана
У Француској постоји разноврсни облици рељефа, од приморских равница на северу и западу довеначних планина на југу и југоистоку земље. На југу Француска је одПиринејског полуострва одвојена венцомПиринеја, а на југоистокуАлпима.Мон Блан, висок 4.807 m је други највиши врх Европе и највиши врх у њеном западном делу, а налази се на граници Француске иИталије.[8] Овде су реке развиле дубоке долине, аглечери који су и заузимали у леденом добу су их додатно проширили и продубили. За разлику од Алпа, Пиринеји у леденом добу нису били толико подложниглацијацији, па ту нема великих глечера, језера и долина који су карактеристични за Алпе. Због висине Пиринеја, путеви измеђуШпаније и Француске су врло ограничени. Алпи се према северу настављајуЈурским планинама које су граница премаШвајцарској. У централном делу Француске налази сеЦентралног масива, валовита висораван висока просечно од 800 до 1000 m, са које се местимично уздижу купе угашенихвулкана висине до 1.900 m. ДолинеРоне иСаоне одвајају ове громадне планине од Алпа. Друга група старихгромадних планина суВогези чија висина иде до 1.200 m. ДолинаРајне дели Вогезе одШварцвалда уНемачкој.
Остатак Француске чине низије. На северу се налазиПариски басен, у којем је смештено привредно и популацијско језгро Француске. Париску котлину окружују Арморикански масив, Централни масив, Вогези иАрдени. Око Париза постоји систем концентричних гребена, који раздвајају уске равнице. На југозападу у подножју Пиринеја налази сеАквитанска низија, која се широко отвара према мору. Аквитанска низија је равница са плодним земљиштем.
Климатске прилике у Француској су врло разноврсне. За запад и север државе својствена јеокеанска клима, која је највише изражена уБретањи. Просечна јулска температура је око 16 °C, а јануарска око 7 °C. Температурне разлике се повећавају према истоку, уз више ведрих и хладних зимских дана, али су и лета прилично ведра и врућа, са мало падавина, која су равномерно распоређена у свим годишњим добима. Планински крајеви имају оштрију климу са дугим снежним зимама. Јужно од Алпа клима је изразитосредоземна.
Реке Француске припадају басену Атлантског океана и Средоземног мора. Већина њих истиче са Централног масива, Алпа и Пиринеја. Најдуже реке су:
Сена (775 km) — равничарска река која има широко разгранат слив са великим притокамаМарном иОазом. Протиче кроз Париз, а улива се у Ламанш;
Гарона (575 km) — има извор у шпанском делу Пиринеја, протиче кроз Тулуз и Бордо, а при ушћу у Атлантски океан саДордоњом образује широки естуарЖиронду. Главне притоке суТарн иЛот (река);
Рона (812 km) — најпловнија река Француске, извире у швајцарским Алпима из Ронског ледника и протиче кроз Женевско језеро. Код Лиона примаСаону, а друге веће притоке суДуранс иИзер. Утиче у Средоземно море у делтиКамарг, у којој се налази најнижа тачке Француске од -2 m;
Лоара (1020 km) — најдужа река Француске, извире на Централном масиву. Прима више притока, од којих су најпознатијеАлије,Шер,Ендр иВјен.
Највеће језеро јеЖеневско језеро (друго име: језеро Ле Ман, приближна површина горњег слоја: 582 km²).[9]
Људско присуство на територији Француске се може пратити до добадоњег палеолита. Један од најстаријих археолошких налазишта се налази у пећини кодШилака (Горња Лоара) од пре 1.800.000 година.Неандерталци су почели да освајају Европу пре око 200.000 година, али чини се да су изумрли пре око 30.000 година, вероватно јер су изгубили у трци са данашњим људима током леденог доба. Први модерни људи (Homo sapiens) су се појавили у Европи и Француској пре око 50.000 година у периодугорњег палеолита. Археолошка налазишта из горњег палеолита код местаКро Мањон (кромањонски човек), Грималди иШанселада у долини Дордоње, стара око 25.000 година. У Француској се налази велики број осликаних пећина из времена горњег палеолита, од којих је вероватно најпознатијапећина Ласко (Дордоња, осликана пре око 15.000 година п. н. е.). Из временанеолита најстарије познато налазиште је кодКортезона (Воклиз), из око 4.500. п. н. е.
У периоду мезолита земљорадња је постепено смањила значај пећина, а у неолиту (од 3. миленијума п. н. е.) појавиле су се мегалитске културе. У бронзано доба (око 1500. п. н. е.) почели су се да се развијају трговачки путеви. Гвоздено доба икелтска култура појавиле су се током првог миленијума п. н. е.
Територије данашње Француске, Белгије, северозападне Немачке и северне Италије обухватала је регијаГалија у којој су у давној прошлости живели древникелтски народГали. Они су се овде доселили око 8. века п. н. е.[10], а у 3. веку п. н. е. заузели цео регион. У доњем току Гароне живели суАквитанци, блискиБаскима. Гали су су основали градовеЛутецију иБурдигалу, док су Аквитанци основалиТолосу. Око680. п. н. е. на медитеранске обале стигли сугрчки колонисти који су основалиМасилију,Никају иАнтиб. Гали су често ратовали са Аквитанцима и Германима, а између 393. и388. п. н. е. војска Гала предвођенаБреном је напалаРим наконбитке на Алији.
За време Римског царства, галско-римска цивилизација је напредовала. Гали су усвојилилатински језик и културу. Од латинског ће се временом развитифранцуски језик. Од другог до петог века нове ере становници Галије су прихватилихришћанство. У деценији након што суПерсијанци заробили римског цараВалеријана, римски намесникПостум је 260. успоставио краткотрајноГалоримско царство, које је поред Галије обухватало Пиринејско полуострво и Британију. Галоримско царство је скршио царАурелијан после победе убици код Шалона 274. године.
УАрморику су се у 4. веку доселили Келти из Британије. Они су говорили данас изумрли језик из ког се развио данашњибретонски језик. Године 418. провинција Аквитанија је датаВизиготима у замену за помоћ у борби противВандала. Визиготи су претходно 410. године опљачкали Рим и основали престоницу у Тулузу. Римско царство је имало проблема да се избори са свим нападима варвара.Флавије Аеције је морао да користи ова племена једна против других како би осигурао какву-такву римску контролу. Прво је користиоХуне противБургунда, а Хуни су разорилиВормс, убили краљаГунтера и протерали Бургунде на запад. Аеције је преселио Бургунде кодЛугдунума 443. Хуни, које је ујединиоАтила, су постали већа опасност, па је Аеције искористио Визиготе против Хуна. Коначни окршај се одиграо убици на Каталаунским пољима, у којој су Римљани и Готи поразили Хуне.
Римско царство је и даље било пред колапсом. Аквитанија је дефинитивно препуштена Визиготима, који су ускоро покорили јужну Галију и већину Пиринејског полуострва. Бургунди су тражили своје краљевство, а северни део Галије је препуштенФранцима. Само је деосеверне Француске са центром у градуСоасону и даље признавао власт римских царева. Осим германских народа, иВасконци су ушли уВаскоњу из Пиринеја, аБретонци у основали своја краљевства у Арморици.
„Хлодовехово покрштавање”, непознати аутор из око 1500. године.
У4. и5. веку, Галију су преплавилагерманска племена:Бургунди,Визиготи иФранци, по којима је касније Француска добила име. Краљ салијских ФранакаХлодовех из династијеМеровинга је примиохришћанство 498. године. Франци су били прво германско племе које је прихватило хришћанство у правоверном облику, за разлику од осталих Германа који су хришћанство примили у обликуаријанства. Већину територије данашње Француске ујединио је Хлодовех 507. године, ставивши под власт ФранакаАлемане, Бургунде и Визиготе северно од Пиринеја. После Хлодовехове смрти Франачка је прошла кроз дуг период подела, грађанских ратова и уједињења. Током овог периода појавили су се ентитетиНеустрија,Аустразија,Бургундија иАквитанија. Власт краљева је све више слабила, док је власт мајордома (главног службеника краљевског двора) постајала све важнија функција.Пипин Хересталски је био први мајордом који је управљао целом државом од 687. до 714. године. Његови наследници су исто мајордоми. Син Пипина Млађег,Карло Мартел је владао неколико година без краља, иако сам себе није сматрао краљем. Заслужан је за одбрану Европе одарапске инвазије убици код Поатјеа 732. године.
Мапа Карловог царства и каснија његова подела по Верденском споразуму.
Од средине осмог века, Карлов синПипин Мали, је постао први краљ из династијеКаролинга. Ова династија је значајно проширила територију Франачке, која је 800. подигнута на ниво царства за време владавине Пипиновог синаКарла Великог. Карло Велики је у својим походима уништио државеЛангобарда иАвара, а затим и његов синЛудвиг Побожни су владали великим делом западне и централне Европе. Након Лудвигове смрт,Уговором из Вердене Франачку су 843. поделила његова три сина:Источну Франачку је добиоЛудвиг I Немачки,Средњу ФраначкуЛотар I, аЗападну ФраначкуКарло Ћелави. Источном делу одговара на оно што је касније посталоСвето римско царство, а западном данашња Француска.Заклетве из Стразбура између Карла Ћелавог и Лудвига Немачког, којима су они годину дана раније склопили савез против најстаријег брата Лотара, је најстарији извор који потврђује употребу два различита језика на две стране Рајне (тевтонски и романски језици). Овај текст је често био представљан као оснивачки документ Француске (и Немачке). Потомци Карла Великог су задржали симболичан утицај на територијама које приближно одговарају данашњој Француској све до 987, кад је војводаХуго Капет изабран за краља Француске. Првобитно језгро француске државе је одговарало феудалном домену краљева издинастије Капета (областИл д Франс у околини Париза).
Наследници Хуга Капета су се смењивали на престолу Француске кроз три сукцесивне династије (Капети (987—1328),Валоа (1328—1589) иБурбона све до 1792. када је погубљен краљЛуј XVI, а затим од 1814. до 1848.
Први краљеви из династије Капета су постепено ширили краљевске овласти, јачали Француско краљевство, упркос противљењу енглеске династијеПлантагенета која је држала неке територије Француске. Сукоб Плантагенета и Капета је почео крајем 12. века, када је француски краљФилип II Август проширио територију Француске од Пиринеја до Ламанша. Године 1209. покренут јеАлбижански крсташки рат како би се уклонили јеретичкикатари изОкситаније (на југу данашње Француске). Овим походом уништени су и катари и сломљена независност јужних делова Француске.
Године 1337. у предвечерје првог таласаЦрне смрти, тензије између нове француске династије Валоа и Плантагенета довеле су до низа сукоба познатих под именомСтогодишњи рат (1328—1453). У већем делу Стогодишњег рата више успеха су имали Енглези, а то је кулминиралоУговором из Троа 1420. којим је краљ ЕнглескеХенри V је постао регент француског краљаШарла VI. ИнспирисаниЈованком Орлеанком и преласком војводстваБургундије на њихову страну, Французи су преокренули ток рата и успели да тријумфују у рату, преотевши Енглезима све поседе у Француској осимКалеа. Француска је током рата еволуирала политички и војнички. Стогодишњи рат и црна смрт су ојачале ауторитет краља, која је постала неоспорна у 15. веку за време владавинеЛуја XI.
Краљ Луј XI се сукобио са бургундском војводомКарлом Смели токомБургундијских ратова. Француска је присвојила Бургундију, али је део Бургундије (данашњиФранш-Конте) уступљенШпанији 1493. Од 1487. до 1491. је ратовала и поразила војводствоБритању, а припојила га је 1532.
Француска је доживела велики културни напредак за време краљаФрансоа I. Француска се умешала у дугеИталијанске ратове (1494—1559). Краљ Франсоа I се суочио се са моћним непријатељима, и био је заробљен ибици код Павије. Француска је нашла савезника уОсманском царствуСулејмана Величанственог. Османски адмиралХајрудин Барбароса је освојиоНицу 1543. и предао ју је Франсои I. У исто време у Француској се појавилапротестантска реформација, коју је овде предводиоЖан Калвин, против моћи Католичке цркве у Француској. Током 16. века Француска је основала своје колоније уСеверној Америци.Жак Картје је путовао дубоко у територију Северне Америке. Највећа група француских колонија ће постати позната под именомНова Француска.
Верски ратови између католика и протестаната су обележили другу половину 16. века и владавину последњих Валоа (Франсое II,Шарла IX,Анрија III) су одвојили Француску од европских позоришта. Сукоб се завршио ступањем на престоАнрија IV (првог краља издинастије Бурбона и бившег протестанта), доминацијом католика и релативном верском толеранцијом крозНантски едикт. ТекЛуј XIII и његов министарРишеље су крозТридесетогодишњи рат покушали и успели да скрше моћхабзбуршке Шпаније у корист Француске. Због преране смрти ових актера, равнотежа моћи је обновљена, да би на крајуМазарен трајно окончао рат крозВестфалски мир 1648. иПиринејски мир 1659.
Француска монархија је достигла врхунац у17. веку током владавинеЛуја XIV. Он је биоапсолутни владар врло централизоване државе. У ово време Француска је имала најбројније становништво у Европи и била најзначајнији фактор у европској политици, економији и култури. У колонијалном домену, Луј XIV је наставио дело Франсое I, са успешним освајањимаКариба,Луизијане иСенегалa. Међутим, недостатак одлучностиЛуја XV је дозволио уступке Енглезима у Индији и Канади и тиме поништио успехе својих претходника.
Финансијски проблеми, неуспех реформи и незадовољство народа је довело доФранцуске револуције. Револуцији је претходио покушајСкупштине сталежа да донесуустав Француске. Када је краљЛуј XVI покушао војском да распусти скупштину, незадовољни Парижани су 14. јула 1789.заузели тврђаву и затвор Бастиљу. Политички и друштвени немири (супротстављањетрећег сталежа племству) је на крају довео до погубљења краља и укидања монархије 10. августа 1792. Текућа револуција је довела до смене неколико система власти (конвента,директоријума иконзулства), уз скоро константне ратове са другим европским монархијама, забринутих због ширења републиканских идеја.
Наполеон Бонапарта
Године 1799. власт у републици преузеоНаполеон Бонапарта је преузео вођство Републике1799. и прогласио се за цара Француске1804. Његове армије су се бориле широм Европе, освојиле многе земље, а Наполеонови рођаци су постали нови владари освојених држава. За време његове владавине састављен јеНаполеонов код, законикграђанског права, који је постао узор за многе правне системе у свету. После коначног поразаНаполеона1815. убици код Ватерлоа, Француска је поново постала монархија.
Период после Наполеоновог пада 1815. обележио је нови покушај увођења уставне монархије, али незадовољства због владавинеЛуја XVII иШарла X довеле доЈулске револуције 1830, којом је на престо доведенЛуј Филип I. Јулску монархију је од 1830. до 1848. подржавала буржоазија, али је такође стекла и велику опозицију међу бонапартистима и републиканцима. Незадовољством Јулском монархијом је довело до револуције фебруара 1848. године и покушаја увођења председничког система у оквиру Друге Републике.
Дана 2. децембра 1851. председник Републике, Луј-Наполеон Бонапарта, нећак цараНаполеона I, је организовао државни удар. Он је 14. јануара 1852. постао цар под именомНаполеон III. У оквируДругог царства, земља доживљава почетке друге индустријализације, вођене либералном економском политиком која се заснивала на изградњи јаких структура капитала (банака, компанија, железница, тешке индустрије и индустрије текстила, робних кућа. У домену спољне политике, Наполеон III је осигурао поверење Велике Британије (после победоносногКримског рата), што је помогло ширењу утицаја Француске на Блиском истоку, док су успехом у рату зауједињење Италије против Аустрије је довело до анексијеСавоје иНице по уговору са КраљевиномПијемонт). И поред свега овога владавина Наполеона III је стекла озбиљне противнике и у земљи (међу радницима и републиканцима) и ван ње. Жеља за вођењем рата против Пруске током процесауједињења Немачке је само убрзала његов пад. Тежак пораз убици код Седана и царево заробљавање омогућио је посланицина да три дана након битке преузму власт и тиме дефакто укину монархију. Нова република је морала да тек успостављеномНемачком царству препусти Алзас и Лорену и плаћа ратну одштету. Париски радници, незадовољни због великог притиска који им је рат проузроковао, су протерали владу из Париза и образовали краткотрајнуПариску комуну, што је био први пример радничке револуције.
Француска је почетком крајем 18. и почетком 19. века остала без скоро свих својих поседа у Новом свету, али је почевши од 1830. па до Првог светског рата образовала ново колонијално царство у северозападнојАфрици, наМадагаскару, уИндокини иполинезијским острвима.
Након Другог светског рата, Француска је дала независност готово свим својим колонијама. Нарочито су били крвави ратови за независностВијетнама иАлжира.
УПрвом светском рату Француска је уз Русију, Велику Британију и Србију била главни противник Немачке и Аустроугарске. По броју жртава на страни савезника Француска заузима друго место са 25%, што је преведено у бројкама 5,6 милиона, од којих је 1,357 милиона војника погинуло, а 4,266 рањено. Као до тада једна од водећих колонијалних сила света, Француска је водила рат за одбрану свог политичког и економског утицаја.
За разлику од Првог светског рата, када је Француска имала водећу улогу на страни савезника, уДругом светском рату је брзо поражена и окупирана јуна1940. Немци су је поразили користећи муњевите тенковске продоре (блицкриг). Окупатори су поделили Француску на два дела; на северозападни део који је директно окупирала Немачка, и на југоисточни део којим је управљала колаборационистичкавлада у Вишију. За време рата у Француској је деловаопокрет отпора. Новембра1942. Немци су окупирали и југоисток Француске. Француску су ослободили англо-амерички савезници, углавномСАД, а ослобађање је започело искрцавањем у Нормандији јуна1944. (види:битка за Нормандију). Нову, антифашистичку владу Француске је организовао покрет генералаШарла де Гола. Француски губици живота у току рата су укупно били мали, иако јејеврејска заједница веома страдала.
Деценију по завршетку рата Француска губи главне колоније у Африци. Од1958. (Пета република), председник Француске има јаке надлежности у области извршне власти. Последњих деценија Француска је са Немачком играла централну улогу у интеграцији земаља Европе уЕвропску унију.Евро је уведен као национално средство плаћања1999. Пре тога коришћена је традиционалнавалута Француске:француски франак. Француска је једна од 5 сталних чланицаСавета безбедности Уједињених нација.
Француска јецентрализованаполупредседничка република. Устав Пете републике је усвојен на референдуму 28. септембра 1958. Референдум је значајно ојачао ауторитет извршне власти у односу на скупштину. Извршна власт има двојицу лидера:Председника републике (тренутно Емануел Макрон), који је шеф државе и бира се директно на изборима на мандат од 5 година (претходно 7), иВладу, на чијем је челу премијер којег именује председник. Тренутни премијер је Едвард Филип.
Парламент је дводоман и састоји се изНародне скупштине која броји 577 чланова, и посредно изабраногСената сачињеног од 331 особе. Народна скупштина има моћ да распусти владу, па тако већина чланова у скупштини бира владу. Сенатори се бирају на мандат од 6 година (првобитно 9 година), а једна половина посланика се бира сваке три године почевши од септембра 2008. Законодавна моћ скупштине је ограничена; у случају неслагања два дома Парламента, Народна скупштина има последњу реч, осим код уставних закона. Влада има јак утицај на обликовање става парламента.
По процени од 1. јануара 2023. број становника укључујући и прекоморске области износи 68,042,591. По броју становника Француска заузима друго место у Европској унији (после Немачке) и чини 13% становништва ове организације.
По подацима из 2021, просечан број деце по жени износио је 1,84, што је пад са 2,0 у 2010. години. Француска популација постаје све старија; просечан становник Француске стар је 41,7 година, док је око 20% становника старије од 65 година.
Просечно трајање животног века у Француској је 82,7 година, 12. најдуже на свету.
Од 2006. до 2011. популација се повећавала за 0,6% годишње. Од 2011. раст популације је између 0,4% и 0,5% годишње.
У 2010. години, 27% новорођенчади у Француској имало је бар једног родитеља рођеног ван Француске.
Године 2003. родило се 792.600, а умрло 560.300 људи. Када је 2004. вршен попис 16,2% становништва је било старије од 65 и 25,3% млађе од 20 година, док је 1994. 14,6% становништва било изнад 65 и 26,7% испод 20 година.
У 2003. години склопљено је 280.300 бракова, што је 6000 мање него 2002. У просеку мушкарци су имали 30,4, а жене 28,3 године.
Француска има снажну политику асимилације свих етничких група у једну Француску нацију.Бретонски језик у регионуБретање је скоро потиснут из школа. У Француској се веома ретко говори о аутохтоним етничким групама и њиховим међусобним језичким и културним разликама, што је државна политика. Упркос свему, велики број Бретонаца снажно подржава аутономију своје регије, али је Француска на време реаговала и економском политиком приморала велики број Бретонаца да емигрирају у Париски регион.
Различитост аутохтоног становништва огледа се и у дијалекту; становници југа Француске имају доста другачији и оштрији дијалекат од северњака.
Град Тулуз је највећи градОкситана и њихова престоница. На југу Француске ка граници са Шпанијом је и регијаБаска која се мањим делом налази у Француској, а већим уШпанији.Корзиканци су етничка група најсличнијаИталијанима.Корзика је један од најруралнијих делова државе што приморава становнике да мигрирају у континентални део државе. Значајну етничку групу Француске чинеАрапи иАфриканци који су углавном сконцентрисани око великих градова. Град са највишим процентом Арапа јеМарсељ и околина, где они чине већинско становништво. По неким статистикама стоји да у Француској има 4,5 милиона Арапа. У периоду после Другог светског рата имигранти све чешће долазе у сукоб са актуелном влашћу пре свега због тешког социјалног положаја али и због расне дискриминације. Иако Француска важи за европску демократију, дискриминација на расној основи није ретка, нарочито према Арапима и Африканцима.
Француска је по уставу лаичка држава која поштује све религијске заједнице и не разликује их. Становништво се не пописује по вероисповести, али постоје статистичке индикације.
По подацима из2006. у Француској 51% становништва припадаримокатоличкој цркви, 31% су атеисти, око 4% су муслиманске вероисповести, протестаната има 3%, јевреја 1%. Преосталих 10% припада другим религијским заједницама или се не изјашњава.
Анкета из2007. је на питање „Којој религији сте најближи” дала следеће резултате: 64% католицизму, 3% исламу, 2,1% протестантизму и 0,6% јудаизму. 27% анкетираних су се изјаснили као атеисти.
По подацима из 2016. године, 51,1% становништва били сухришћани, 39,6% било је нерелигиозно, 5,6% били сумуслимани, 2,5% припадали су другим религијама, док се 0,4% није изјаснило.Јеврејска заједница у Француској трећа је највећа на свету, после Израела и САД, а броји од 480,000 до 600,000 људи, односно око 0,8% становништва.
Највећи и најважнији градови суПариз (париски регионIls de France) са око 12 милиона становника, затимМарсељ,Лил иЛион који имају око милион становника.
Званични језик у Француској јефранцуски, који поседује различите дијалекте у зависности од подручја, али који нису јасно дефинисани у француској граматици.
Регионални језици попутбретонског уБретањи,фламанског на граници са Белгијом,баскијског у централним и источним Пиринејима,каталонског,окситанског и других, углавном се могу учити у школи као други страни језик, али њихова употреба у службеним документима и на државном нивоу је забрањена. Француска такође не признаје националне мањине, водећи се националистичком политиком асимилације. У француским прекоокеанским колонијама поред француског користе се и локални језици.Арапски језик није у званичној употреби иако велики број Арапа живи у Француској.
Француска има једну од најразвијенијих привреда на свету. Чланица је групеГ7, која окупља водеће привреде света. По висини бруто друштвеног производа, мереног према куповној моћи, на деветом је месту на свету, и на трећем међу земљама Европске уније.[12] У 2010. години од пет стотина највећих предузећа на свету 39 је било из Француске, што ју је сврстало на четврто место, испред Немачке и Уједињеног Краљевства.[13] Године 1999. Француска је заједно са једанаест земаља Европске монетарне уније увелаевро, чиме је у потпуности заменилафранак као средство плаћања.[14]
Француска производи 75% електричне енергије у нуклеарним електранама, по чему је на првом месту на свету.[15]
Француска имамешовиту привреду коју карактерише веома развијен приватни сектор[16][17] и јака јавна предузећа као и уплитање државе. Влада има велики утицај у најважнијим инфраструктурним предузећима. Има већинско власништво над железницама, електропривредом, највећим авиопревозничким и телекомуникационим предузећима. Почетком деведесетих година 20. века почела је да смањује удео у власништву над овим предузећима. Влада Француске полако приватизује државни сектор и продаје свој удео уФранс телекому,Ер Франсу, као и у банкама, осигуравајућим друштвима, и у одбрамбеној индустрији. У Француској се налази седиште највећег светског произвођача авиона — „Ербас”. Такође, Француска има и својкосмодромГијански свемирски центар (фр.Centre Spatial Guyanais) који је смештен уФранцуској Гијани.
Француска је чланицаЕвропске монетарне уније (тамно плаво), и јединственог тржишта Европске уније.
Према подацимаСветске трговинске организације (СТО) за 2008. годину, Француска је била шести извозник и четврти увозник робâ.[18] Године 2008. Француска је са 118 милијарди долара била трећа међу земљамаОЕЦД-а по обиму страних директних инвестиција, иза Луксембурга (где су стране директне инвестиције углавном представљале новчане трансфере банкама које се тамо налазе) и САД (316 милијарди), а испред Уједињеног Краљевства (96,9 милијарди), Немачке (25 милијарди), или Јапана (24 милијарде).[19][20]
Исте године, француска предузећа су инвестирала 220 милијарди долара у иностранству, што је Француску сврстало на друго место највећих инвеститора међу чланицама ОЕЦД-а, иза САД (311 милијарди), а испред Уједињеног Краљевства (111 милијарди), Јапана (128 милијарди) и Немачке (157 милијарди).[19][20]
Финансијске услуге, банкарство и сектор осигурања су важни делови француске привреде. Париска берза (фр.La Bourse de Paris) је стара установа, коју је 1724. основаоЛуј XV.[21] Године 2000. париска, амстердамска и бриселска берза су се удружиле и основалеЈуронекст.[22] Јуронекст се 2007. спојио са Њујоршком берзом ради стварања највеће светске берзеЕн-Вај-Ес-И јуронекст (енгл.NYSE Euronext).[22]Јуронекст Париз, француски огранак Ен-Вај-Ес-И јуронекст групе, по обиму трговања је друга берза у Европи, послелондонске.
Француска предузећа имају водеће позиције у областима осигурања и банкарства: „Акса” (фр.AXA) је највећа осигуравајућа кућа на свету, док су „Бе-Ен-Пе париба” и „Креди агрикол” у 2010. години, по висини улога, биле пета и шеста банка на свету,[23] аСосијете женерал је 2009. била осма на свету.
Међу земљама Г8 Француска најмање емитује угљен-диоксид, захваљујући великим улагањима у нуклеарну енергију.[24] Као резултат великог улагања у нуклеарну енергију, највећи део електричне енергије у Француској производи 59 нуклеарних реактора.[25] Све ово онемогућава производњу енергије из обновљивих извора.
Француска је током своје историје била велики произвођач пољопривредних производа.[26] Велики предели плодне земље, примена савремене технологије, и субвенције Европске уније допринели су да Француска постане водећи произвођач и извозник пољопривредних производа у Европи[27] (што чини 20% пољопривредне производње уЕУ и трећи је извозник пољопривредних производа у свету.[28]
Пшеница,живина, млечни производи,говедина, исвињетина, као и светски познати прехрамбени производи су најважнији француски извозни производи у области пољопривреде.Шампањац и бордо су важни извозни производи, познати широм света. Субвенције за пољопривреду Европске уније Француској се смањују последњих година, а 2007. су износиле око осам милијарди евра.[29] Исте године, Француска је продала пољопривредне производе у вредности од 33,4 милијарде евра.[30] Пољопривреда је према томе важан део француске привреде: 3,8% активног становништва је запослено у пољопривреди, док је у 2005. прехрамбена индустрија чинила 4,2% БДП-а.[31]
Француска је европски рекордер у производњи и дистрибуцијиелектричне енергије изнуклеарних електрана. Око 78% потреба државе за енергијом задовољавају 59 нуклеарних електрана, по чему је друга у свету, иза САД. Са друге стране француска троши само 40% енергије произведене у нуклеарним електранама, а остатак извози, зарађујући годишње милијарде долара, по чему су светски рекордери.[32]
Француска је једна од највећих и најзначајнијих земаља уЕвропи. Она излази на низ веома важних мора и протеже се кроз низ веома важних области (Атлантик,Ламанш,Средоземље,област Алпа, долинеРајне иРоне), па је многи сматрају „кључном земљом западне Европе”. Француска је такође високоразвијена земља, што све заједно чини њену саобраћајну мрежу густом, високо развијеном и сигурном.
Француска има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Највећи саобраћајни чвор земље и једна од највећих у Европи је главни град, Париз.
По подацима из 1998. године укупна дужинажелезничке мреже у Француској је 31.939 km, од чега је 31.840 km под надлежношћуСНЦФ-а. Ово се односи на пруге стандардног колосека. Поред тога у земљи постоји и 99 km пруга уског колосека (1000 mm). Француска железница је веома напредна и она је превазишла многе природне препреке, попут Ламанша, где постоји подземна веза железницом. Такође, француска железница слови за најбржу на свету. Године 2007. постигнут је нови рекорд од 575 km/h. „ТЖВ” возови обично иду брзинама преко 300 km/h, па је чак у земљи отворена расправа да ли се временски исплати ићиавионима на домаћим линијама.
Градска железница је присутна у свим већим француским градовима.Метро систем је присутан у највећим градовима. За разлику од других земља возови се крећу левом страном (изузев уЛионском метроу). Престоница Париз има најразвијенију метро мрежу са 16 линија.
Укупна дужина путева у Француској у 1998. години је 893.300 km, од чега је на савременеауто-путеве отпадало 12.000 km, а на магистралне путеве 30.500 km. Управа над ауто-путевима је у рукама приватних предузећа, али под надгледањем државних органа. Друмска мрежа је високо развијена, али по густини заостаје за многим европским земљама (нпр.Немачка). Такође, заостаје и за француском железницом. Путна мрежа нижег ранга такође је високог квалитета. Државни ауто-путеви се углавном поклапају саЕвропским саобраћајним коридорима и носе двозначну ознаку „М+број”. У расподели бројева нема строгих правила, мада постоје нека начела. Нпр. најстарији (а тим и најважнији) ауто-путеви носе бројеве од А1 до А10, а ауто-путеви који крећу од Париза су сви испод броја А20. Најчешћи случај је да један важни ауто-пут који креће од престонице носи једноцифрен број (нпр. А1), а да ауто-путеви који се одвајају од њега именују двоцифреним бројем који почиње цифром првог (нрп. А186, А137). ПоредПариза велика ауто-путна чворишта су иМарсељ,Лион,Лил,Бордо,Стразбур,Ле Ман. На прилазима великим градовима ауто-путеви често имају и по 3 траке у једном смеру.
У погледу водног саобраћаја истичу се следеће луке — Марсељ, Авр, Денкерк, Руан, Нант и Бордо. Највећа лука је у Марсељу, која је и светског значаја и опслужује више земаља у залеђу. ЛукаАвр је главна лука града Париза и налази на ушћу Сене у Ламанш. Све важне луке су се развиле на ушћима великих река у море.
Унутрашњи водни саобраћај Француске је веома развијен, јер постоје изванредни услови за то — велики равничарски предео, велики број великих и дугих река, нискипревоји иразвођа. Дужина путева (пловних река и канала) је 14.932 km, од чега је 6.969 km под сталним прометом. Иако окосницу чине реке Француске, попутЛоара,Жиронде, Роне,Сене, на државну мрежу наслањају и гранични пловни путеви (Рајна,Меза) више околних земаља (Белгија, Немачка, Француска). Вештачки прокопани канали играју веома важну улогу у унутрашњем водном саобраћају Француске будући да спајају сва прометно битнија мора и реке и омогућавају пловидбу између различитих делова земље без изласка из територијалних вода. Такође, она знатно скраћују неке природне пловне раздаљине. У држави постоји девет међународнихаеродрома, а највећи су „Орли” и „Шарл де Гол” у Паризу. Државна авио-компанија јеЕр Франс.
Два најпопуларнија спорта у Француској су фудбал и рагби.[34] У северном делу Француске популарнија је игра са округлом лоптом, а у јужном делу Француске популарнија је игра са јајастом лоптом. У Француској има 1 800 000 регистрованих фудбалера и 18 000 фудбалских клубова. Француска је била организатор Светског првенства у фудбалу 1938 и 1998. као иЕвропског првенства у фудбалу 2016. Фудбалери Француске били су два пута шампиони Европе (1984. и 2000.) и два пута шампиони Света (1998. и 2018.).ФК Олимпик Марсељ био је шампион Европе 1993. У Француској има 360 000 регистрованих рагбиста и 1800 рагби клубова. Француска је била домаћинСветског првенства у рагбију 2007.Рагби репрезентација Француске била је 17 пута шампион Европе и 3 пута је играла финале Светског првенства. Француски рагби клубСтад Тулуз је један од најславнијих рагби клубова на Свету. Тулуз је 4 рекордна пута освајаоКуп европских шампиона. У Француској су заступљени још ибициклизам,тенис,џудо,кошарка ирукомет. Тениски турнирРолан Гарос је један од најпрестижнијих на Свету, а Француска је позната и по чувеној бициклистичкој трциТур де Франс.
Као и у скоро свим осталим европским земљама школовање је обавезно. Деца могу похађати наставу у школама, код куће или учити самостално. За сада има око 10.000 деце и младих која не похађају ни један од наведених видова наставе. Школство Француске подељено је напредшколско (Maternelle),основну школу (école élémentaire),средњу школу (collège),гимназију (lycée), ифакултет.
Најпрестижнија високошколска установа у Француској је универзитетСорбона у Паризу.
Најважнији француски штампани медији су дневненовине. Најпознатије су: Le Monde и Libération (око 500.000 примерака), Le Figaro (конзервативне, 450.000 примерака), Les Echos и La Tribune (привредне, између 125.000 и 180.000 примерака), L'Humanité (74.000 примерака), La Croix (католичке, 114.000 примерака), L'Equipe (спортске, 485.000 примерака), France soir.
Најважније недељнимагазини су: Le Nouvel Observateur, (400.000 примерака), L'Express (400.000 примерака), Le Point (400.000 примерака), L'événement du Jeudi. Такође су познати регионалне новине Ouest France.
НајважнијиТВ медији су: TV5, TF1, France 2, France 3, Canal Plus, France 5/Arte, M6.
^„Key figures of the French economy”. Министарство спољних и европских послова Француске. Архивирано изоригинала 10. 5. 2012. г. „France is the world’s fifth largest exporter of goods (mainly durables). [...] It is the leading producer and exporter of farm products in Europe.”
^„Financial year 2007”(PDF).Distribution of direct aid to farmers. Европска комисија. 22. 4. 2009. Архивирано изоригинала(PDF) 4. 10. 2015. г. Приступљено22. 11. 2013.
%2c_view_on_the_city_and_the_ports.JPG)
.svg)
