Movatterモバイル変換


[0]ホーム

URL:


Пређи на садржај
Википедија
Претрага

Фонетика

С Википедије, слободне енциклопедије
Лингвистика
Теоријска
Дескриптивна
Примењена и експериментална
Повезани чланци
Лингвистички портал

Фонетика (одгрчке речиφωνή, phone = звук/глас) је наука огласовима. Изучава особине говорних гласова (фона) али и неговорних гласова, њихов настанак, физичке особине и перцепцију.[1] Разликује се одфонологије, која изучава нивое гласовног система и апстрактне гласовне јединице (као што суфонеме иразликовна (дистинктивна) обележја). Фонетика као наука више изучава саме гласове него контекст у којем се користе у језику. Расправа о значењу (семантика) из тог разлога не припада овом нивоулингвистичке (језичке) анализе.

Иако суписмо иалфабет у тесној вези са звуковима и говором, строго говорећи фонетичаре више занима глас негосимбол којим се глас представља. Веза између гласа и симбола је толико блиска да неки речници наводе науку о симболима (прецизније,семиотику) као део фонетичког изучавања. Са друге стране,логографска писма пружају много мање фонетских информација, али то не значи да те информације не постоје. На пример, укинеским знаковима,фонетика се односи на онај део знака који упућује на изговор, док главни део знака (радикал) упућује насемантичка својства. Знакови сличне фонетике обично имају сличан изговор, али то не значи да је изговор условљен фонетском вредношћу због чињенице да се изговор кроз векове мењао, док је знак остао исти. Нису сви кинески знаковирадикално-фонетске сложенице, али већина јесте.

Фонетика има три главне гране:

Постоји више стотина гласова (самогласника, сугласника итд.) којеИнтернационална фонетска асоцијација (IPA) препознаје и транскрибује у свомИнтернационалној фонетској азбуци (чија је природа, опет, махом фонолошког а не фонетског карактера).

Људски говорни апарат може да артикулише велики број гласова и различити језици се знатно разликују по броју гласова који се у њима користе.

Језици могу имати од 2 (абхаски) до 55 (седанг)самогласника и од 6 (ротокас) до 117 (ксу)сугласника. Међутим, морамо бити опрезни при оваквим тврдњама, јер сваки пут кад изговоримо неки глас то урадимо мало другачије. Укупан број фонема у језику варира од само 10 упираха језику, 11 уротокасу, 12 ухавајском и 30 усрпском, до 141 уксу језику (којим се говори у јужној Африци, у пустињи Калахари).

Те фонеме могу да варирају: од познатих као што су /т/, /с/ или /м/, до веома неуобичајених, које се не изговарају коришћењем ваздушне струје која долази из плућа, већ глоталном, веларном и/или ингестивном ваздушном струјом (погледајте:кликтави гласови,фонација,ваздушна струја). Енглески језик има око 13 самогласничке и 24 сугласничкефонеме (у зависности оддијалекта) и могу да имају вишеалофона.

Фонетика је проучавана још пре 2500 година у старојИндији, где је постојао велики број веома тачних фонетских анализа оортоепијисанскрита, као итамилска књига граматикеTolkaappiyam (приближно2. век), која описује место и начин творбе сугласника.

Види још

[уреди |уреди извор]

Референце

[уреди |уреди извор]
  1. ^O'Grady 2005, стр. 15.

Литература

[уреди |уреди извор]

Спољашње везе

[уреди |уреди извор]
Државне
Остале
Фонетика насродним пројектима Википедије:
Медији на Остави
Подаци на Википодацима
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фонетика&oldid=30108676
Категорија:
Сакривене категорије:

[8]ページ先頭

©2009-2025 Movatter.jp