Фашисти су уПрвом свјетском рату видјели револуцију која је донијела огромне промјене у природи ратовања, друштву, држави и технологији. Појава тоталног рата и потпуна масовна мобилизација друштва нарушили су разлику између цивила и бораца. Настало је „војно држављанство” према којем су сви грађани на неки начин били укључени у војску током рата.[5] Рат је резултовао успоном снажне државе која би могла мобилисати милионе људи да служе на ратишту и обезбједи економску производњу и логистику да их подржи, као и да има невиђена овлашћења којим би интервенисала у животима грађана.[5]
Фашисти су вјеровали да јелиберална демократија превазиђена и сматрали су да је потпуна мобилизација друштва у тоталитарној једностраначкој држави неопходна за припрему нације за оружани сукоб и ефикасно реаговање на економске потешкоће.[6] Такву државу води снажанвођа — попутдиктатора и борбене владе састављене од припадника владајуће фашистичке странке — како би утврдио национално јединство и одржао стабилно и уређено друштво.[6] Фашизам одбацује тврдње да је насиље негативне природе, а политичко насиље, рат иимперијализам доживљава као средства кроз која се може постићи национално подмлађивање.[7] Фашисти су заговаралимјешовиту економију, са главним циљем постизањааутаркије (националне привредне самодовољности) крозпротекционистичке иинтервенционистичке економске политике.[8]
Од крајаДругог свјетског рата 1945. године, мало је странака себе отворено описивало као фашистичке, а тај термин сада пејоративно користе политички противници. Описи као што су неофашистички или постфашистички користе се углавном за крајњу десницу са идеологијама сличном или укоријењеним у фашистичким покретима 20. вијека.[3][9]
Италијански изразfascismo изведен је из ријечиfascio што значи „сноп”, која поријекло води од латинске ријечиfasces.[10] Тај назив су носиле политичке организације у Италији, познатије каоfasci, скупине сличне еснафима или синдикатима. Према самом Мусолинију,Револуционарна фашистичка странка (итал.Partito Fascista Rivoluzionario, PFR основана је 1915. године.[11] Мусолини је 1919. године у Милану основаоИталијански борбени савез (итал.Fasci Italiani di Combattimento), који је двије године касније посталаНационална фашистичка партија (итал.Partito Nazionale Fascista). Фашисти су тај термин повезивали са древним римским фасцијама илиfascio littorio[12] — сноп прућа око сјекире,[13] древни римски симбол ауторитета грађанског магистрата[14] које су носили ликтори и којим су могле да врше тјелесне или смртне казне по њиховом наређењу.[15]
Симболика фасција представља снагу кроз јединство: један прут се лако ломи, док је сноп тешко сломити.[16] Сличне симболе су развили други фашистички покрети: нпр. симболФаланге је пет стријела спојених јармом.[17]
Историчари, политолози и други научници су дуго расправљали о правој природи фашизма.[18] Свака скупина описана као фашистичка има барем један јединствени елемент, а многе дефиниције фашизма критиковане су или као прешироке или као преуске.[19]
Према многим научницима, фашизам — нарочито када је на власти — кроз историју је нападао комунизам, конзерватизам и парламентарни либерализам, привлачећи подрушку прије свега крајње деснице.[20]
Једна уобичајена дефиниција термина, коју поуздани извори често наводе као стандардну, јесте дефиниција историчараСтенлија Џ. Пејна. Он се фокусира на три концепта:[21]
„фашистички циљеви”: стварање националистичке диктатуре којом би се регулисале привредне структуре и трансформација друштвених односа унутар модерне, самоодређене културе и ширење нације у империју;
„фашистички стил”: политичка естетика романтичног симболизма, масовна мобилизација, позитивног погледа на насиље и промоција мушкости, младости и харизматичног вођства.
ИсторичарЏон Лукас тврди да не постоји генерички фашизам. Он тврди да сунационалсоцијализам икомунизам у суштини манифестацијепопулизма и да су државе попут нацистичке Њемачке и фашистичке Италије више различите него сличне.[22]
Роџер Грифин описује фашизам као „род политичке идеологије чије је митско језгро у њеним различитим пермутацијамапалингенетичка обликапопулистичког ултранационализма”.[23] Грифин наводи да идеологија има три основне компоненте: „1. мит препорода, 2. популистички ултранационализам и 3. мит о декаденцији".[24] Фашизам је „истински револуционарни транскласни облик антилибералног, и у крајњем смислу, антиконзервативног национализма” изграђеног на комплексном опсегу теоретских и културних утицаја. Он разликује међуратни период у коме се манифестовао у елитним мада популистичким политикама „наоружане партије” која се супротстављаја социјализму и либерализму и обећава радикалне политике да би спасла нацију од декаденције.[25]Александар Рид Рос у књизиAgainst the Fascist Creep пише о Грифиновом погледу на фашизам:[26]
Након Хладног рата и промјенама у фашистичким организационим техникама, бројни научници окренули су се ка минималистичком „новом консензусу” који је прецизирао Роџер Грифин: „митско језгро” фашизма је „популистички облик палингенетичког ултранационализма”. То значи да је фашизам идеологија која се заснива на старим, древним, па чак и тајним митовима о расном, културном, етничком и националном поријеклу да би развила план за „новом човјека”.
Заправом, сам Грифин је истражио ово „митско” и „елиминабилно” језгро фашизма својим концептомпостфашизма како би истражио обнављање нацизма у савременом добу.[27] Додатно, други историчари су примјењивали ово минималистичко језгро како би истражили протофашистичке покрете.[28]
Кас Муде иКристобал Ровира Калтвасер тврде да, иако је фашизам „кокетирао са популизмом... у покушају да стекне масовну подршку”, боље се показао као елитистичка идеологија. Посебно наводе уздизање Вође, расе и државе, а не народа. Они популизам виде као „танкоцентричну идеологију” са „ограниченом морфологијом” која се нужно везује за „дебелоцентричне” идеологије, попут фашизма, либерализма или социјализма. Стога се популизам може наћи као аспект многих специфичних идеологија, а да није нужно дефинишућа карактеристика тих идеологија. Они помињу комбинацију популизма, ауторитаризма и ултранационализма као „брак из интереса”.[29]
Роберт Пакстон сматра да је фашизам „облик политичког опхођења означеног опресивним преокупацијом са распадом друштва, понижавањем или стварањем жртава, праћеног настанком компензационих култовима јединства, енергије и чистоте, у коме на маси заснована странка оданих националистичких милитаната, дјелујући уз нераду али ефективну сарадњу традиционалних елита, одбацује демократске слободе и спроводи, уз искупно насиље и без етичких или законских ограничења, циљеве унутрашњег чишћења и спољашње експанзије”.[30]
Роџер Итвел дефинише фашизам као „идеологију која настоји створити друштвени препород заснован нахолистичко-националистичком радикалномТрећем путу”;[31] докВалтер Лакер види темељна начела фашизма као „очигледна: национализам, социјални дарвинизам, расизам, потреба за вођством, новом аристократијом и послушношћу; као и негација идеала просветитељства и Француске револуције”.[32]
Расизам је био главна карактеристика њемачког фашизма, за који је Холокауст био главни приоритет. Према историографији геноцида, „бавећи се Холокаустом, консензус историчара је да нацистичка Њемачка означавала Јевреје као расну, а не религијску скупину”.[33]
Умберто Еко,[34] Кевин Пасмор,[35] Џон Вајс,[36] Ијан Адамс,[37] и Мојра Грант,[38] помињурасизам као карактеристичну компоненту фашизма. Историчар Роберт Суси тврди да је „Хитлер замислио идеално њемачко друштво каоФолксфемајншафт, расно уједињено и хијерархијски организовано тијело у којем би интереси појединца били строго подређени интересима нације или Фолк-а”.[39] Фашистичке филозофије варирају по виду примене, али остају препознатљиви по теоретској истовјетности. Све традиционално спадају у крајњи десни сектор било когполитичког спектра, катализованог погођеним класним идентитетом у смислу конвенционалних друштвених неједнакости.[3]
Фашизам је био под утицајем левице и деснице, конзервативаца и антиконзервативаца, националиста и супранационалиста, рационалних и антирационалних покрета.[40] Бројни историчари сматрају фашизам било револуционарном центристичком доктрином, као доктрином која повезује филозофије левице и деснице, или као обе те ствари.[41][42] Фашизам су основали токомПрвог светског рата италијанскинационални синдикалисти који су се ослањали на политичким погледималевог илидесног крила.
Неки научници сматрају да је фашизам десничарски због његовогсоцијалног конзерватизма и његових ауторитарних средстава за супротстављањеегалитаризму.[43][44] Родерик Стакелберг ставља фашизам, укључујућинацизам, за који он наводи да је „радикална варијанта фашизма“, на политичку десницу, објашњавајући да, „Што више особа сматра апсолутну једнакост међу свим људима пожељним стањем, то ће више он или она бити на левој страни идеолошког спектра. Што више особа сматра неједнакост неизбежном или чак пожељном, то ће више он или она бити на десној страни.“[45]
Италијански фашизам је гравитирао надесно током раних 1920-их.[46][47] Главни елемент фашистичке идеологије који је сматра да је крајње десничарски је његов прокламовани циљ да промовише права наводно супериорних народа да доминирају, и да истовремено чисти друштво од наводно инфериорних елемената.[48]
Фашизам своје име и симболе води из културе и традиције Римског царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира један војник носи испруженсвежањ прућа (fascio) у који је забијена секира. Иначе, римскиликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда сноп/заједница постаје несаломив. Такође, сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако неки од прутова/појединац „штрчи“ односно ако је неки појединац „неподобан“, секира/државна власт је ту да га „поткрати"/елиминише.
Често позивање на традицијуРимског царства срећемо и у фашизму сродној идеологији - нацизму. Један такав пример јенацистички поздрав са десном руком подигнутом под углом од 45°. Ово је некада биоримски војнички поздрав (Римљани су при том поздрављали саave, а не саheil). Фасцинираност римском традицијом међу идеолозима тоталитарних идеологија може се донекле објаснити моћи Римског царства коју су фашизам и нацизам покушали да евоцирају, као и снагом римске државе коју су они покушавали да достигну.
Постоји неслагање између историчара и академика политичких наука око природе фашизма. Неки академици гледају на фашизам као друштвено радикални покрет са идеолошком позадином ујакобинцимаФранцуске револуције, док га други сматрају екстремним обликом конзервативизма који се инспирише у силовитом реакционизму19. века против идејапросветитељства. Једни га сматрају дубоко ирационалним, док су други импресионирани рационалношћу са којом је служио материјалним интересима оних који су га подржавали. Неки покушавају да објасне фашизам као израз ирационалне мржње и фрустрација, док други стављају акценат на рационалне начине искоришћавања мржње и фрустрација с циљем достизања професионалних или класних предности. На крају, док једни сматрају да је фашизам резултат тежње за културолошком и националном регенерацијом преко стварања „новог човека“, други га сматрају реакцијом на комунистичку револуцију с почетка20. века, и инсистирају на друштвеном сукобу између левичарских и десничарских идеја и схватања живота.
Један од разлога неслагања међу академицима је чињеница да су два велика историјска фашистичка режима,МусолинијеваИталија иХитлероваНемачка, различити у многим аспектима. У Италији,антисемитизам је званично одбачен прије1934. године и тек 1938. Мусолини прихвата и уводи серију антисемитских мера у циљу јачања војног савезништва са Хитлером. Такође, многи академици који студирају фашизам и фашистичке покрете у различитим државама, уносе у своје студије различите политичке и културолошке намере, које као последицу имају различит степен важности који придају једном или другом аспекту фашистичке идеологије и праксе. Секуларнилиберали, на пример, инсистирају нарелигиозним коренима фашизма, насупрот томе, римокатолички академици налазе у њему секуларне корене, а социјалистички конзервативци инсистирају на његовим социјалистичким и популистичким аспектима, док социјални радикали налазе у фашизму апологијукапитализма иелитизма.
Због ових и других разлога, не постоји универзално прихваћена дефиниција фашизма. Ипак, могуће је идентификовати већи број општих карактеристика које су делили фашистички покрети настали у периоду од 1922. до 1945. године.
Фашисти од самог почетка нису скривали своју мржњу премамарксистима било које врсте. Обећавали су својим следбеницима одлучнију борбу против марксиста, него што су то чиниле партије које су заговарале људско право на различитост мишљења и идеја. Мусолини је стекао репутацију као ефикасан фашиста када је послао дивизијеЦрнокошуљаша, наоружаних до зуба, против италијанских радника и сељака у штрајку због ниских примања између1920. и1921. године.
Слављење младости као квалитета фашистичке идеологије
Фашисти су славили младост због физичке снаге и због идеализма младих и њихове спремности на саможртвовање, односно квалитета које по речима многих фашистичких идеолога, не поседују средовечни и старији људи. Тиме су представили своја идеолошка стремљења у генерацијским оквирима. МладиГебелс је једном изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити.“ Де Жовенел је описао фашизам као „револуцију тела“ која одражава стремљење младих ка дисциплини, напорном раду, борби и храбрости.
Пошто су концентрисали своју идеолошку пропаганду на младе људе, фашистичке партије су имале млађе чланове од других десничарских партија. Лидери нацистичке партије, на пример, били су релативно млади, а млађи официри немачке војске су брже приступали нацистичкој партији него они старији.Примо де Ривера у Шпанији, имао је само 30 година када је основаофалангистички покрет и 1936. године 60 до 70% његових следбеника имали су мање од 21 годину.
^Mudde, Cas; Kaltwasser, Cristóbal Rovira (2017).Populism: A Very Short Introduction (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 6, 33—34.ISBN978-0-19-023487-4. Приступљено1. 3. 2020. „...thin-centered ideologies have a restricted morphology, which necessarily appears attached to – and sometimes is even assimilated into – other ideologies. In fact, populism almost always appears attached to other ideological elements, which are crucial for the promotion of political projects that are appealing to a broader public. Consequently, by itself populism can offer neither complex nor comprehensive answers to the political questions that modern sociiwties generate. ... [Populism] is not so much a coherent ideological tradition as a set of ideas that, in the real world, appears in combination with quite different, and sometimes contradictory, ideologies. (p.6)”
^Griffin, Roger: "The Palingenetic Core of Fascism",Che cos'è il fascismo? Interpretazioni e prospettive di ricerche, Ideazione editrice, Rome, 2003AH.Brookes.ac.ukАрхивирано на веб-сајтуWayback Machine (14. мај 2011)
^Stackelberg, RoderickHitler's Germany, Routeledge, (1999). pp. 3.–5.
^Eatwell 2003, стр. 71–80. sfn грешка: no target: CITEREFEatwell2003 (help)
^Sternhell, Zeev, Mario Sznajder and Maia Ashéri,The Birth of Fascist Ideology: From Cultural Rebellion to Political Revolution (Princeton University Press) (1994). pp. 161.
^Borsella, Cristogianni and Adolph Caso.Fascist Italy: A Concise Historical Narrative (Wellesley, Massachusetts: Branden Books) (2007). pp. 76.
^Oliver H. Woshinsky.Explaining Politics: Culture, Institutions, and Political Behavior. Oxon, England; New York, New York: Routledge, (2008). pp. 156.
Paynter, John; Hawkesworth, M. E.; Kogan, Maurice; Howell, Tim; Orton, Richard; Seymour, Peter; Huray, Peter Le (1992).Encyclopedia of Government and Politics (на језику: енглески). Psychology Press.ISBN978-0-415-07224-3. Приступљено28. 2. 2020.
.jpg)
.jpg)
