Урал (рус.Урал), планински је масив висине 1.895 метара и дужине 2.100 километара, који се простире у правцу север-југ у средишту западнеРусије.[1] Заједно са рекомУрал, планина Урал делиевроазијску континенталну масу на два неједнака дела (континента):Азију (43,8 мил. km²) иЕвропу (10,4 мил. km²).[2]
Планине се налазе у географском регионуУрала и значајно се преклапају саУралским федералним округом иУралским економским регионом. Њихови ресурси укључују руде метала, угаљ, драго и полудраго камење. Од 18. века планине су значајно допринеле минералном секторуруске привреде. Регион је један од највећих центара производње металургије и тешке индустрије у Русији.[3]
Континуирани и интензивни економски развој током последњих векова утицао је на фауну, а дивљи свет је знатно смањен око свих индустријских центара. Током Другог светског рата, стотине фабрика су евакуисане из западне Русије пре немачке окупације, преплављујући Урал индустријом. Мере очувања укључују успостављање националних паркова дивљих животиња.[1] На Уралу постоји девет строгихрезервата природе:Илмен, најстарији, минералошки резерват основан 1920. године у Чељабинској области,Печора-Илич у Коми републици,Башкир и његов бивши огранакШулган-Таш у Башкортостану,Висим у Свердловској области,Јужни Урал у Башкортостану,Басеги у Пермском крају,Вишера у Пермском крају иДенежкин Камен у Свердловској области.
Област је такође тешко оштећена од постројења за производњуплутонијумаМајак, отвореног у Чељабинску-40 (касније названом Чељабинск-65,Озјорск), на јужном Уралу, после Другог светског рата.[1] Његова постројења су пуштена у рад 1948. године и првих десет година су бацали нефилтрирани радиоактивни отпад у рекуТеча и језероКарачај.[1][11][12] Године 1990, у току су напори да се ограничи зрачење у једном од језера, за које се тада процењивало да ће посетиоце излагати са 500mrem дневно.[12] Од 2006. године, 500 mrem у природном окружењу је била горња граница изложености која се сматра безбедном за припадника опште јавности током целе године (иако би изложеност на радном месту током годину дана могла да премаши то за фактор 10).[13] Преко 23.000 km2 (8.900 sq mi) земљишта је контаминирано 1957. од експлозије резервоара за складиштење, само једне од неколико озбиљних несрећа које су додатно загадиле регион.[1]Несрећа из 1957. избацила је 20 милионакирија радиоактивног материјала, од којих се 90% слегло у земљишту непосредно око објекта.[14] Иако су неки реактори Мајака затворени 1987. и 1990. године,[12] постројење наставља да производи плутонијум.[15]
Урал су Руси посматрали као „кутију са благом“ минералних ресурса, који су били основа његовог екстензивног индустријског развоја. Поред гвожђа и бакра, Урал је био извор злата,малахита,александрита и других драгуља попут оних које је користио дворски драгуљарФаберже. Као што Руси у другим регионима сакупљају печурке или бобице, Уралци скупљају минералне примерке и драгуље.Дмитриј Мамин-Сибирјак (1852–1912),Павел Бажов (1879–1950), као иАлексеј Иванов и Олга Славникова, постсовјетски писци, писали су о овом региону.[16]
Регион је служио као војно упориште токомВеликог северног ратаПетра Великог са Шведском, за време Стаљинове владавине када је изграђенМагнитогорски металуршки комплекс и руска индустрија је пресељена на Урал током нацистичког напредовања на почетку Другог светског рата, и као центар совјетске нуклеарне индустрије токомХладног рата. Резултат је био да су екстремни нивои ваздуха, воде, радиолошки контаминарани изагађени индустријским отпадом. Уследио је егзодус становништва и економска депресија у време распада Совјетског Савеза, али у постсовјетско време додатна истраживања минерала, посебно на северном Уралу, била су продуктивна и регион је привукао индустријске инвестиције.[16]
^абBrown, D. and Echtler, H. (2005). „The Urals”. Ур.: Selley, R. C.; Cocks, L. R. M. and Plimer, I. R.Encyclopedia of Geology.2. Elsevier. стр. 86—95.ISBN978-0126363807.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
^Cocks, L. R. M.; Torsvik, T. H. (2006). „European geography in a global context from the Vendian to the end of the Palaeozoic”. Ур.: Gee, D. G. and Stephenson, R. A.European Lithosphere Dynamics(PDF).32. Geological Society of London. стр. 83—95.ISBN978-1862392120. Архивирано изоригинала(PDF) 2009-07-31. г.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
^абвPaine, Christopher (22. 7. 1989). „Military reactors go on show to American visitors”.New Scientist.|access-date= захтева|url= (помоћ)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^абGivental, E. (2013). „Three Hundred Years of Glory and Gloom: The Urals Region of Russia in Art and Reality”.SAGE Open.3 (2): 215824401348665.doi:10.1177/2158244013486657.
.jpg)
