Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (енгл.United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization;фр.Organisation des Nations unies pour l'éducation, la science et la culture),верб. скр.Унеско[1] (оденгл.UNESCO —акр. скр.УНЕСКO[2]), специјална јеорганизацијаУједињених нација базирана уПаризу. Основана 16. новембра1945. године, када је потписан „Статут Унеска”, који је на снагу ступио 4. новембра 1946. године, ратификацијом у 20 земаља. Основни циљ организације је да допринесе миру и сигурности кроз подржавање сарадње међу нацијама кроз образовање, науку и културу као метод поспешивања универзалног поштовања правде, закона, људских права и основних људских слобода.[3] Она је наследницаМеђународног комитета за интелектуалну сарадњуДруштва народа.
Унеско има195 земаља чланица[4] и десет придружених чланова.[5][6] Главно седиште организације је уПаризу са преко 50 канцеларија широм света. Већина њених теренских седишта су канцеларије „кластера” које покривају три или више земаља; постоје и националне и регионалне канцеларије. Од новембра2017. године генерални директор Унеска јеОдре Азул.
Унесков циљ је „да допринесе изградњи мира,ерадикацији сиромаштва,одрживом развоју и интеркултуралном дијалогу кроз образовање, науку, културу, комуникацију и информисање”.[8] Други приоритети организације укључују достизање квалитетаобразовања за све идоживотног учења, решавање нових социјалних и етичких изазова, неговањекултурног диверзитета, културе мира и изградња инклузивних образованих друштава кроз информисање и комуникацију.[9]
Шири циљеви и настојања међународне заједнице — како је наведено у међународно договореним развојним циљевима, укључујући иМиленијумске циљеве развоја (MDGs) — су у основи свих Унескових стратегија и активности.
Мисија Унеска је допринос изградњи мира, смањењу сиромаштва, промовисању одрживог развоја и интеркултуралног дијалога кроз образовање, науку, културу, комуникацију и информисање. Организација се фокусира, нарочито, на два глобална приоритета:Африка иравноправност полова.
Остали приоритети Организације односе се на стицање квалитетног образовања за све и могућности целоживотног учења, пре свега обраћајући се новим друштвеним и етичким изазовима; неговање културне разноликости и културе мира.
Шири циљеви и конкретни задаци међународне заједнице — како је утврђено у међународно договореним циљевима развоја, укључујући и Миленијумске развојне циљеве — подржани су путем свих Унескових стратегија и активности.[10]
Унеско и његов мандат за међународну сарадњу могу се пратити уназад од резолуције Друштва народа 21. септембра 1921, да се изабере Комисија за проучавање изводљивости.[11][12] Дана 18. децембра 1925,Међународни биро за образовање (IBE) је започео са радом каоневладина организација организација у служби међународног образовног развоја.[13] Међутим, почетакПрвог светског рата је углавном узроковао прекид рада ових претходничких организација.
Након потписивањаАтлантске повеље иДекларације уједињених нација, Конференција савезничких министара образовања (CAME) зе започела са састанцима у Лондону, што је настављено од 16. новембра 1942 до 5. децембра 1945. Дана 30. октобра 1943, неопходност постојања међународне организације изражена је у виду Московске декларације, с којом су се сложили Кина, Велика Британија, Сједињене Државе и СССР. Томе су следили предлозиДумбартон Окс конференције од 9. октобра 1944. По предлогуCAME и у складу са препорукамаКонференције Уједињених нација о међународној организацији (UNCIO), одржаној у Сан Франциску током априла–јуна 1945, Конференција Уједињених нација за успостављање образовне и културне организације (ECO/CONF) је била сазвана у Лондону 1–16. новембра 1945. Њој су присуствовали представници 44 владе. Проминентна фигура у иницијативи за Унеско UNESCO је биоРаб Батлер,министар образовања за Уједињено Краљевство.[14] НаECO/CONF је уведен устав Унеска, кога су потписале 37 земље, и успостављена је припремна комисија.[15] Припремна комисија је деловала између 16. новембара 1945, и 4. новембра 1946 — датума кад је Унеско устав ступио на снагу са депоновањем двадесетог ратификовања од стране државе чланице.[16]
Прва Генерална конференција је одржана од 19. новембра до 10. децембра 1946, и изабран је др.Џулијан Хаксли за генералног директора.[17] Устав је измењен новембра 1954. године када је Генерална конференција одлучила да су чланови Извршног одбора представници влада држава чији су држављани и да, за разлику од раније праксе, не делују у свом личном капацитету.[18] Ова промена у управи чини Унеско различитим од свог претходника,CICI, у погледу начина на који земље чланице сарађују у областима компетентности организације. Како су државе чланице сарађивале током времена на остваривању Унесковог мандата, политички и историјски фактори су обликовали операције организације, нарочито токомХладног рата, процеса деколонизације и распада Совјетског Савеза.
Међу главним достигнућима организације је њен рад против расизма, на пример путем утицајнихизјава о раси почевши од декларације антрополога (међу којима је биоКлод Леви-Строс) и других научника 1950. године[19] и завршно саДекларацији о раси и расним предрасудама из 1978. године.[20] Године 1956, Јужноафричка Република се повукла из Унеска тврдећи да неке од публикација ове организације представљају „мешање” у „расне проблеме” те земље.[21] Јужноафричка Република је поново приступила организацији 1994. под вођствомНелсона Манделе.
Униесков рани рад на пољу образовања је обухватао пилот пројекат на фундаменталном образовању у Марбијалској долини у Хаитима, започет 1947. године.[22] Овом пројекту су следиле експертне мисије у другим земљама, укључујући, на пример, мисију у Авганистану 1949. године.[23]Године 1948, Унеско је препоручио да земље чланице треба да уведу слободно мандаторно и универзално основно образовање.[24]Године 1990, Светска конференција за образовање за све, уЖомтиену, Тајланд, покренула је глобални покрет за пружање основног образовања за сву децу, младе и одрасле.[25] Десет година касније,Светски образовни форум из 2000. који је одржан уДакару, Сенегал, при чему су владе чланица подстакнуте да се обавежу на остваривање основног образовања за све до 2015. године.[26]
Унескове ране активности на пољу културе обухватале су, на пример, Нубијску кампању, лансирану 1960. године.[27] Циљ кампање је био да се помериВелики храм Абу Симбела да га не би преплавио Нил након изградњеАсуанске бране. Током двадесетогодишње кампање, 22 монумента и архитектонска комплекса је релоцирано. То је била прва и највећа у серији кампања укључујућиМохенџо-даро (Пакистан),Фес (Мароко),Катманду (Непал),Борободур (Индонезија) иАкропољ (Грчка). Рад организације на баштини је довео до усвајања, 1972. године, Конвенције о заштити светске културне и природне баштине.[28]
Унеско своје активности спроводи кроз пет програмских области: образовање, природне науке, социологија, култура и комуникације. Унеско такође спонзорише пројекте за писменост, развој технике и педагогије, међународне науке, пројекте регионалне културне историје, пројекте промовисања културне разноликости,програм управљања друштвеним променама, програм посвећенрезерватима биосфере и програме који подржавају међународне договоре o чувањусвјетске културне и природне баштине.
Једна од улога Унеска је да одржава листу мјеста свјетске природне и културне баштине. Та мјеста се сматрају важним природним или историјским мјестима или објектима чије очување је важно за цјелокупну свјетску заједницу. Унеско, с друге стране, није одговоран да одржава или штити мјесто које је на њиховим листама.
Образовање: Унеско пружа међународну подршку у стварању образованијих друштава са могућностима образовања за свакога; подржава истраживања везана за упоредно образовање; и пружа експертизу и подстиче способност земаља да понуде квалитетно образовање за све. Ово укључује:
Осам специјализованих института;
Унескове катедре, међународна мрежу од 644 Унескових катедри, које укључују преко 770 институција у 126 земаља;
Унеско АСПнет, међународна мрежа од 8.000 школа у 170 земаља.
Унеско не акредитује институције или високошколско образовање.
Унеско такође издаје јавна саопштења с циљем информисања јавности:
Севиљско саопштење о насиљу: Саопштење усвојено од стране Унеска 1989. године с циљем оповргавања идеје да људи имају биолошку предиспозицију за организовано насиље.
Утврђује пројекте и места од културног и научног значаја, као што су:
Светски дан слободе штампе, 3. маја сваке године, промовише слободу изражавања и слободу штампе, као основно људско право и као кључну компоненту сваког здравог, демократског и слободног друштва;
Крианс есперанса (Дете наде) у Бразилу, у партнерству саРеде Глобо, с циљем прикупљања средстава за пројекте усмерене ка подстицању социјалне интеграције и превенције насиља;
Унеско-ЦЕПЕС, Европски центар за високо образовање: основан 1972. године уБукурешту,Румунија, као децентрализована канцеларија на промовисање међународне сарадње у високошколском образовању у Европи, као и уКанади,САД иИзраелу;
АСОМПС, Азијски симпозијум о лековитом биљу и зачинима, низ научних скупова који се одржавају у Азији;
Ботаника 2000, програм који подржава таксономију, и биолошку и културну разноликост лековитог и украсног биља, као и њихову заштиту од загађења животне средине.
^Plenary Meetings, Records of the Second Assembly, Geneva: League of Nations, 5. 9. — 5. 10. 1921CS1 одржавање: Формат датума (веза).
^A Chronology of UNESCO: 1947–1987, UNESDOC database, Paris, 1987, LAD.85/WS/4 Rev, „TheInternational Committee on Intellectual Cooperation (ICIC) was officially created on 4 January 1922, as a consultative organ composed of individuals elected based on their personal qualifications. The International Institute for Intellectual Cooperation (IIIC) was then created in Paris on 9 August 1925, to act as the executing agency for the ICIC”.
^„General Conference, First Session”(PDF). UNESDOC database. UNESCO House, Paris, from 20 November to 10 December 1946. UNESCO/C/30 [1 °CResolutions] Item 14: UNESCO. 1947. стр. 73. Приступљено1. 7. 2012.
^UNESCO. Executive Board, 42nd Session. (1955). Report of the Director-General on the Activities of the Organization (March–November 1955). Paris, 9 November 1955. 42 EX/43. Part I Relations with Member States, paragraph 3.
^The Haiti pilot project: phase one, 1947–1949. (1951). Monographs on Fundamental Education IV. UNESCO: Paris.
