Од1957. Тунис је председничка република. Данас је члан бројних светских и регионалних организација укључујућиАрапску лигу,Афричку унију и Заједницу сахело-сахарских држава.[8]
Тунис се налази на медитеранској обали северозападне Африке, на пола пута измеђуАтлантског океана иделте Нила. Граничи се саАлжиром на западу (965 км) и југозападу иЛибијом на југоистоку (459 км).[134] Лежи између 30° и 38° северне ширине и 7° и 12° источне географске дужине. Површина државе износи 163.610 km², што га чини најмањом државом уМагребу. Рељеф Туниса поприлично је другачији од рељефа регије. Земља има велику обалу (1 298 km). Положај је повољан зато што има излаз наСредоземно море.[7]
Кроз земљу се у смеру југозапад-североисток протеже планински ланац, који је део источног делаАтласа. Између планина у тој регији налазе се долине и плодне равнице.[7] Највиша је тачкаЂебел Чамби (1544 m), а просечна је висина 700 m.[9] Сахара, која се налази на југу земље, покрива око 40% територија Туниса.[7]
Клима Туниса подложна је средоземним и сахарским утицајима. Састоји се од седам биоклиматских зона између којих постоји велика разлика у могућностима узгоја. Највећу климатски границу између севера и остатка земље чини туниски планински ланац који одваја медитеранску и сахарску климу.[7]
Летњу сезону обележавасува клима која је обележена високим врућинама и сушом збогјуга. Температуре варирају у зависности од положаја, надморске висине и близинеСредоземног мора. Просечне температуре за целу земљу варирају од 12 °C до 30 °C. Земљу карактерише врло велики број сунчаних сати (око 3000 сати годишње).[14] У подручјима планинаКрумири могуће су температуре око 0 °C зими и око 50 °C лети упустињским подручјима.
Бројни трагови људске активности из доба доњегпалеолита сведоче о прадавним становницима данашњег Туниса. Штавише, овде је откривена (20 km источно одГафсе) најстарија религијска грађевина на свету (стара више од 40.000 година) која се састоји од више предмета посвећених духовима или силама природе. У неолиту се појавила приобална иберо-мауританска цивилизација као и капсијанска култура. У то време човеково присуство је условљавало обликовање Сахаре која је тад попримила данашњу климу. У то исто време становништво данашњег Туниса почело се повећавати доласкомБербера.[15]
Тунис је ушао у историју доласкомФеничана који су, развијајући своју трговачку мрежу, основали низ станица у западном делу Средоземља и изванГибралтарског теснаца.[16] Једна од најзначајнијих таквих станица била је Картагина коју суТирани основали на туниској обали 814. п. н. е. По легенди град је основала краљица Елиса, сестраПигмалиона, тирског краља.[16]
Између6. и5. века п. н. е. ривалитет саГрцима изазвао је Картагину на јаче развијање сопственог положаја: ускоро је контролисала цели североисток земље и појачала је свој ауторитет над другим феничанским територијама наафричкој обали. Тада се проширила на север, привучена трговиномкалајем, и на југ, ради трговинезлатом саСуданом.
Почетком3. века п. н. е. Картагина је постала велика поморска и трговачка сила која је потпуно контролисала трговину и пловидбу у водама западног Средоземља. Поседовала је бројна подручја и изван Африке: југИберијског полуострва, западСицилије,Корзику,Сардинију иМалту. Неукључивање берберског становништва у своју цивилизацију Картагину је учинило рањивом, када суРимљани истиснули Грке као главне такмаце. У трци за контролу над западним Средоземљем, две су силе ушле у сукоб (Пунски ратови). Посед Сицилије био је у средишту овог сукоба који су се водили три пута између ова два града, почевши од264. п. н. е.[17]
Побуна Бербера токомПрвог пунског рата допринела је победиРима над Картагином. ПобедаХанибала убитци код Кане216. п. н. е. дала је Картагињанима предност, али крајемДругог пунског рата опет је избила берберска побуна под вођством краљаМасинисе, која је резултовала освајањем бројних картагинских територија. Напослетку, на крајуТрећег пунског рата,146. п. н. е, Рим је потпуно уништио Картагину. Крај Пунских ратова обележава успостава римске провинцијеАфрике. Утика је постала први главни град, али је место старе Картагине и даље имало велику важност због својих предности. Године44. п. н. е.Јулије Цезар је одлучио да тамо оснује колонију, али то се остварило тек за времеОктавијана Августа, неколико деценија касније.[17]
После Картагина постаје главни град провинције. То је раздобље благостања и напретка, када Африка постаје важан добављачпшенице иуља за Рим. Славна кружна картагинска војна лука претворена је у луку за флоту бродова који су превозилижитарице за Рим. Као интегрални деоРепублике, па послеЦарства, заједно сНумидијом, Тунис је постао средиште римско-афричке цивилизације.[18]
Када се хришћанство појавило у Тунису, и генерално на Магребу, оно се суочило не само са непријатељским царским едиктима, већ и са отпором народа У 2. веку на снагу су ступиле царске мере, а сви који су одбијалислужбени култ подвргнути су прогонима.[19] Онима који су устрајали у одбијању службене религије заплењена су сва добра те су прогнани или депортовани. Упркос овој тешкој ситуацији, нова религија развијала се брже него у Европи, поготово због друштвене улоге коју је Црква имала у другој половини 3. века.[19] Афричка Црква развијала се врло брзо па је Картагина у 4. веку постала један од духовних средишта Запада.Тертулијан,свети Кипријан,свети Аурелије били су на одређени начиндонатисти, а та доктрина, која је била у успону између 4. и 5. века, после је проглашенајеретичком.[20]
429. године, под вођствомГејсериха,Вандали прелазеГибралтарски теснац. Десет година касније, након напуштањаХипона, улазе у Картагину, где оснивају своје краљевство на готово један век. Били суаријевци, што није олакшавало њихов однос с већинским хришћанским становништвом. Будући да се становништво верно званичном хришћанству покушало супротставити Вандалима, многи су црквењаци мучени, прогањани и затварани у логорима на југу Гафсе.[21] Ипак,латинска култура је сачувана па је хришћанство било снажно заступљено. Вандали су постали власници најбогатије римске провинције у којој је живот у то време био поприлично лагодан. Регрутовање војске било је отежано те су Вандали почели са регрутацијом аутохтоних, романизованих Бербера.
Ипак, у неспособности одбијања непријатељских племена, која су се гомилала на њиховим границама, пораз од530. године искористио јевизантијски царЈустинијан I који је заузео ту територију533. године. Највећи део вандалског становништва поробљен је и депортован наОријент, док је други део, присилно или властитом вољом, укључен у византијску војску као помоћни војници. Јустинијан је Картагину учинио седиштем своје афричкедијецезе. Наконмонотелитске кризе, византијски цареви, супротстављени локалној Цркви, окрећу се од Картагине. Такође, уз многе религијске свађе, Византија није успела да у своје царство интегрише Бербере, који су се побунили неколико пута.[21]
Три су подвига заслужна за арапско освајање Туниса. Преобраћења се нису догађала подједнако и без отпора, понегде се догађала потпунаапостазија, а понегде прихватањесинкретизма. Арабизација се догађала полако и поступно.[22]
Први подухват почео је647. године.Картагински егзарх Гргур потучен је кодСбеитле, што је показало слабе тачке Византије.661. године, догодио се други подухват који је резултовао заузимањемБизерте. Трећи подухват, који је670. извршиоОкба бен Нафа (عقبة بن نافع),[23] био је кључан: Бен Нафа је исте године основао град Керуан, који је постао средиште разних похода на север и запад Магреба. Потпуну инвазију спречило је убиство Бин Нафе,683. године те јемаварска војска истералаарапску војску из Керуана. Арапи се враћају688. године, али су изгурани у Либију.695. године успева им преотимање Картагине од Грка, али је Византија поновно заузима696. Град је потпуно освојен698. године.[24]
За разлику од осталих освајача, Арапи се нису задовољили само освајањем обале те су заузели и унутрашњост земље. Након грчевитог отпора, Бербери су се после пораза кодКахене преобратили на религију својих нових освајача. Ипак, бројни који су одбили доминантну религију прихватили сухариџијство (трећа и најмања гранаислама, узсуните ишиите), који је сматран јеретичним, јер заговара једнакост свих муслимана, без обзира на боју и класу.745. године берберскихариџије освајају Керуан. Регија је остала под влашћуОмејада до750. године.
800. године,халифХарун ал-Рашид, уИфрикији препушта своје моћи емируИбрахиму ибн Ал-Аглабу који оснива династијуАглабида, која влада идућих 100 година. Тунис постаје важно културно средиште у чијем је срцу Керуан. Аглабиди оснивају велику ратну флоту како би се одбранили од претњи с мора.909. године, Абу Абд Аллах ал-Хусаин[тражи се извор] ал-Схи'и, уз помоћ Бербера који су одбијали аглабидску власт, најављује силазакФатиме Захре (Мухамедове кћери) те се проглашава владаром иимамом Туниса, и оснивашиитску династијуФатимида. Појављују се као противтежа аглабидским и омејадским халифима, окупљеним окосунитизма.
921. године основан је градМахдиа који је проглашен главним градомФатимидског халифата. Трећи халифИсмаил ал-Мансур премешта главни град у Керуан те осваја Сицилију948. године. Кад су Фатимиди преместили своју базу уЕгипат 972. године,Зириди мало по мало стичу своју независност. Раскид с Фатимидима догодио се1048. године, кад је један владар добио од абасидског халифа статус заповедника свих веровања у целом Магребу. Раскидом с Фатимидима почиње раздобље ослобођења Бербера. Као освету, Фатимиди шаљу египатска номадска племена,Хилалите, у инвазију тог подручја. Керуан, иако утврђен, одолева нападима пет година, али на крају завршава окупиран. Опљачкане су бројне трговине и срушене јавне зграде те светилишта. Ова инвазија срушила је разлике између берберских номада и седећих становника те је резултовала општим мешањем становништва. Политичке трзавице у Ифрикији, подстакнуте нестанком Зирида, гурнуле су државу у анархију. Махдиа, као и други градови Ифрикије на крају падају у рукеалмохадскомсултануАбд ал-Мумину, који се у својим подухватима устоличио на северуМарока,1159. године.
Дуго пре доласка Хилалита, од друге половине7. века, у регији се прихвата ислам, али класичниарапски језик остаје прерогатива богатијих грађана и дворанина. Након хилалитске инвазије, берберски дијалекти прилагођавају се, те неки потпуно нестају у корист арапског језика.
Од прве трећине 12. века Тунис су често нападалиНормани са Сицилије и југаИталије (Краљевство Сицилија). Године1135. године, нормански краљРуђер II Сицилијански заузео јеЂербу. Године1148. у рукама Нормана завршили суМахдија,Сус иСфакс. Ипак, поступно су истерани из Махдије, њиховог задњег утврђења којег преузимају мароканскиАлмохади1160. У исто време збива се уједињење Магреба. Догађа се цветање привреде и успостављају се трговачке везе с главним градовима у Средоземљу (Пиза,Ђенова,Марсељ,Венеција и одређени градови уШпанији). Овај успон такође се догађа и у култури, с делима познатог историчара и социологаИбна Халдуна. Алмохади поверавају Тунис Абд ал-Вахид ибн Хафсију, али његов син Абу Закарија Јахуа од њега се одваја и оснива нову династијуХафсида. Они владају идућа три века, а постају потпуно независни од1236. године. 15. и 16. век обележава долазакмаурскихмуслимана иандалушкихЈевреја који су истерани из Шпаније за времереконкисте.
Почетком 16. века, Магреб је тресла велика политичка криза из које су се развиле разне кнежевине и многи независни лучки градови који су се бавилигусарством. Шпански владариФернандо II Арагонски иИзабела Кастилијанска, како би заштитили своје обале, наставили су среконквистом и у Магребу. За десетак година, освојили су више места:Мерс ел Кебир,Оран,Триполи и острво кодАлжира. Како би ослободили своја подручја, алжирске власти траже помоћ од два позната гусара: браћеОрука иХајрудина Барбаросе. Овај потез обележава почетак раздобља сукоба измеђуШпаније иОсманског царства о влашћу над подручјима Магреба и уопште западног дела Средоземља.1534. године Хаијр ад-Дин осваја град Тунис, али је присиљен на бег, након што су град освојили ШпанциКарла V. Османска влада тада одлучује да прибави флоту која јој недостаје.1560. годинеДрагут осваја Ђербу те 35 година касније град Тунис коначно освајају Турци.1575. године Тунис постаје покрајина у Османском царству, али управитељи већином живе одсечени у лукама, докБедуини живе у осталим подручјима. Освајање унутрашњости постижу текАли-бег иХамуда-бег. Град Тунис, као и Алжир и Триполи, за хришћане постају „барбарескна краљевства”.
Крајем турске управе,1590. године 4000јањичара из града Туниса на чело државе постављајудега те по његовим наредбамабега који је задужен за контролу територије и сакупљање пореза. Убрзо бег постаје главна личност намесништва узпашу, који има почасну улогу изасланика османскогсултана, до те мјере да је1612. године, Мурат I основао беговску династију. У то време, због повећања аутономије смањује се султанова финансијска подршка и повећавају се гусарске активности.
1705. године на власт долазеХусеинитски бегови за време којих је држава још увек била османски вазал, али је у стварности функционисала као независна држава и султану није плаћан данак, него су се слали дарови уИстанбул. У исто време догађа се премештај трговине наАтлантик, а и лоше беговско водство изазива финансијско гушење овог подручја којег све више и више прижељкују Европљани.
Тунис је постао важна стратешка тачка за контролу западног и источног Средоземља. Тако је постао предмет надметања измеђуФранцуске иИталије. Француска је желела да осигура своје алжирске поседе и да спречи Италију у угрожавању француских интереса уЕгипту иЛеванту те преузимању контроле над приступом источном Средоземљу. Вође тада младог Италијанског краљевства желе да прошире својуколонијалну политику на ово подручје, на којем би већина европске мањине били Италијани.1869. године Тунис је прогласио банкрот те су француски, италијански и британски изасланици преузели контролу над привредом. Под изговором да је војска Туниса прешла алжирску границу,1881. године француске трупе упадају у Тунис и за три недеље без отпора улазе у град Тунис.Сандок-бег без покушаја отпора, пристао је на потписивањеСпоразума у Барду којим је Тунис постао францускипротекторат.1883. године, након обуздавања побуне племена, Французи поверавају организацију овог подручја резиденталном генералуПолу Камбону. После раздобља војне управе, цивилни управитељи из Алжира преузимају улогу локалнихкаида.
Земљу обухватају темељне промене на свим подручјима: добијажелезничку,путну и лучку инфраструктуру, док је циљ колонизације израбљивање ресурса земље. Тако је започело израбљивањерудних богатстава те су вршене велике инвестиције у механизиранупољопривреду с великим приносима. Убрзани развој привреде доводи до стварања грађанског реформизма, националистичког врења и повећане осетљивости аутохтоног становништва. Покрет народног ослобођења почиње с интелектуалцима на факултету Садики па онда у Француској: групаМлади Тунишани окупља се окоАли Бах Хамбе иБехира Сфара.1911. године, у времеиталијанско-турског рата, у граду Тунису започела је побуна, чиме су започеле активности покрета који је наишао на тежак отпор.
Застава француског протектората у Тунису (неслужбена)
ПослеПрвог светског рата,1920. године, оснива се странкаДестур која обнавља националистички покрет, којег од тад тресу хапшења и егзили. Криза1930-их година те политичке промене у Француској и Европи доприносе стварању нових политичких, културних, спортских и других организација. Због ових нових промена,Хабиб Бургиба уз помоћ истомишљеника као:Махмуд Матери,Тахар Сфар иБахри Гуига, напуштају Дестур и1934. године, оснивајуНео-Дестур. Власти протектората свим могућим средствима покушавају очувати успостављени ред: вође Нео-Дестура депортоване су на југ земље а ослобођени за време владеЛеона Блума који започиње преговоре. Крвави инциденти1938. године поновно резултују хапшењима вођа Нео-Дестур и са проглашавањем опсадног стања.
За времеДругог светског рата, у Тунису се збивају прве заједничке операцијеамеричке ибританске војске,1942. и1943. године. Главнина британске војске, под заповедништвом генералаБернарда Монтгомерија, почела је напредовати из Либије, после победе убици код Ел Аламејна у смеру јужног Туниса (Маретска линија), док су снаге САД и других савезника напредовале са запада, након искрцавања у Алжиру и Мароку (Операција Бакља). Будући да јеНемачка тад била заузетабитком код Стаљинграда, ратни поход у Тунису не сматра се великим догађајем, али је имао важне резултате: отворио јеСавезницима пут према Сицилији и Италији. Овај сукоб зауставља акције националиста, док се покрет крајем1940-их снажно појачава. Како би се канализовале тежње националиста, после немачке окупације земље уклоњен јеМонцеф-бег због колаборације срежимом из Вишија и постављен је његов рођакЛамине-бег.
Године1950, Ламине-бег оснива владу у којој учествује главни секретар Нео-Дестура. Нова монархија није задовољила Бургибу, који води оружани устанак, али је поновно заустављен1952. године.1954. године долази до великих промена доласкомПјера Мендеса Франсеа на чело француске владе па је Француска одлучила да преговара с националистима. У говору у Картагини Мендес Франсе пристаје на споразум о аутономији који је потписан сТахаром ибн Амаром.1956. године протоколом је укинутСпоразум у Барду и призната је независност Туниса.
Нео-Дестур на изборима1956. године осваја 95% гласова. Бургиба долази на чело владе и уништава опозицијуСалаха ибн Јусефа, уклања Ламин-бега и1957. године, проглашаварепублику, чији је он постао први председник. Поставља режим који настоји у исто време бити модеран (лаикизација у образовању, укидање старих религијских правила итд.), либералан (признавање основних слобода) исоцијалистички (аграрна реформа ипланска привреда). Односи с Француском били су у почетку тешки,1961. године избила јеБизертска криза (последња француска војна база у Тунису која је на крају евакуисана).
У првим годинама независности ова је политика изазвала незадовољство. Нованационализација земљишта,1964. године, изазива суспензију финансијске помоћи од Француске када је и снажно пала вредност туниског динара. Поновно изабраног Бургибу су снажно критиковале остале арапске државе, због умерене политике премаИзраелу и палестинском питању. Укинути су дипломатски односи сЕгиптом1967. и саСиријом1968. године.
Погоршавање односа између Дестуријанске социјалистичке партије (ПСД) и Туниског општег синдиката рада (УГТТ) резултовали су хапшењем и осуђивањемХабиба Ахура, главног секретара синдиката1966. Пројект убрзања аграрне реформе узроковао је опште незадовољство.1969. године, министар задужен за тај пројект,Ахмед ибн Салах, смењен је и искључен из странке. После поновног избора Бургибе, премијерБахи Ладхам завршава аграрну реформу, повећава плате радницима и снижава цене.
На конгресу ПСД-а јачају либерали, али су изоловани од политичког деловања. Њихов предводник, министар унутрашњих пословаАхмед Местири, искључен је из странке1972.1974. године, Бургиба и пуковникМоамер Гадафи, одлучују спојити Тунис и Либију. Пројекат је укинут па је министар спољних пословаМохамед Масмуди избачен из владе. Изабран за доживотног председника ПСД-а, Боргиба одлучује да укине опозицију и уведе једностраначки режим. Бургиба је поново изабран за председника, а1975. године проглашен је за доживотног предсједника. Иза тога су следиле многе кризе, једна за другом. УГТТ1978, проглашава општи штрајк, који је прерастао у побуну коју је брутално угушила војска. Главне вође синдиката ухапшене су, а Ахур је осуђен на 10 годинаприсилног рада. Због опште претње вође УГТТ-а амнестиране су (осим Ибн Салаха) те је на конгресу ПСД-а (1981) Бургиба признао синдикатима право на аутономију и развој према вишестраначком режиму. Ипак, велики раст цена основних намирница изазива више штрајкова почетком1984. године.
Проглашен „здравствено неспособним”, председник Бургиба7. новембра1987. смењен је у складу с уставом те га је заменио премијерЗин ел Абидин ибн Али. ПСД доживљава велике структуралне промене и постаје РЦД те се укида опција доживотног председника.2. априла1989. године Ибн Али изабран је за председника те РЦД добија готово сва места у парламенту. У каснијем раздобљу догодили су се неки тешки инциденти,8. маја1991. на универзитетском кампусу у граду Тунису убијена су два студента.22. маја откривен је план исламистичке организацијеЕнахда о атентату на председника Ибн Алија. Петорица одговорних за крвави напад17. фебруара на РЦД у средишту града Туниса погубљени су9. октобра.1992. године распуштена је Туниска лига за људска права те је у два судска процеса осуђено 279 исламиста за заверу из 1991. године. Главни вође Енахде, од којих су неки избегли, осуђени су надоживотни затвор. Након тога следила је либерализација привреде те се догодио велики економски процват.
Ибн Али поново је изабран1994. године и повећао је своју улогу у држави и наставио оштро одговарати на исламистичке претње. Промена изборног закона омогућила је опозиционим странкама заседање у парламенту, али на локалним изборима1995. године опозиција је у целој земљи освојила само 6 од 4090 места. Ибн Али поново је изабран1999. и2004. године (након уставне промене). Свргнут је са власти током масовних демонстрација 2011. године.
Иако се већинаТунишана (98%) изјашњава каоАрапи, већина су берберског порекла: мање од 20% њихове генетске структуре изворно је с Блиског истока. Тако да суБербери, који представљају значајну мањину уМароку иАлжиру, врло многобројни у Тунису. Многе друге цивилизације су такође оставиле свој траг на Тунишанима:Феничани,Римљани,Вандали изНемачке, Арапи,Турци и на крајуФранцузи. Овде се населило и пуноМаура иЈевреја који су побегли изШпаније крајем 15. века.
Већина Тунишана (98% становништва) сумуслиманисунити (меликити). Врло јакајеврејска популација, која овде постоји већ 2.000 година, на југу Ђербе, данас се свела на врло малобројну групу која већином живи у подручју града Туниса. Такође постоји и малобројна заједницаХришћана.
Становништво Туниса годишње се повећава стопом од 1,08% а стопа урбанизације је 2003. године била 63,3%. Тунис је такође и земља с врло високом стопом емиграције: број Тунишана у иностранству досеже бројку од 885.000 људи. 83% њих живи уЕвропи, а од тога 511.000 уФранцуској.
Стопа урбанизације у Тунису је 64,9% (2005) и годишње се повећава стопом од 3,6%. Најурбанизованија су подручја Туниса иСахела (средњоисточни дeо земље) који располажу развијеном господарском структуром и садрже више од 40% урбаног становништва. Ове две регије представљају свака више од петине становништва земље.[13] Највећи градови су:
На челу сваке ове управне јединице налази сегувернер иливалија (фр.gouverneur,арап.والي) ког именује председник државе. У извршавању својих дужности, њима помажу:
локално веће за развој
рурално веће
комитет четврти
Уз гувернере постоје и Регионални савети тј. саветници, чији је задатак ближе бављење привредом, социјалним и културним питањима гувернората. Они се брину за односе гувернората и државе у изградњи неких државно важних пројеката, њиховог финансирања и сл.
Туниска Република је подељена на 24гувернората иливилајета (фр.gouvernorat,арап.ولاي) који носе имена својих главних места:
Председник Туниса бира се сваких пет година на општим председничким изборима и по тренутним законима може бити изабран неограничен број пута уз услов да има мање од 75 година. Дугогодишњи председник ТунисаЗин ал Абидин ибн Али на то је место дошао1987. године а свргнут је са власти током масовних демонстрација почетком2011. године. Тунис је пре њега, имао само још једног председника —Хабиба Бургибу (1957—1987) са следећим премијерима:Бахи Ладхам,Хеди Нуира,Мохамед Мзали,Рашид Сфар. Премијери Ибн Алија су билиХеди Бакуш,Хамед Каруи иМохамед Гануши. Након свргнућа Ибн Алија на челу државе се налази вршилац дужности председникаФуад Мебаза.Законодавна власт, која је дводомна од2002. године, састоји се од доњег дома (Дом заступника) са 189 заступника и горњег дома (Дом саветника) који је с радом почео2005. са 112 чланова.
Тренутни устав проглашен је1959. године, три године после достизања независности. Мењан је два пута:1988, како би се ограничио број председничких мандата на 3 (после је Бургиба проглашен за доживотног председника) и 2002. на темељуреферендума који је одржан исте године: ова промена укида ограничење председничких мандата, одређује највишу старосну доб коју може имати председнички кандидат, поставља законскиимунитет председника (током и после истека његових дужности) и установљава дводомнускупштину.
РЦД, тренутна странка на власти током 25 година била је једина легална странка — у време када је носила име ПСД. И данас та странка доминира политичким животом Туниса с више од 2 милиона регистрованих чланова. На политичкој сцени Туниса тренутно се налази шест странака који чини опозицију, за коју је резервисано 20% од 182 заступничка места у Дому заступника.
Недостатак политичке транспарентности, слаба слобода изражавања и цензура (поготово у штампи и бројним интернет страницама) чињенице су због којих је туниску политичку ситуацију тешко одредити. Бројне међународненевладине организације указују на нарушавање људских права, поготово слободе изражавања, политичких заробљеника, уплитање законодавне власти у судску, затворским условима и малтретирању политичких неистомишљеника.
Први туниски председник,Хабиб Бургиба, токомХладног рата изабрао је странунесврстаних те је одржавао блиске везе сЕвропом иСАД. Његов наследник,Зин ал Абидин ибн Али, такође је одржавао добре везе Туниса са Западом и активније је учествовао у односима с арапским и афричким земљама. Неизвесно је у ком правцу ће се кретати спољна политика Туниса након смене Ибн Алија.
Тунис је већ дуго времена заговарач умерене струје у питањуБлиског истока: Бургиба је први арапски званичник који је признаоИзраел у говору уЈерихону,1965. У држави се налазило седиште Арапске лиге од1979. до1989. и седиштеПОО-а од1982. до1993. (све до пресељења уокупиране територије, иако је један део још остао у Тунису. Тунис има улогу посредника у овом сукобу, прва је арапска држава која је примила израелску делегацију (1993) и отворила представништво у Израелу, све до почеткаДруге интифаде,2000. године.
Маузолеј Хабиб Бургиба у Монастиру
Углављен између Алжира и Либије, Тунис настоји да одржава добре односе са суседним државама, упркос повременим напетостима. Тунис и Алжир 1993. године решили су граничне проблеме и започели су изградњугасовода преко Средоземног мора уИталију. Такође је потписан и споразум с Алжиром о раздвајању поморске границе између две земље. Односи с другом суседном земљом мало су тежи, почевши од туниског отказивања споразума о оснивањуТуниско-либијске уније,1974. године. Дипломатски односи нарушени су између 1976. и 1977. и поновно 1980. године, када су либијски потпомогнути побуњеници покушали преузети градГафсу. 1982. године Међународни суд правде донео је одлуку о употребиконтиненталног шелфа (богатог нафтом) у корист Либије. Односи су се поново затегнули1985. године америчким војним претњама а поново су нормализовани1987. године. Иако је Тунис подржао санкције УН-а Либији, након чега су следили амерички ваздушни напади, Тунис је одржао релативно добре односе с том земљом. Након што су Либији укинуте санкције 2003. године, она је поновно постала велики трговачки партнер Тунису. Ипак, две земље и даље имају нерешене несугласице у питању морске границе.
Тунис активно учествује у Медитеранском форуму, који је2005. одржан у тој земљи и прва је медитеранска земља која је потписала трговачки договор са ЕУ. Са својим најближим европским суседом,Малтом, Тунис тренутно договара искоришћавању нафте на морском подручју између две земље.
Туниска спољна политика није ограничена само на регионална питања. На састанку Генералне скупштине УН-а 1999. године председник Ибн Али позвао је на стварање Светског солидарног фонда (инспирисан Фондом националне солидарности у Тунису) који би помогао у борби против сиромаштва у најкритичнијим подручјима на свету. Савет је 2002. године одобрио тај предлог.
Туниски правни систем инспирисан је француским, како у погледу поделе (јавно и приватно), тако и у погледу структуре.
Иако мењан више пута, туниски устав гарантује следећа основна права:
Независност правосуђа (чл. 65): Према овом члану,судство и судије уживају потпуну независност. У стварности, на туниско правосуђе и даље утичеизвршна власт. Као Шеф високог већа магистрата, председник, у веће,декретом одређујемагистрате, тј. чланове.
Гаранција основних принципа права, као претпостављање невиности (чл. 12), неретроактивност закона (чл. 13), неповредивост дома, слобода кретања и слобода мишљења, изражавања, издавања, окупљања и удруживања. Ова права могу бити ограничена ако је тиме угрожена сигурност државе (чл. 8—10).
Правосудни систем одређен је законом о правној организацији из1967. и законом о кажњавању из1968. године. Правосудни систем састоји се од два велика дела: цивилне надлежности (обичне, кажњиве и посебне) која је под управом министарства правосуђа и посебне надлежности (Високи суд, Војни суд итд.).
Између1956. и1960, влада је, како би осигурала контролу над кључним секторима, преузелабанкарски сектор и национализовала предузећа са подручја транспорта о производњеелектричне енергије,природног гаса иводе. У то исто време,1958. године,туниски динар је постао службенавалута. Повећање важности Туниског општег синдиката рада (УГТТ) повео је земљу према усвојењусоцијализма. Главни задаци тада су били: „деколонизација привреде”, побољшањеживотног стандарда, смањење зависности од страног капитала и стварање националногтржишта.1964. године Туниска народна скупштина објавила је декрет о извлашћењу земље у страном власништву како би основала 300 државнихфарми. Овај је експеримент пропао и укинут је1969. године, након извештајаСветске банке одефициту у државним предузећима.
ДоласкомХедија Нуире на чело владе, држава се повлачи из индустријског сектора, чиме га отвара за приватнеинвестиције. У стварности, Тунис је наставио да субвенционишецене, финансијски сектор био је потпуно под управом владе и привреда се заштићивала високомцаринском политиком и ограничавањуувоза. Туниска привреда значајно је профитирала захваљујући двемаенергетским кризама, које су подигле цененафте и фосфата и захваљујући повећањупољопривредне производње итуризма. Ипак, Тунис је остао ограничен ценама нафте и спољним дугом и немогућности производње конкурентних производа. Недостатак улагања државе у инфраструктуру још увек спречава раст приватних инвестиција. Између1985. и1986. порасле су друштвене тензије па је УГТТ организовао више штрајкова и демонстрација против повећањанезапослености и политике плата. Као последица, влада је договорила споразум сМеђународним монетарним фондом о програму економских реформи. У року од 18 месеци, стабилизоване су спољне и унутрашње неједнакости, спољни дуг остао је на разумном нивоу и постигнут је раст БДП-а од 4,3%. Почетком 1980-их, влада је такође размишљала и о приватизацији државних предузећа да би смањила спољни дуг. Разматране су били сектори туризма, грађевинарства, индустрије текстила, пољопривреде и риболова и механике и електротехнике. Влада је почела да охрабрује лакшу индустрију за производњу усмерену извозу оснивањем слободних трговинских зона.
Данас Тунис има врло разнолику привреду. Главну сектори су:пољопривреда (маслине,маслиново уље,агруми,житарице ибадеми),индустрија (текстил,обућа иаутомобилски делови),туризам ирударство (фосфати,гвожђе инафта). У задњих 30 година бележи се значајан пад пољопривредне производње за властите потребе, тако је таква производња са 25%1975. године пала на мање од 2%2000. године. Оваква производња још је значајна у неким руралним срединама (маслиново уље,јаја,млеко,перад и одређеновоће иповрће). На подручју индустрије смањује се умешаност владе с повећањем приватног власништва, поједностављује се порезни систем и пажљиво се поступа с јавним дугом (буџетски дефицит од 2,6% БДП-а 2004. године). Укупно гледајући, просечни раст БДП-а од 5% 1987. досегао је 5,8% 2004. године. БДП је према проценама из 2012. године порастао на 105,347 милијарди долара. процена из Овај пораст Тунис дугује највише расту туристичког и трговачког сектора. Стопа инфлације релативно је мала (2,9%2005. године), али је стопа незапослености још релативно велика. Плате су поприлично сличне платама у другим земљама у развоју, просечан туниски радник зарађује између 115 и 130евра месечно (за недељни рад од 40 до 48 сати).
Тунис је прва медитеранска земља која је потписала споразум о слободној трговини сЕвропском унијом (1995). Споразум је ступио на снагу1998. године. По овом споразуму, Тунис и Европска унија 2008. године стварају слободну трговинску зону. Тада ће Тунис имати сличан однос сЕУ каоНорвешка илиИсланд.
Иако је БДП по становнику нижи од скоро свих европских земаља, Тунис спада међу најбогатије земље Африке.
У Тунису се налази седам међународних ваздушних лука, али најважније транспортно средство у земљи јежелезница. Железничка мрежа састоји се од 1905 km пруге и 200 станица.
Путна мрежа је дуга 18.997 km и повезује разне регије земље, као и суседне државе, Либију и Алжир.
Туниску културу обогаћује 3.000 година стара историја и на њој се могу наћи трагови пунске, арапске, турске, афричке, европске и исламске културе, као и бројни утицаји династија које су владале земљом. Историјска места (амфитеатар уЕл Џему, музеји (Национални музеј у Бардоу), градска архитектура (Сиди Бу Саид с арапско-андалушким утицајем), кухиња (францускибагети,сиреви икроасани, као и италијанскетестенине) и музика, сведоче о мешању разних медитеранских култура.
Од свих земаља уМагребу Тунис је језично најхомогенији. Језици који се говоре у Тунису јесу туниски арапски (матерњи језик већине становништва који је настао из књижевног арапског и нема службени статус) и књижевниарапски (службени језик који се учи од предшколског образовања). Веома велики број Тунишана говорифранцуски (језик културе који се учи од основне школе), а често се у основној школи предаје иенглески. У средњој школи обавезно је учење четвртог језика, а у избору су:немачки,шпански,италијански,руски икинески. УЂерби и неколико других регија на југу земље могу се наћи говорнициберберских дијалекаташелха инафуси.Образовање је бесплатно и обавезно за сву децу до 16 година. Стопанеписмености у земљи2004. године била је 22,9%. Стопа образовања деце од 6 година била је 99%, једнака и за дечаке и девојчице.
Иако је туниска кинематографија релативно млада, филмови каоHalfaouine, l'enfant des terrasses иUn été à la Goulette de Férid Boughedir, редитељаФерида Бухедира, добили су бројне међународне награде. Дани картагинске кинематографије (Les Journées cinématographiques de Carthage илиJCC) најстарији јефилмски фестивал међуземљама у развоју. Туниска кинематографија, као и пејзаж земље, привлаче и бројне стране продукције, па су тако у Тунису сниманиЗвездани ратови,Пирати,Енглески пацијент итд.
Туниска књижевност постоји у два облика: она на арапском и она на француском језику. Арапска књижевност у овим просторима постоји још од7. века, доласком арапске цивилизације у регију. Туниска књижевност на француском језику почела је оснивањем протектората1881. године. Упркос богатој књижевној историји, национална продукција врло је слаба: само око 120 књига на арапском, укључујући све жанрове, изашло је2000. године. Неки од најпознатијих туниских писаца суАбоул-Каацем Ешеби,Монцеф Хашем иМахмуд Месади.
Тунискамузика највише је подложна утицајима арапско-андалушке, арапске и западњачке музике. Најпознатији туниски музички жанр јемалуф. Класична арапска музика свира се с традиционалним инструментима каодарбука иуд и са инструментима специфичним за Тунис, каомезуед. Међу познатије туниске певаче спадајуШеик Ел Африт,Мохамед Јамуси иХабиба Мсика. Познати су и музичари каоАнуар Брахем илиАмина Срарфи. Врло је популарна и музика из других арапских земаља, каоЕгипат,Либан илиСирија. У новије време велику популарност стекла је и западњачка музика, па тако постоји мноштво група и фестиваларока,хип хопа,регеа иџеза.
Годишње се у земљи одржава мноштво међународних, националних и локалних фестивала. Већином доминирају музички и позоришни фестивали. Неки од тих фестивала имају прилично широку тематику, као нпр. Картагински фестивал, док су други врло специфични, као нпр. Фестивал уметности од пластике у Махресу или Табарка Џез Фестивал.
Тунис је познат по својим уметничким занатском производима:
Грнчарство и керамика: Обликовање и декорација ових производа још се обављају на старински начин. Најчешћи мотиви су линије, тачке, крстови и сл. Најпознатији су примерци изГелале.
Теписи: Уметност израде тепиха датира још из османског времена.
Ношње: Још почетком 20. века свака је регија имала своју властиту ношњу. Данас се традиционална ношња одева само за свечане церемоније и венчања.Јеба је најтрадиционалнија ношња која покрива цело тело, а разликују се по квалитету материјала, као и по боји.
Мозаици: У Тунису се налази највећи број античких мозаика у свету. Ова се уметност развила још у римско доба, а највећи мах узела је од2. века. Овде се по њиховој изради може говорити о афричкој школи.
Папуче: Уопште мушке папуче су у природној боји коже. Женске папуче обично су протканесвилом,памуком,златом исребром, са цветним мотивима или знаковима полумјесеца.
Радови од гвожђа: Тунишани свој обичај декорације врата скованим гвожђем дугујуАндалужанима. Врата су обично плава, а таква се декорација ставља и на прозоре и отворе за ваздух на кухињама и купаоницама. Како би сачували интимност дома, врата су рађена само с маленим отворима за гледање на улицу.
Шешија (chéchia) облик је покривача за главу од црвеног флица које покрива лице. Још увек се може видети на неким мушкарцима, иако је стил одевања у земљи данас сличан оном на западу.
Шиша је у арапским земљама, па тако и у Тунису, традиционално средство за пушењетомбака кроз цев из посуде с водом. Томбак је биљка врло сличнадувану. Жар се прекрива избушеном алуминијском фолијом над којом се налази ужарени дрвени угаљ.
Иако некад номади који су били привезани за једно племе, Тунишани данас одржавају богати друштвени живот у заједници. Два места у томе имају практично симболичку улогу:турска купатила икафићи.
Будући да су некад купаонице у кућама биле малобројне, јавна купатила су имала велики значај. Купатила су такође некада била једина места на које су жене могле ићи да се друже са другим женама, без надзора мушкараца. Мушкарци су већином ишли у купатила ујутро да би могли причати с пријатељима. Данас се смањила хигијенска улога оваквих места и више имају друштвену улогу.
Кафићи су традиционална окупљалишта за мушкарце, где се пијекафа иличај од менте (никад алкохол), пуши шиша или цигарете и играјудомине. Странкиње се могу видети у кафићима, али ретко Тунишанке.
Џамије су такође важно место сусрета. Биле су такође и место сусретања бораца за слободу током1950-их.
Становништво Туниса чини 99% муслимана. Остало чинехришћани.Керуан је свети град за многе муслимане, и многи муслиманисунити га сматрају четвртим најсветијим градом заислам, послеМеке,Медине иЈерусалима, и најсветијим градомМагреба.
^аб(језик: енглески)„Tunisia Constitution, Article 1”(PDF). 26. 1. 2014. Архивирано изоригинала(PDF) 09. 02. 2014. г. Приступљено10. 2. 2014. Превод Универзитета у Берну: »Тунис је слободна држава, независна и суверена; њена религија је ислам, њен језик арапски, а облик јерепублика.«
.svg)
