Називтрбушни плес потиче одфранцуског изразафр.Dance Du Ventre, што значи „плес стомаком“.Овај плес се назива још и„оријентални плес“, а такође се користи и арапски назив„el Raqsu el Sharqia“[1][2] (арап.رقص شرقي, дословно: „оријентално плесање”), односно „плес истока“.[3][4][5][6] Сматра се да води порекло изЕгипта.[7] Овај плес наглашава комплексне покрете торза.[8] УГрчкој га обично зову„CifteTelli“, а уТурској„Rakkase“.
Трагови постојања овог плеса пронађени су уМесопотамији, гдје су у храмовима пронађене гравуре које оцртавају наге плесаче. Исти тип ових гравура пронађен је и уегипатским храмовима који датирају око 1000. година прије нове ере, као и уГрчкој.
Многи верују да је овај плес настао као древни ритуал везан заплодност ирађање детета. Свештенице су некада биле такозване „свете љубавнице“, које су својим плесом призивале Богиње плодности. Неки од тадашњих покрета идентични су покретима који се данас изводе у модерномблискоисточном плесу. Постоје записи од нулте године, који описују плесачице саНила као „вибрирајуће жене“.
Постојале су различите врсте плесачица:Гавазе - ромске плесачице, које су биле улични извођачи без нарочитог образовања иАвалим - дворске плесачице.Авалим је била образована жена у сфери умјетности плеса и музике која их је обучавала покретима у плесу, свирању инструмената, рецитовању, рачунању и основама астрономије. Од инструмената су свиралеоуд (музички инструментсјеверне Африке и југозападне Азије сличан лаути) и често су долазиле са листом пјесама и поема које би могле да изводе и рецитују за публику. Авалим извођачице су се могле изнајмити у приватном дому, али за веома велику цену.Устиз је био нека врста менаџера овим плесачицама.
Ове две врсте плесачица су имале веома различите стилове плеса. Најчешће су плес изводиле жене женама, одвајање полова и умотавање жена велом условљавао јеислам, што потиче још изВизантије. Токомотоманске владавине у Египту је дошло до повећања туризма и броја војника. Гавазе плесачице су у овоме видјеле брз начин зараде, те су пратиле војничке кампове и плесале за војнике. Осрамоћен и огорчен, тадашњи владар, протерао је Гавазе играчице у Есну (јужни диоЕгипта), да би решио проблем. За ово вријеме, многи сликари које познајемо као оријенталне сликаре, посетили су Египат,Мароко иТунис. Насликали су многа прелепа дела, представљајући плесачице и хареме. Пошто овим умјетницима обично није био дозвољен улаз ухареме, мало је вјероватно да им дјела описују стваран харемски живот.
Плес је током осамдесетих година деветнаестог века направио бум у Европи. Плес је био делимично инспирисан саМата Хари, која се представљала као трбушна плесачица, мада је у ствари, више биластриптизета.Светска изложба је током 1890-их представила средњоисточни плес западном свијету. Овај плес је, због покрета куковима назван трбушни плес. У то доба било је веома рискантно говорити о женским куковима, па иако је трбух (енгл.belly) била звучна реч, то је било најдаље докле су могли отићи, а да се избјегну проблеми.
Тадашње плесачице су биле обучене у дугачке хаљине (galabia) са једноставним делићем тканине (марамом) повезаним око струка. Модерни костими појавили су се касније.Холивуд је био зачетник промене. Као и све што долази из Холивуда, костими су били много гламурознији. Стари холивудски филмови приказују жене у дводијелном костиму за плес, састављеног од шљаштећег грудњака и појаса. Последње дораде на костиму изврешне су у Египту, гдје је појас спуштен на кукове. Овако су покрети били знатно изражајнији.
У 1920-им Египат је, следећи америчке кораке, почео да снима филмове се плесачицама. То је био зачетак кореографски осмишљеног плеса на Средњем истоку, јер пре тога плес је био чиста импровизација. Међутим, филмови су учинили да плесачице, ненавикнуте да понављају покрете, изгледају неспретно и неорганизовано, иако је међу њима било много изврсних плесачица које су се индивидуално могле запазити. Неке од најпознатијих плесачица започеле су каријеру у Касино Опера, који је окупио плесачице као што су:Самиа Гамал, Тахиа Кариока, Надиа Афек. У САД су плесачице почеле да користе вео као плесни реквизит, а Самиа Гамал је била прва која је такав плес представила Средњем истоку. У ствари, вео је био идеја њеног кореографа који је тражио начин да што боље изрази грациозност њених руку. Нема писаних доказа да су пре овога плесачице користиле вео за плес, иако су Оријентални сликари сликали плесачице са велом у рукама. Тешко је рећи да ли су ове слике, као и многа дјела Оријенталних сликара, биле стварне или само измишљене.
Педесетих година двадесетог века века, ноћни клубови уКаиру рађају неке од највећих плесачица свих времена. Међу њима суСоухеир Заки, Наха, Аза Зариф, Нагиа Фуад, Надиа Хамди, Фифи Абдоу и Ракиа Хасан. Нагиа Фуад је такође допринела развоју кореографије. Иако није била експерт за импровизацију, имала је смисла за посао и унајмила кореографа. Међутим, у Египту, због утицајаислама, дошло је до пада интересовања за плес. Али, нова два места постају велики центри плеса. Једно од њих јеБахреин, који се због слабог утицаја Ислама, претворио у средњоисточни Лас Вегас. Други јеЛибан, на који Ислам такође није имао много утицаја.
У Турској, трбушни плес више личи накабаре. Плесачице су веома оскудно одјевене у заводљивим хаљинама. САД су имале утицај не само на коришћење вела као плесног реквизита, него и на коришћењесабљи измија. Роми су вјероватно дали највећи допринос развоју плеса. Навари (индијска ријеч за Роме) су путовали изИндије, преко Средњег истока и Европе и зауставили се уШпанији. Многи верују да су Навари преци Гавазе играчица.
Трбушни плес је седамдесетих година двадесетог века у САД - у запао у кризу, али се касније поново враћа захваљујући филозофији новог доба и умјетницима попутШакире и групиBelly Dance Super Stars. Ипак, на Средњем истоку овај, вјековима стар плес, губи наклоност публике, углавном због правила Ислама, али и због чињенице да се млади окрећу овом плесу тек кад почну да старе. Они виде овај плес као плес својих бака и стога губе интересовање. Из наведених разлога чини се да ће одговорност очувања традиције средњоисточног плеса пасти на неке друге земље и народе.
Трбушни плес је у данашње време плес који користе различити уметници међу којима суРијана,Бијонсе,Ферги, међутим највећи представник овог плеса је колумбијска певачицаШакира,[9] која је предводила овај плес да га позиционира као свој заштитни знак, својим песмамаКад год, где год иОхос Аси, међутим захваљујући песмиКукови не лажу, њене вештине плеса кукова постале су познате широм света. Такође, захваљујућиКад год, где год 2001. године, грозница трбушног плеса почела је да је популарише у великом делу Латинске Америке, а касније је доспела и у Сједињене Државе.
Шакира је временом у својим презентацијама додала овај плес мешајући га са латино плесовима, као што сусалса[10] и афро-колумбијски, а такође је истакла да је ове покрете почела да игра од малена захваљујући својој либанској баки. Данас је трбушни плес карактеристичан плес ове певачице која је представила варијанту са конопцем који га уплеће у тело и плеше у ритмуКад год, где год. Шакира је једина уметница у музичкој индустрији која је користила трбушни плес у неколико наврата у својој уметничкој каријери.[11] Она је инспирисала Бијонсе да истражи ову врсту плеса у својој сарадњи саБјутифул лајер где је такође била кореограф. НаСупербоул LIV полувреме шоу догађају вратила се трбушном плесу са Роупом током преласка саОхос аси наКад год, где год.[12] Данас се овај плес сматра симболом у Шакириној каријери и несумњиво њеним препознатљивим плесом, јер га такође меша са латино стилом. Она је друга уметница која има препознатљив плес у музичкој индустрији поред Мајкла Џексона и месечевог хода.
Трбушни плес је популаризован на Западу токомромантичарског покрета 18. и 19. века, када суоријенталистички уметници приказивали романтизоване слике живота ухарему уОтоманском царству.[13][14] Трбушни плес је постао популаран ванарапског света, и жене америчког, европског и јапанског порекла су постале професионалне трбушне плесачице, које плешу широм Европе и Блиског истока.[15]
Иако је било плесача овог типа на стогодишњици 1876. у Филаделфији, тек наСветској изложби у Чикагу 1893. је то привукло националну пажњу. Израз „трбушни плес” се често приписујеСолу Блуму, директору сајма за забаву, али он је тај плес назваоdanse du ventre, назив који користе Французи у Алжиру. У својим мемоарима, Блум наводи, „када је јавност сазнала да је дословни превод „трбушни плес”, са одушевљењем су закључили да мора да је похотљив и неморалан ... Имао сам рудник злата.” На сајму су наступили аутентични плесачи из неколико земаља Блиског истока и Северне Африке, укључујући Сирију, Турску и Алжир, али су плесачи у египатскомТеатру улице у Каиру били најпознатији. Чињеница да су плесачице биле безкорсета и окретале кукове била је шокантна за викторијански сензибилитет. Није било солиста, али се тврди да је шоу украла плесачица под надимкомМали Египат. Неки тврде да је плесачица билаФарида Мазар Спиропулос, али је та чињеница спорна.[16]
Популарност ових плесача је касније изнедрила десетине имитатора, од којих су многи тврдили да су из оригиналне трупе. Викторијанско друштво је и даље било увређено плесом, а плесечи су понекад хапшени и кажњавани.[17] Плес је добио надимак „хучи кучи”, или шими и шејк. Кратки филм, „Фатимин плес”, био је широко дистрибуиран у биоскопимаНикелодеон. Изазвао је критике због свог „нескромног” плеса и на крају је цензурисан. Трбушни плес је масовно привлачио мушкарце у позоришта бурлеске, на карневале и циркусе.
Томас Едисон је снимио неколикофилмова о плесачима током 1890-их. То укључује турски плес, и Криси Шеридан 1897,[18] и принцезу Раџа из 1904.[19] у којој се појављује плесачица која игразилове, ради „подне нумере” и балансира столицу у зубима.
^editor, Justine J. Reel, PHD, LPC, CC-AASP (2013).Eating disorders : an encyclopedia of causes, treatment, and prevention. Santa Barbara, Calif.: Greenwood.ISBN978-1-4408-0058-0.
editor, Justine J. Reel, PHD, LPC, CC-AASP (2013).Eating disorders : an encyclopedia of causes, treatment, and prevention. Santa Barbara, Calif.: Greenwood.ISBN978-1-4408-0058-0.
