Текелијанум (мађ.Tökölyanum) је задужбина коју је основаоСава Текелија1838. године уПешти, са циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти из свих крајева где су живели Срби.
После првог формираног позоришта, 1812. године, иМатице српске, 1826. године, Текелијанум је трећа званична најважнија установа Срба у Угарској. Почетни фонд Текелијанума био је изузетан - састојао се од сто хиљада форинти, две куће у Пешти, три дворца уАраду и 28 јутара земље.
Чинили су јеДом српских студената иФонд за издржавање Текелијанума. Намера Саве Текелије је била да се у овој културно-образовној установи српским ђацима омогући школовање и универзитетско образовање. Задужбина им је обезбеђивала смештај, исхрану истипендију.Текелијанум је временом постао главно стециште интелектуалних снага српског народа, које су доприносиле његовом културном и цивилизацијском напретку. С разлогом је називан „СрпскимПантеоном“. Задужбина је помагала и омогућила израстање значајне плејаде српских интелектуалаца, која је убрзала прелаз свог народа из средњег у модерни век.[1] У зградиТекелијанума била је смештена иМатица српска, све до пресељења уНови Сад 1864. године. Матица српска је, иначе, управљалаТекелијанумом од његовог оснивања до 1878. године, када су је власти приморале да управу уступи Српској православној црквеној општини у Пешти. Претила је опасност да Текелијанум буде продат, али је решење нађено 1889. године. Радило се о томе да је град Будимпешта хтео да прошири своју зграду Магистрата, а притом му је сметало српско здање у суседству. Мађари су одустали од куповине само због великих трошкова подухвата.[2] Од 1902. године оТекелијиној задужбини старао се Српски народно-црквени саборски одбор, који је њоме управљао као посебном фондацијом. Духовни надзор, укључујући и избор питомаца, припао је посебно именованом телу, званомПатронат. ОдлукомПатроната старо здање зграде је, због дотрајалости, порушено 1906. године, а камен темељац новог Текелијанума постављен је 10. новембра 1907. Ново велелепно здање подигнуто је и усељено 1909. године. У том раздобљу, у А крилу зграде налазио сеинтернат за српске ђаке, а у Б крилу станови за издавање, од чије се кирије интернат издржавао. Ова зграда се налази у данашњој улици Veres Pálné utca бр. 17-19. Од 1909. до 1913. године, питомац Текелијанума био је и идејни творац хидросистемаДунав—Тиса—Дунав,Никола Мирков, који је у то време био студент Техничког факултета у Будимпешти.[3]
Између два светска рата број питомаца у Текелијануму је опао, јер су задужбинска добра, а нарочито готовина којом је фонд располагао, веома смањена (потрошена), услед инфлације и замене новца. Део зграде морао се издавати под кирију да би се Задужбина одржала. Крајем 1940. помиње се "сеоб[а] Текелијанума из Будимпеште у Југославију",[4] вероватно у вези са Споразумом о пријатељству Југославије и Мађарске. У периоду 1941-1944 задужбина се постепено опоравља. У њему је тада било више од тридесетпитомаца, од којих је половина примала, истина, скромне стипендије.
Време послеДругог светског рата нанело је најтежи, безмало фаталан ударац Текелијином заводу. Године 1952. зграда Текелијанума је национализована и Задужбина је привремено престала да постоји.[1][3][5]
Мађарске државне власти су 1996. вратиле половину зградеБудимској епархијиСрпске православне цркве. То је омогућило да Задужбина Саве Текелије обнови свој рад и да се отвори нада да ће се Текелијанум вратити својој племенитој улози - да буде један од значајних културних, духовних и образовних средишта (центара) српског народа.
Импозантан је број питомаца који су прошли крозТекелијанум. Од1838. до1914. године у њему је боравило и школовало се око 350 ученика и студената. УТекелијануму је неко време становаоНикола Тесла,[6] као и песникЛаза Костић, који је помогао текелијанцима да оснују своје културно друштвоПреодницу (1860), које је било активно све до1876. године. Идејни зачетникПреоднице био је млади текелијанацКоста Руварац. Касније је основано ново књижевно и потпорно друштво (1880), названоКоло младих Срба.[5]
Дугогодишњи надзорникТекелијанума био јеСтеван В. Поповић који је ову дужност обављао више од три деценије између1882. и1918. године. УправникТекелијанума је једно време (1863-1869) био и наш песникЈован Јовановић Змај који је тада завршавао студије медицине.
