Ташкент (узб.Toşkent) је главни градУзбекистана. Број становника Ташкента је2006. износио 1.967.879, а 3.171.259 у ширем градском подручју, док је 2018. године град имао 2.485.900 житеља. Ташкент је исто тако највећи град у бившој совјетскојЦентралној Азији (мада већи урбани центриУрумћи у Кини иКабул у Авганистану леже унутар географског региона централне Азије).[1] Град је лоциран на североистоку земље у близини границе саКазахстаном.
Пре почетка утицајаислама средином 8. века нове ере,согдијанска итурска култура су биле доминантне. Након што јеЏингис-кан уништио град 1219. године, поново је изграђен и имао је вишеструке бенефите као град наПуту свиле. Од 18. до 19. века, град је постаонезависни град-држава, пре него што га је поново освојиоКокандски канат. Године 1865. Ташкент је постао деоРуске империје; као резултат тога, постао је главни градруског Туркестана. Усовјетско време, дошло је до великог раста и демографских промена уследприсилних депортација из целог Совјетског Савеза. Већи део Ташкента је уништен уземљотресу у Ташкенту 1966. године, али је убрзо поново изграђен као типски совјетски град, са широким улицама, стамбеним блоковима, дровередима и парковима. Био је то четврти по величини град у Совјетском Савезу у то време, послеМоскве,Лењинграда иКијева.[2]
Данас, као главни град независног Узбекистана, Ташкент задржава мултиетничку популацију, при чему суУзбеци већинска етничка група. Године 2009, град славио 2.200 година своје записане историје.[3]
Током своје дуге историје, Ташкент је претрпео разне промене у називима и политичким и верским опредељењима.Бируни је писао да име града Ташкент потиче од турскогtash и персијскогkent, што се дословно преводи као Камени град или Град камења.[4]
Ташкент се први пут помиње у писаним изворима у 3. веку пре нове ере. Његово оригинално имеЧоч, каснијеТошкант има значење „Камен“ или „Камени град“ у турском и кинеском језику. Прво утврђење је овде настало у 4. или 5. веку нове ере.
Арапи су заузели Ташкент751. и ту наишли на западне кинеске испоставе. Они су донелиислам у ове крајеве. Током 9. и 10. века град је био у државиСаманида. У 11. веку, Ташкент се по први пут помиње као град.
Џингис-кан је заузео град1220. и прикључио га свом царству. У 14. веку Ташкент је дошао под власт ратникаТимура Ленка чији су наследници проширили царство усредњој Азији. До 1510. они су стекли потпуну власт над широм области око Ташкента.
Поглед на Ташкент
У 17. и 18. веку развиле су се јаке трговинске везе Ташкента саРусијом на северу. Трговци су путовали караванима камила. ЦарПетар I је слао своје посланике у ове крајеве.
ПослеОктобарске револуције 1917, Ташкент је 18. априла1918. проглашен за главни град „Аутономне социјалистичке совјетске републике Туркестан“ у оквиру Русије. Ова република је1924. издвојена из Русије и подељена, а Ташкент припаоУзбечкој ССР уСовјетском Савезу. Област северно од града је припалаКазахској ССР. Главни град републике је првобитно биоСамарканд, а Ташкент је то постао1930. Град је почео да се индустријализује 1920-их и 1930-их година.
Кршећиспоразум Рибентроп-Молотов, нацистичка Немачка је напала Совјетски Савез у јуну 1941. Влада је радила на премештању фабрика из западне Русије и Украјине у Ташкент како би очувала совјетске индустријске капацитете. То је довело до великог пораста индустрије током Другог светског рата. Такође је евакуисана већина немачких комунистичких емиграната у Ташкент.[5] Удео руског становништва се драматично повећао; евакуисани из ратних зона довели су до повећања укупне популацију Ташкента на преко милион. Руси иУкрајинци су на крају чинили више од половине укупног броја становника Ташкента.[6] Многе од бивших избеглица остале су у Ташкенту да живе после рата.
Током послератног периода,Совјетски Савез је успоставио бројне научне и инжењерске објекте у Ташкенту.
Већи део старог града Ташкента је уништен у снажном земљотресу 26. априла 1966. године. Више од 300.000 становника остало је без крова над главом, а око 78.000лоше пројектованих домова је уништено,[7] углавном у густо насељеним деловима старог града где је преовладавало традиционално становање у објектима од непечене опеке.[8] Совјетске републике и неке друге земље, попут Финске, послале су „батаљоне братских народа“ и урбанисте да помогну у обнови разореног Ташкента. Ташкент је поново изграђен током 1960-их и 1970-их. Ташкент је поново изграђен као модел совјетског града са широким улицама и дровредима, парковима, огромним трговима за параде, фонтанама, споменицима и низовима стамбених блокова. У то време је изграђен иметро у Ташкенту. Око 100.000 нових домова је изграђено до 1970.[7] Даљи развој у наредним годинама повећао је величину града са великим новим развојем у области Чилонзор, у североисточном и југоисточном делу града.[7]
У време распадаСовјетског Савеза 1991. године, Ташкент је био четврти по величини град у СССР-у и центар учења у области науке и инжењерства. У Ташкенту је 31. августа1991. проглашена независност Узбекистана. Збогземљотреса 1966. године и совјетске обнове, мало архитектонског наслеђа из античког периода је сачувано. Неколико објеката обележава значај града као места трговине, наПуту свиле.
Ташкент се налази на североистоку Узбекистана. У непосредној близини града пролази граница сКазахстаном, те је Ташкент погранични град (граница пролази градским предграђима, чак постоје предграђа која се налазе у Казахстану). У совјетском раздобљу су границе међу републикама повлачене на необичан начин, те то отежава функционисање данашњих самосталних држава.
Ташкент је смештен у долини западно од планинских ланаца. Град лежи у долини рекеЧирчик, притоциСир-Дарје. Сир-Дарја је једна од најважнијих река средње Азије и главни центар насељености и привреде.
Ташкент имамедитеранску климу (Кепен: Csa)[10] са јаким утицајемконтиненталне климе (Кепен: Dsa).[10] Као резултат тока, Ташкент има хладне и често снежне зиме, које нису типичне за медитеранску климу, и дуга топла и сува лета. Зима покрива месеце децембар, јануар и фебруар. Највећи деопадавина се јавља током тих месеци, и оне обично падају као снег. Град доживљава два врха преципитације у раној зими и у пролеће. Овај донекле необична расподела падавина је делом последица надморске висине града од 500 m. Дуга лета у Ташкенту обично трају од маја до септембра. Ташкент може да буде изузетно топао током јула и августа. Град прима веома мало падавина током лета, а посебно од јуна до септембра.[11][12]
Године 1983. становништво Ташкента је било 1.902.000 људи који су живели у општинском подручју од 256 километара квадратних. До 1991. године, године кадасе Совјетски Савез распао, становништво града је порасло на отприлике 2.136.600. Ташкент је био четврти град по броју становника у бившемСССР-у, послеМоскве, Лењинграда (Санкт Петербурга) иКијева.
Узбекистански је главни говорни језик у Ташкенту, иако серуски такође говори као линва франка. Као и у већем делу Узбекистана, натписи у Ташкенту често садрже мешавину латиничног и ћириличног писма.[17][18]
Према подацима из 2020. године, град је имао 2.716.176 становника.[19]
У граду функционише ташкентски Метро.Међународни аеродром Ташкент је највећи у земљи, који повезује град са Азијом, Европом и Северном Америком. Брза железничка линија Ташкент-Самарканд. Тролејбуски систем је угашен 2010. године. Трамвајски превоз је угашен 1. маја 2016. године.
У граду се налази спомен-парк из Другог светског рата и споменик Бранитељу отаџбине.[20][21][22]
Најпознатије позориште града јепозориште Алишер Навои, које реализује балетске и оперске представе.[23] Илхом театар, који је основао Марк Вајл 1976. године, било је прво независно позориште у Совјетском Савезу, које и даље ради .[24]
Бивши светски шампион и израелски освајач бронзане медаље на олимпијским играма у спринту кануу у дисциплини К-1 500 мМајкл Колганов такође је рођен у Ташкенту.[25]
Удизању тегова, Узбекистан је победио у тешкој категорији наОлимпијским играма у Рију[26] и Токију.[27] Ташкент је био град домаћин Светског првенства у дизању тегова 2021.[28]
^абвSadikov, A C; Akramob Z. M.; Bazarbaev, A.; Mirzlaev T.M.; Adilov S. R.; Baimukhamedov X. N.; et al. (1984).Geographical Atlas of Tashkent (Ташкент Географический Атлас) (на језику: руски) (2 изд.). Moscow. стр. 60, 64.
^Nurtaev Bakhtiar (1998).„Damage for buildings of different type”. Institute of Geology and Geophysics, Academy of Sciences of Uzbekistan. Архивирано изоригинала 04. 10. 2018. г. Приступљено7. 11. 2008.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
David MacKenzie (1969). „Tashkent—Past and Present”.Russian Review.28.
Pierce, Richard A. (1975). „Toward Soviet Power in Tashkent, February–October 1917”.Canadian Slavonic Papers.17 (2–3): 261—270.doi:10.1080/00085006.1975.11091408.
Tashkent Entsiklopediya (на језику: руски). 1984.
Toşkent: entsiklopediya (на језику: Uzbek). Toşkent: Ḳomuslar Boş Tahririyati. 1992.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Adeeb Khalid (1996). „Tashkent 1917: Muslim Politics in Revolutionary Turkestan”.Slavic Review.55.
Balland, Daniel (1997). „Tachkent, metropole de l'Asie centrale?”.Cahiers d'etudes sur la Mediterranee orientale et le monde Turco-Iranien (на језику: French).24.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Jeff Sahadeo (2004). „Empire of Memories: Conquest and Civilization in Imperial Russian Tashkent”.Canadian Slavonic Papers.46.
Kosmarski, Artyom (2011). „Grandeur and Decay of the Soviet Byzantium: Spaces, Peoples, and Memories of Tashkent, Uzbekistan”. Ур.: Tsypylma Darieva; et al.Urban Spaces after Socialism. Frankfurt am Main: Campus.ISBN9783593393841.
_12-07.JPG)
