Тартиф (у оригиналуфр.Tartuffe ou l'Imposteur -Тартиф или варалица) је једно од најзначајнијихМолијерових дела. То јекомедија у пет чинова, написана уалександринцу, у којојМолијер критикује религиознолицемерје. Тема овог комада узроковала је забране њеног јавног извођења од премијере уВерсају1664, па све до1669. године.
Утицај који је у ово дело имало на друштво, може се распознати и по чињеници де је на три језика:француски,енглески ишпански усвојен термин „тартиф“, за означавањелицемерне особе, односно особа кеје се хвале врлинама којима не располажу.[1] Тако да је Тартиф и данас симбол лицемерја илакмус за искреност и лаж у једном друштву.[2]
Цела радња одвија се у кући господина Оргона. Комедија почиње са госпођом Пернел, која упућује придике Дорини, хвалећи Тартифа као особу за пример. Кроз њену причу аутор нас уводи у дешавања и конфликт који постоји у породици, због Тартифа.
Оргон је Тартифа упознао у цркви. Одушевљен његовим карактером и посвећеношћуБогу, одлучио је да га прими у своју кућу, где осим што му је пружио угодан живот, уз помоћ госпође Пернел, жели да га уведе у угледно друштво. Сиромашан и похлепан, Тартиф, увидевши слабост својих заштитника, Орогна и његове мајке и госпође Пернел, труди се да истакне своје врлине, побожност и скромност, али истовремено ужива у овоземаљским задовољствима и удвара се Оргоновој жени Елмири.
У свом одушевљењу Тартифом, Оргон и његова мајка остају толико заслепљени, да и поред убеђивања других укућана, који су Тартифа одмах прочитали, нису у стању да промене свој став. Оргон жели да уда своју ћерку Маријану за Тартуфа и ако овај за то није заинтересован, а у сукобу око својих ставова избацује сина из куће, док на захтев Тартифа, цео иметак преписује на њега.
Овакво стање заслепљености остало је све до тренутка када, на женину иницијтиву, Оргон ставља Тартифа на искушење. Сакривен испод стола, лично је имао прилике да се увери како се Тартиф удвара његовој жени. Схвативши да је ухваћен на делу, Тартиф прети осветом. У том тренутку, Тартиф и Оргон замењују улоге. Тартиф, на кога је преписано имање постаје Оргон, а Оргон и цела породица падају под милост Тартифа.[1]
Судски извршитељ уручује захтев за исељење, по Тартифовом налогу. Тек тада, као последња у кући, госпођа Пернел, такође увиђа Тартифове намере. С друге стране Валерије сазнаје како је Тартиф издејствовао код краља, Оргоново хапшење у вези утаје неких докумената његовог пријатеља.
Срећом, уместо Оргона полицајац хапси Тартифа и опрашта Оргону, објашњавајући како је краљ од самог почетка увидео да је Тартифов преварант и како је само чекао погодан тренутак да га ухапси. Оргон задовољан, удаје ћерку за Валерија.
Многикритичари „Тартифа“ виде истовремено као комедију и каотрагедију. Време у коме је настала, било је веома компликовано. И поред тога што јеФранцуска потписалаНантски едикт (1598), који јепротестантима гарантовала верске слободе,инквизиција је спроводила свој режим, а католички поглавари су имали велики утицај на све државне послове. Ова ситуација, завршила се тако што јеЛуј XIV поништио едикт1685. године.[4]
Молијерова идеја у првом тренутку није била да напише драму са срећним завршетком[5][6]. У марту и априлу 1664. године Молијер је написао Тартифа у три чина, који је недовршен први пут одигран уВерсају, у склопу великих дворских свечаности12. мајa1664. године[7]. Публика је од првог тренутка била подељена. Иако је аутор био миљеник краљаЛуја XIV, одмах по премијери је забрањено његово извођење, а један од највећих противника била је Краљица мајка.[6] Период од прве премијере, до 5. фебруара 1669, познат је као „Случај Тартиф“.[7][8]
Тако је Молијер започео борбу за своје дело. Његови противници су сматрали да се не ради о комедији, већ окритици исатири везаној зарелигију и побожност. Заправо, у овој драми Молијер није приказао само један тип лицемера, већ је понудио огледало лицемерја, као политичког и идеолошког обрасца сталешке апсолутистичке монархије. Стога Тартиф није само тип јунака лицемера, већ се њему огледа читаво једно доба са својим настраностима.[9] Тартиф је заправо врло сложен књижевни лик, јер је, с једне стране, његов карактер деформисан лицемерјем, али са друге он и сам, у једном, тренутку, говори у име својих посматрача.[9]
И ако је била забрањена, комедија се и даље изводила по кућама. У исто време била је и осуђивана. Париски надбискуп забранио је дело са претњом да ће избацити из цркве сваког ко га буде читао, штампао или приказивао, било јавно или приватно.[10]
Начин на који је аутор комедије успео да обради различите карактере, оставио је многе недоумице, јер је остала нерешена дилема око тога да ли се у Тартифовом карактеру крио тадашњи париски надбискуп или неки члан тајне верске полиције. До укидања забране Молијер је чак у три наврата писао молбе краљу[4], оправдавајући своје дело и разлоге писања. Помињао је да је водио рачуна о осетљивости предмета којим се бавио и да је сву своју уметничку вештину употребио, како би се увидео контраст између личности лицемера и личности праведног и побожног човека, те да његов циљ није био да вређа религију, већ све оне који религију виде као начин да се другима окористе.[4] У његовим молбама налази се занимљив запис o томе како човек лако подноси приговоре, али не подсмевање, те да на већину људи ништа не делује јаче, него приказивање сопствених грешака. Покушавајући да оправда своје дело, он је наводио примере из историје, помињући најзнаменитије филозофе, који су хвалили комедију, античку Грчку,Аристотела као оснивача комедије, као и стариРим, где се ова уметност посебно поштовала.
У краљевом одсуству,1667. године Молијер је прерадио Тартифа и покушао да га постави на сцену под новим насловом, „Варалица“. Међутим, комад је поново забрањен, пошто је моћ религиозних групација које се противе позоришту и даље била велика. У покушају да интервенишу против забране, два глумца су одлазила код краља уФландрију, док се овај налазио у ратном штабу, али њихов труд није уродио плодом.[11]
Тек после вишегодишње борбе,1669. Молијер је добио званичну дозволу од краља за јавно приказивање комедије, после чега је комедија постигла велики успех.
На београдској позорници „Тартиф“ је први пут изведен 1873. године, у режијиАлексе Бачванског. Улогу Тартифа је играоТоша Јовановић, а прозни превод је урадиоЈован Ђорђевић.[12] До 1891. „Тратиф“ је изведен укупно седам пута. ПослеПрвог светског рата, у тек обновљеномпозоришту у Београду, „Тартиф“ је 1920. године био једна од првих озбиљнијих премијера. Рађена је у режијиМихаила Исаиловића, који је тада играо и главну улогу, док је Оргона играоПера Добриновић, а ДоруЖанка Стокић. И тада је коришћен превод Јована Ђорђевића.[12]
Прво извођење уСрпском народном позоришту уНовом Саду било је 29. VI 1946. Комедију је превеоАндреја Милићевић, а режираоЈуриј Љвович Ракитин. Костиме и сценографију је радиоМиленко Шербан. Глумачка постава је била:Ружа Кранчевић,Софија-Цока Перић-Нешић,Олга Адам (Госпођа Пернел),Милан Ајваз (Оргон),Љубица Раваси,Ирена Јовановић (Елмира),Милутин Јаснић,Синиша Раваси,Душан Антонијевић (Дамис),Нада Хет (Маријана), П. Стојановић (Валер),Љубиша Иличић,Станоје Душановић (Клеант),Велибор-Виктор Старчић, Стојан Јовановић (Тартиф), Вера Петрић, Мирјана Коџић (Дорина), Жарко Митровић (Господин Лоајал), Јован Силајџић (Чиновник), Д. Лазаревић,Наташа Медовић (Флипота), xxx (Лоран). – Изведено 34 пута, глед. 14.169.
У режији Душана Петровића, ова представа је поново имала премијеру 05. II 2008.[13]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
