Стварност,реалност илизбиља је појам који означава оно што стварно (односно збиљски) постоји.[1] Стварност се различито тумачи унауци,филозофији,теологији и сл.Физика обично говори о стварности као целокупностипојава. Филозофија ипсихологија радије говоре о спољној, физичкој стварности, и о унутрашњој, психичкој или менталној стварности (представе, мисли, сећања, снови), као и о друштвено-политичкој и културној стварности, која почива на интеракцији ова два вида стварности. Теологија ионтологија говоре обићу, као јединој стварности која јесте.
Филозофи,математичари, и други антички и модерни мислиоци, као што суАристотел,Платон,Фреге,Витгенштајн, иРасел, су правили разлику измеђумисли које кореспондирају реалности, кохерентних апстракција (мисли о стварима које се могу замислити, али нису стварне), и оних које не могу да буду чак нирационално замишљене. У контрасту с тим,постојање се често ограничава само на оно штофизички постоји.
Реалност се често ставља у контраст са оним што је имагинарно,илузорно,делузионо, (само) науму,сновима, оним што јелажно, што јефикционо, или што јеапстрактно. У исто време, то што је апстрактно игра улогу у свакодневном животу и уакадемским истраживањима. На пример,узрочност,врлина,живот, идистрибутивна правда су апстрактни концепти које је тешко дефинисати, али се они веома ретко поистовећују са чистим делузијама. Постојање и реалност апстракција су спорни: једна екстремна позиција их сматра пуким речима; друга позиција их сматра вишим видом истина од мање апстрактних концепата. Ово неслагање је основа филозофскогпроблема универзалија.
Истина се односи на оно што је реално, доклажност обухвата оно што није.Фикције се сматрају нереалним.
У честој колоквијалној употребистварност означава „перцепције, уверења и ставове према стварности”, као што је „Моја стварност није ваша стварност”. Ово се често користи само каоколоквијализам који указује на то да се стране у разговору слажу, или да би требало да се сложе, а не да цепидлаче око дубоко различитих концепција онога што је стварно. На пример, у религијској дискусији између пријатеља, може се рећи (шаљиво), „Ви се можда се не слажете, али у мојој реалности сви иду у рај”.
Реалност се може дефинисати на начин који је повезује са светским гледиштима или њиховим делом (концептуални оквири): Реалност је тоталност свих ствари, структура (стварних и концептуалних) и феномена, било видљивих или не. То је оно што светско гледиште (било да се заснива на индивидуалном или заједничком људском искуству) ултимативно покушава да опише или мапира.
Поједине идеје из физике, филозофије, социологије,књижевног критицизма, и других поља обликују различите теорије реалности. Једно такво веровање је да једноставно и дословно не постоји реалност изван перцепција или веровања свако од нас има о реалности. Такви ставови су сумирани у популарној изјави: „перцепција је стварност” или „живот је како ви спознате стварност” или „стварност је оно што можете да остварите” (Роберт Антон Вилсон), и они указују наантиреализам – то јест, став да нема објективне реалности, било да се то експлицитно признаје или не.
Многи концепти науке и филозофије су честокултуролошки идруштвено дефинисани. Ову идеју је разрадиоТомас Кун у својој књизиСтруктура научних револуција (1962).Друштвена конструкција реалности, књига осоциологији знања коју су написалиПитер Л. Бергер иТомас Лакман, је објављена 1966. године. Она објашњава како се знање стиче и користи за спознају реалности. Међу свим реалностима, реалност свакодневног живота је најважнија пошто наша свесност условљава да морамо бити потпуно у току и обраћати пажњу на искуства из свакодневног живота.
Филозофија адресира два различита аспекта теме реалности: природу саме реалности, и однос измеђуума (као ијезика икултуре) и реалности.
С друге стране,онтологија је проучавање постојања, и централна тема поља се разноврсно формулише, у смислу битисања, егзистенције, „шта јесте”, и реалности. Задатак онтологије је да се опишу најгенералнијекатегорије реалности и како су оне међусобно повезане. Ако би филозоф желео да предложи позитивну дефиницију концепта „стварност”, то би било учињено под овим насловом. Као што је горе објашњено, неки филозофи праве разлику између реалности и постојања. У ствари, многи аналитички филозофи данашњице теже да избегну термин „реалан” и „реалност” у разматрању онтолошких питања. Али за оне који третирају „реалан” исти начин на који третирају „постоји”, једно од водећих питања аналитичке филозофије је било да ли је постојање (или реалност) својство објеката. Аналитички филозофи често држе да је то „није” уопште својство, иако је овај став у последњих неколико деценија донекле изгубио превалентност.
С друге стране, посебно у дискусијамаобјективности које су присутне уметафизици иепистемологији, филозофске дискусије „реалности” често се баве начинима на које реалност јесте, или није, на неки начинзависна од (или, користећи модернижаргон, „конструисана” од) менталних и културних фактора као што су перцепција, веровања, и друга ментална стања, као и културних артефаката, као што сурелигије иполитички покрети, све до нејасног појма заједничког културноггледишта на свет, илиWeltanschauung.
Гледиште да постоји стварност независно од било којег уверења, перцепција, итд, се називареализам. Прецизније, филозофи су склони да говоре о „реализму о” овом и оном, као што је реализам о свеопштости или реализам о спољном свету. Генерално, где се може идентификовати било која класа предмета, за које се тврди да постојање или суштинске карактеристике не зависе од перцепција, веровања, језика или било којег другог људског артефакта, може се говорити о „реализму” тог објекта.
Исто тако се може говорити оантиреализму истих објеката.Антиреализам је задњи у дугој секвенци термина за гледишта која су супротна реализму. Вероватно први је биоидеализам, тако назван зато што се сматрало да реалност почива у уму, или да је производ нашихидеја.Субјективни идеализам је гледиште које је предложио ирскиемпиричарЏорџ Беркли, према коме су објекти перцепције које су у ствари идеје у уму. По том гледишту, неко може бити у искушењу да тврди да је стварност „ментална конструкција”; ово није сасвим тачно, међутим, пошто према Берклијевом гледишту, перцепцијалне идеје креира и координира Бог. До 20. века, гледишта слична Берклијевом су називанафеноменализмом. Феноменализам се разликује од Берклијевог идеализма првенствено по томе да је Беркли веровао да ум, или душа, нису само идеје нити су састављене само од идеја, док варијетети феноменализма, као што је онај који заговараРасел, имају тенденцију да иду даље и да тврде да је сам ум само колекција перцепција, сећања, итд. и да нема ума или душе изнад таквогменталног догађаја. Коначно, антиреализам је постао помодни термин забило које гледиште по коме постојање неког објекта зависи од ума или културних артефаката. Становиште да је такозвани спољашњи свет у ствари само друштвени, или културни, артефакт, званисоцијални конструктивизам, је један од варијетета антиреализма.Културни релативизам је став дасоцијални проблеми као што је моралност нису апсолутни, већ да су бар парцијалнокултурни артефакт.
Теорија кореспонденцијезнања о томе шта постоји тврди да „истинско” познавање реалности представља прецизну кореспонденцију изјава и слика стварности са реалном стварношћу коју изјаве или слике покушавају да представљају. На пример,научна метода може дапотврди да је изјава истинита на бази видљивих доказа да ствар постоји. Многи људи могу указати наСтеновите планине и рећи да тајпланински масив постоји, и наставља да постоји, чак и ако га нико не посматра нити даје изјаву о томе.
Такозвана стварност, односно свет чула који нас окружује и који смо навикли да сматрамо стварношћу, за исламског суфи мистикаИбн Арабија није ништа друго него сан.[2] Наша чула примају утиске које разврставамо и уређујемо својим умом, успостављајући чврст поредак ствари. Ова конструисана творевина ума затим се назива стварношћу. Међутим, према Ибн Арабију, то није стварност у правом смислу те речи, односно нијебиће (арап.wujud) какво јесте. Људима у свету чула биће је једнако неприметно као што су објекти чула неприметни човеку који спава.
„
Овај свет је тек пуки привид: он нема стварно постојање. И то је оно што се назива уобразиљом (арап.khayal) ... Знајте да сте и ви сами само једна уобразиља. И све што опажате и када кажете сами себи „то нисам ја“, такође је уобразиља. Према томе, читав свет постојања је уобразиља унутар уобразиље.[2]
Међутим, такозвану стварност не треба сматрати потпуно неоснованом, јер она ипак одражава истинску стварност на нивоу представе. Такозвана стварност је сан, али не и пуки привид. Она је облик јављања (арап.tajalli) апсолутне стварности коју Ибн Араби назива истина (арап.al-haqq). Стога Ибн Араби сматра да је стварност потребно протумачити на правилан начин, баш као што тумачимо снове.[2] Променљиви свет постојања и настајања, са мноштвом појавних облика, представа је која делимично открива и саму стварност. Онај ко је у стању да спозна испољавање једне стварности у различитим облицима мноштвености, досегао је најдубље мистерије суфијског пута (арап.tariqah). Међутим, ова спознаја углавном остаје недоступна већини људи који су уверени да је чулни свет нешто материјално и чврсто. Ибн Араби примећује да у погледу чулног нема никакве разлике између сна и стварности јер је „функција уобразиље да производи чулне ствари и ништа више“.[2]
Научни реализам је, на најопштијем нивоу, становиште да је свет описан науком (можда идеалном науком) реални свет, као што постоји, независно од тога шта ми можда мислимо о томе. У оквируфилозофије науке, то се често уоквирује као одговор на питање „како се може објаснити успех науке?” Расправа о томе шта успех науке обухвата првенствено је центрирана на статусу ентитета који нисудиректно приметни, који су дискутовани унаучним теоријама. Генерално, особе које су научни реалисти наводе да се могу извести поуздане тврдње о тим ентитетима (viz., да они имају истионтолошки статус) као и директно уочљиви ентитети, за разлику одинструментализма. Теорије које су у данашње време највише кориштене и студиране више или мање наводе истину.
Реализам у смислу у коме га користе физичари није исто што иреализам уметафизици.[3] Каснији је тврдња да је свет независтан од ума: да чак и ако резултати мерења не постоје пре мерења, то не захтева да су они креација посматрача. Осим тога, својство које је независно од ума не мора да буде вредност неке физичке променљиве, као што је позиција илимоменат. Својство може да будедиспозиционо (или потенцијално), тј. оно може да буде тенденција: попут начина на који стаклени предмети имају тенденцију да се ломе, или су склони лому, чак и ако нисуу ствари поломљени. На исти начин, од ума независна својства квантних система се могу састојати од тенденције да одговоре на одређена мерења са одређеним вредностима са предвидивом вероватноћом.[4] Таква онтологија би била метафизички реална, мада није реална у физичком смислу „локалног реализма” (што би захтевало да појединачна вредност буде произведена са сигурношћу).
Блиско сродни термин јепротивречна дефинитивност (ЦФД), која се односи на тврдњу да неко може да смислено да говори о дефинитивности резултата мерења која нису извршена (тј. способност претпостављања постојања објеката и особина објеката, чак и када нису били измерени).
Оснивачи квантне механике расправљали су о улози посматрача.Волфганг Паули иВернер Хајзенберг су сматрали да је посматрач узрочникколапса. Ову тачка гледишта, коју никад није у потпуности подржаоНилс Бор, јеАлберт Ајнштајн прогласио мистичним и антинаучном. Паули је прихватио термин, и описао квантну механику каолуцидни мистицизам.[6]
Хајзенберг и Бор су увек описивали квантну механику у смислулогичког позитивизма. Бор се такође активно интересовао за филозофске импликације квантне теорија као њенекомплементарности, на пример.[7] Он је сматрао да квантна теорија нуди комплетан опис природе, мада тај опис није подесан за свакодневна искуства – која су боље описана класичном механиком и вероватноћом. Бор никад није специфицирао демаркациону линију изнад које објекти престају да буду квантни и постају класични. Он је веровао да то није питање физике, него филозофије.
Структура мултиверзума, природа сваког свемира унутар њега и однос између разних конституената свемира, зависи од специфичних разматраних мултиверзумских хипотеза. Постојање мултиверзума је хипотетски разматрано укосмологији,физику,астрономији,религији,филозофији,трансперсоналној психологији ификцији, а посебно унаучној фантастици ифантастици. У тим контекстима, паралелни свемири се исто тако називају „алтернативним свемирима”, „квантним свемирима”, „интерпенетрирајућим димензијама”, „паралелним димензијама”, „паралелним световима”, „алтернативним реалностима”, „алтернативним временским линијама”, и „димензионим равнима”, између осталог.
Теорија свега (ТОЕ) јетеорија утеоријској физици која би потпуно објаснила и повезала све познате физичке феномене, и предвидела исходсваког експеримента који би сеу принципу могао извести. Теорија свега се назива ифиналном теоријом.[9] Многе кандидате за теорију о свему су предложили теоретски физичари током 20. века, али ни једна од предложених теорија није била експериментално потврђена. Примарни проблем у произвођењу теорије свега је да је тешко ујединитиопшту релативност иквантну механику. То је један однерешених проблема у физици.
Иницијално, термин „теорија свега” је био кориштен уз ироничну конотацију у смислу разних прекомерно уопштених теорија. На пример, прадедаИјона Тихија, карактера из циклусаСтанислав Лемовихнаучно фантастичних прича из 1960-их, био је познат по раду на „Општој теорији свега”. ФизичарЏон Елис[10] тврди да је он увео овај појам у техничку литературу у чланку у часописуNature 1986. године.[11] Током времена, овај термин се задржао у популаризацијамаквантне физике при описивању теорије која би ујединила или објаснила једноставним моделом теорије свихфундаменталних интеракција и свих природних честица:опште релативности за гравитацију, истандардног модела елементарних честица физике – којим су обухваћене квантна механика – за електромагнетизам, две нуклеарне интеракције, и познате елементарне честице.
Виртуелна реалност (ВР) јерачунарски-симулирано окружење којим се може симулирати физичка присутност на местима у стварном свету, као и у имагинарним световима.
Виртуелни континуум је континуирана скала између сасвим виртуалног,виртуелне стварности, и комплетно реалног: реалности. Континуум реалности и виртуалности стога обухвата све могуће варијације и композиције стварних ивиртуелних објеката. То је било описано као концепт уновим медијима иинформатици, мада се то у ствари може сматрати питањемантропологије. Концепт је први пут увео Пол Милграм.[12]
На Интернету, „стварни живот” се односи на живот у реалном свету. То се генерално односи наживот иликонсензусну стварност, у контрасту са околином виђеном каофикција илифантазија, као што сувиртуелна стварност,искуство слично животу,сни,романи, илиfilmови. У онлајн контексту,акроним „ИРЛ” означава „у стварном животу” (енгл.in real life), што има значење „који није на Интернету”.[13]Социолози који се баве изучавањем Интернета су утврдили да ће једног дана, разлика између онлајн и стварног света можда изгледати „старомодно”, и напомињу да су поједини типови онлајн активности, као што су сексуалне интриге, већ направили потпуну транзицију до комплетне легитимности и „реалности”.[14]Скраћеница „РЛ” означава „стварни живот” (енгл.real life). На пример, може се говорити о „састанку у РЛ” при обраћању особи коју је неко упознао путемонлајн ћаскања или наИнтернет форуму. Исто тако се може користити за изражавање немогућности употребе Интернета неко време због „РЛ проблема”.
^Honner, John (2005). „Niels Bohr and the Mysticism of Nature”.Zygon: Journal of Religion & Science.17—3: 243—253.
^James, William,The Will to Believe, 1895; and earlier in 1895, as cited inOED's new 2003 entry for "multiverse": "1895 W. JAMES in Internat. Jrnl. Ethics 6 10 Visible nature is all plasticity and indifference, a multiverse, as one might call it, and not a universe."
