Сваки организам живи у одређеном типу животног станишта, у једномјезеру,реци илипустињи, и ту га је могуће лако пронаћи. Простор са различитим облицима неживе материје и одговарајућим климатским особинама у којем жива бића живе назива се биотоп. Биотоп-Тело сваког живог бића изграђено је од исте оне материје која се налази у неживој природи(угљеник, водоник, кисеоник, азот, фосфор и др). Такође, и готово сви витални животни процеси зависе од хемијских једињења из спољашње средине (вода, угљен-диоксид и др). Зато од неживе материје у биотопу умногоме зависи какве ће особине имати и сам екосистем.
Еколошка ниша, међутим подразумева не само физички простор у коме живи некиорганизам, већ и његову функционалну улогу уживотној заједници (нпр. врсту исхране), као и положај који заузима у односу на еколошке факторе. Еколошка ниша говори о улози једне врсте уекосистему. Често се говори да нека врста заузима одређену еколошку нишу, што у ствари значи да се она разликује од друге врсте у погледу нпр. начина исхране, периода активности, коришћења различитих склоништа и др. Сликовито објашњено – појам животног станишта једног организма можемо схватити као његовуадресу, а еколошку нишу каопрофесију. Свако животно станиште насељено је одређеном комбинацијом биљних и животињскихврста – животном заједницом (биоценозом).
Животна заједница и станиште не могу постојати одвојено, већ су повезане у целину у којој је биоценоза биотичка, а биотоп абиотичка компонента. Животну заједницу одликује, пре свега, одређена структура коју сачињавају одговарајуће еколошке нише, састав врста и др.
Реч „хабитат” је била у употреби од око 1755. године и изведена је излатинске речиhabitāre, настањиват, одhabēre, имати или задржати Станиште се може дефинисати као природно окружењеорганизма, тип места у којем је природно да живи и расте.[2][3] По значењу је сличанбиотопу; подручју уједначених животних услова повезаних са одређеном заједницом биљака и животиња.[4]
Појам станишта треба одвојити од појмаареала врсте. Ареал је простор или област наЗемљи коју једна врста насељава. У оквиру ареала једне врсте могу да се нађу различита станишта. Границе ареала неке врсте представљају у ствари границе њене распрострањености. Врсте које су врло широко распрострањене сукосмополити. Насупрот њима суендемити, врсте које насељавају само једну, често уску област. Ендемити настају изоловањем области у којима се задржавају врсте којих нема у другим областима. Врсте које се срећу у само одређеним стаништима и представљају остатке изумрлих врста које су живеле у ранијим геолошким периодима називају сереликти. Заштити тих врста мора се поклонити посебна пажња.
Главни фактори животне средине који утичу на дистрибуцију живих организама су температура, влага, клима, тло и интензитет светлости, те присуство или одсуство свих захтева који су неопходни организму да би се одржао. Генерално гледано, животињске заједнице се ослањају на специфичне типове биљних заједница.[5]
Неке биљке и животиње имају хабитатне захтеве који су испуњени у широком распону локација. Мали бели лептирPieris rapae на пример, постоји на свим континентима света, осим наАнтарктику. Његове ларве се хране широким распономкупуса и разних других биљних врста, а та врста успева на било којој отвореној локацији са различитим биљним асоцијацијама.[6] Велики плави лептир,Phengaris arion, је много специфичнији у својим захтевима. Та врста се налази само на кредним пашњачким областима. Његове ларве се хране врстаматимијана, и због комплексних захтева свог животног циклуса насељава само подручја у којима живеMyrmica мрави.[7]
Поремећај је важан у стварању биодиверзитетних станишта. У недостатку узнемиравања, развија се климаксни вегетацијски покров који спречава успостављање других врста. Ливадедивљег цвећа понекад стварају заштитници природе, али већина кориштених цветница је илиједногодишња илидвогодишња и нестају након неколико година у недостатку сегмената голог тла на којима могу расти њихове саднице.[8] Удари муња и оборена стабла у тропским шумама омогућавају да се богатство врста одржи, док сепионирске врсте усељавају како би попуниле празнине.[9] Слично томе, обалским стаништима могу доминирати алге све док морско дно није узнемирено олујом која доводи до уклањања алги, или док измештајући седимент изложи нова подручја заколонизацију. Други узрок поремећаја је када неко подручје бива преплављено уведеноминвазивном врстом која у свом новом станишту није под контролом природних непријатеља.[10]
^Thomas, Ryan (2019). „Fundamental of Ecology”.Marine Biology: An Ecological Approach (reprint изд.). Waltham Abbey, Essex: Scientific e-Resources (објављено 2020). стр. 86.ISBN9781839474538. Приступљено8. 3. 2020. „A habitat is an ecological or environmental area that is inhabited by a particular species of animal, plant, or other type of organism. The term typically refers to the zone in which the organism lives and where it can find food, shelter, protection and mates for reproduction.”
^Richards, O.W. (1940). „The biology of the small white butterfly (Pieris rapae), with special reference to the factors controlling its abundance”.Journal of Animal Ecology.9 (2): 243—288.JSTOR1459.doi:10.2307/1459.
^Spitzer, L.; Benes, J.; Dandova, J.; Jaskova, V.; Konvicka, M. (2009). „The Large Blue butterfly (Phengaris [Maculinea] arion), as a conservation umbrella on a landscape scale: The case of the Czech Carpathians”.Ecological Indicators.9 (6): 1056—1063.doi:10.1016/j.ecolind.2008.12.006.
Јанковић, М., Ђорђевић, В:Примењена екологија,Научна књига, Београд, 1981.
Ђукановић, Мара:Еколошки изазов, Београд, 1991.
Станковић, С:Екологија животиња, Београд, 1979.
Јанковић, М:Фитоекологија, Београд, 1986.
Barbault, R. and S. D. Sastrapradja. 1995. Generation, maintenance and loss of biodiversity. Global Biodiversity Assessment, Cambridge Univ. Press, Cambridge pp. 193–274.ISBN9780521564816
Cincotta, R.P., and R. Engelman. 2000. Nature's place: human population density and the future of biological diversity. Population Action International. Washington, D.C.
Kauffman, J. B. and D. A. Pyke. 2001. Range ecology, global livestock influences. In S. A. Levin (ed.), Encyclopedia of Biodiversity 5: 33–52. Academic Press, San Diego, CA.
McKee J. K.; Sciulli P.W.; Fooce C. D.; Waite T. A. (2003). „Forecasting global biodiversity threats associated with human population growth”.Biological Conservation.115: 161—164.doi:10.1016/s0006-3207(03)00099-5.
Ravenga, C., J. Brunner, N. Henninger, K. Kassem, and R. Payne. 2000. Pilot Analysis of Global Ecosystems: Wetland Ecosystems. World Resources Institute, Washington, D.C.
Stein, B. A., L. S. Kutner, and J. S. Adams (eds.). 2000. Precious Heritage: The Status of Biodiversity in the United States. Oxford University Press, New York.
White, R. P., S. Murray, and M. Rohweder. 2000. Pilot Assessment of Global Ecosystems: Grassland Ecosystems. World Resources Institute, Washington, D. C.
WRI. 2003. World Resources 2002–2004: Decisions for the Earth: Balance, voice, and power. 328 pp. World Resources Institute, Washington, D.C.
Landscape Fragmentation in Europe The technical report from 2006 - the result of a collaboration between the Swiss Federal Office for the Environment (FOEN) and the European Environment Agency (EEA). Accessed: Feb 22, 2016
.JPG)
_18.jpg)
