Према званичнојисториографији називСрбија се први пут помиње кодГрка средином10. века, и то најпре као Σερβλία (Сервлија,Серблија), а затим и Σερβια (Сервија,Сербија), што значиземља Срба.[18] У истом веку,арапски путописацМасуди ову земљу називаСарабин, а њене становникеСараби.[19] Међутим, пре овог, Срби су своју домовину једноставно називалиСрпске земље.
Етимологија титуларног народаСрба, је много више загонетнија. Сличан етноним се појављује код некихдревних народа много векова преХриста, али званична наука, у већини случајева, не налази њихову директну повезаност сасловенским Србима. Постоје многе теорије о настанку именаСрби, а највероватније је да је оно изведено изстаре словенске речи са кореномсерб, што значиисто.[20] Друге теорије корен речи проналазе уиндоевропској речисер- што значи:пазити,штитити, а из које је и изведеница улатинскомservare:(о)чувати,стражарити,заштити,(п)осматрати.[21]
Србија третира 352 km дугу границу између Косова и остатка Србије као „административну линију”; она је под заједничком контролом граничне полиције Косова и српских полицијских снага, а има 11 прелаза.[28]
Старе планине у југоисточном делу земље припадају планинском венцуРодопа. Надморска висина се креће од врхаМиџор, Старе планине, са 2.169 m (највиши врх у Србији, изузевши Косово) до најниже тачке од само 17 m у близини реке Дунав кодПрахова.[31] Највеће језеро јеЂердапско (163 km²), а најдужа река која пролази кроз Србију јеДунав (587,35 km).
Рељеф
Северни део Републике заузима равница (види:Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци ипланине.
Просторе данашњег Панонског басена некада је прекривао праокеанТетис, чијим повлачењем је и настао Панонски басен. Повлачењем, Тетис је иза себе оставио веома плодно тло, па се због тога Панонски басен назива још и „Житницом Србије”. За просторе ове регије особена јецрница (иличернозем), као врста земљишта. Међутим, јавља се и тзв. деградираничернозем, као и плодно алувијално тло игајњаче.
Привреда ове области је добро развијена и као велика привредна средишта јављају се Нови Сад, Суботица, Београд, Сомбор, Зрењанин, Кикинда, Сремска Митровица, Шабац, Смедерево и Пожаревац. Због веома плодног тла добро је развијена пољопривреда, а највише се гаје од воћа:шљиве,јабуке,крушке,ораси,трешње,вишње,кајсије,брескве; од поврћа:купус,пасуљ,парадајз ипаприка; од житарица:кукуруз,пшеница,раж,јечам; од индустријских биљака:сунцокрет,шећерна репа,хмељ,мак. Најзначајнија пољопривредна производња је производња винове лозе и производња вина.[37]
Већи део Србије припада сливуДунава (81.646 km² тј. 92,4%), који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 km.[38][39] Поред Дунава, пловне су још целим својим током кроз Србију реке:Сава (206 km),Тиса (168 km) иБегеј (75 km), а делимично су пловнеВелика Морава (3 km од 185 km) иТамиш (3 km од 118 km).[40] Остале велике реке, са дужином тока кроз Србију већом од 200 km, су:Западна Морава (308 km),Јужна Морава (295 km),Ибар (272 km),Дрина (220 km) иТимок (202 km).[40] Део југа Србије припада сливу рекаБели Дрим уМетохији иРадика уГори (4.771 km² тј. 5,4%) које теку каЈадранском мору.[38] Сливови рекаПчиња,Лепенац иДраговиштица на југоистоку Србије припадајуегејском сливу (1.944 km² тј. 2,2%).[38] Поред река, у Србији је изграђен и читав низвештачких канала, који служе за одбрану одпоплава,наводњавање земљишта, пловидбу и друге намене. Њихова укупна дужина износи 939.2 km, од чега је за бродове, до 1000 t, пловно 385.9 km.[40] Највећи систем канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називомКанал Дунав—Тиса—Дунав, према називима река које повезује.
Србија се налази на копненој маси Балканског полуострва која је окружена топлим морима (јадранским,егејским ицрним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији владаконтинентална клима на северу,умереноконтинентална на југу, ипланинска клима на високим планинама. Зиме у Србији су кратке, хладне и снежне, док су лета топла. Најхладнији месец је јануар, док је најтоплији јул. Најнижа температура забележена у Србији је —39,5 °C (13. јануара 1985. у насељуКарајукића Бунари наПештеру), а највиша 44,9 °C (24. јула 2007. уСмедеревској Паланци).[45] Просечна годишња температура у Србији је: 10,9 °C (предели испод 300 m надморске висине), 10 °C (300—500 m), 6 °C (1000—1500 m), 3 °C (изнад 1500 m).[45] Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су најсувљи фебруар и октобар.
Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналневегетације (односно, двабиома) — већи део површине припада биомушироколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биомутундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона:балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава),панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима),динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) иродопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде,тресаве,степски фрагменти.Панчићева оморика јеендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Српске (околинаВишеграда). Име је добила по српскомботаничаруЈосифу Панчићу који ју је открио на планиниТари1875. године, код селаЗаовине иРастишта.[46][47][48] Панчићева оморика је танко, витко, до 50 m високо четинарско дрво.
Многи канали, природна и вештачка језера одличан су потенцијал за разноврсност рибљег фонда. У најчистијимводама могу се пронаћи поточни и речниракови, а уобичајено се на различитим локацијама пецакечига,шаран, поточна ијезерска пастрмка,смуђ,штука и велики број врста беле рибе.
Према стању из 2023. године, укупна површина шума у Србији износи 40 одсто територије земље.[50]
Некада јеШумадија са разлогом носила то име, због густих и непроходних шума које су се у њој налазиле. Ретко ко би разумео жалбе путника из прве половине19. века да су се са великим потешкоћама пробијали кроз изузетно густе и непроходне шумеКнежевине Србије.[51]
Србија има 2.000.000хектара шума и оне годишње произведу око 8.000.000тонакисеоника. У Србији се годишње сагори 4.000.000тона огревног дрвета, што значи да је допринос Србије светском билансуугљен-диоксида око 6.000.000тона годишње.[51]
На Балкану има много различитих врста шума. Ако се зна да на овим просторима живи око 50 различитих врста високогдрвећа, и да готово свака та врста на одређеним местима изграђује своју шуму, може се замислити колико су разноврсни шумскиекосистеми.[52]
Обедска бара се налази у југоисточномСрему и простире на површини од 9820 хектара, а заштитна зона на 19.611 хектара
У Србији на дан 27.12.2024. постојало је 475 законом заштићенихрезервата и природних добара које заузимају укупно7009826877000000000♠826877 ha (9,34% територије земље),[56] највише специјалних и строгих, а значајан део односи се и на научно-истраживачке и опште.[57] Резерват природе може бити строги или специјални. Строги резервати су намењени искључиво очувању природног фонда инаучно-истраживачком раду и посматрању. Специјални резервати имају неизмењени и добро очуванекосистем у којем јечовеков утицај сведен на минимум, а на основу намене могу се издвојитихидролошки,орнитолошки,геолошки,ихтиолошки,палеонтолошки и др.
Најстарији трагови људског постојања, на тлу данашње Републике Србије, датирају из времена последњег глацијала, око 40.000. године пре н. е.[58] Најзначајнији локалитети из овог периода супећине код селаГрадац, испод Јерининог брда недалеко одКрагујевца иРисовача наВенчацу кодАранђеловца.[58]
Старчевачку културу заменила је у средњемнеолитуВинчанска култура, која је свој назив добила по локалитетуВинча — Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету.[59] Њени локалитети из позног неолитаПлочник кодистоименог села поредПрокупља односноБеловоде иБелолице кодПетровца, на основу пронађенихбакарних налаза, представљају најстарије европске центреметалургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврснимулицама између њих, па би се њихова насеља могла сматратиурбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али иплетењемасура одлике итрске, па чак и прерадомвуне. Грнчарију карактерише заобљеност, докантропоморфне изооморфнефигурине (Винчанска дама,Видовданка,Хајд ваза,Богиња на трону), као ипросопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати каовинчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознакевласништва,кауције,пиктограми илисликовно писмо,фонетско писмо...).[60]
За гвоздено доба је везан и долазакТрако-кимераца око725. п. н. е. изКавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузнихеленски предмети пронађени на овом простору), аархеолошка истраживања указују и на процесехеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између300. и100. п. н. е. водили ратове самакедонским краљевима.
Упадиварварских племена изсредње Европе и повлачење Римљана из Дакије, токомАурелијанове владавине, довели су подизања низаримских каструма дуж десне обале Дунава, који су формиралиДунавски лимес. Један од његових наследника,Диоклецијан увео јететрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме јеСирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продорГота378. године, након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. ЦарТеодосије I је395. годинеподелио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у саставИсточног римског царства, док су мањи делови (северозападни део Србије) припалиЗападном римском царству.
Средином5. века,Хуни предвођениАтилом стварајумоћну државу, која пропада након његове смрти453. године, а на тлу данашње Србије своје државе стварајуГепиди иИсточни Готи. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства, придружују се у првим десетлећима6. века иСловени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижуАвари, који, предвођеникаганомБајаном, током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије, а582. године заузимају и сам Сирмијум.
Крајем века су Словени толико ојачали да се већ584. године помиње њихово трајно насељавање на просторимајужно одСаве и Дунава, а две године касније и њиховнапад на Солун, у коме су коришћене иопсадне справе.
Српске кнежевине на БалкануЈован Владимир био је владарДукље (1000–1016), најмоћније српске кнежевине тог доба и први српски светитељ.
Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цараИраклија на власт610. године. Он процењује дарат са Персијом на источним границама царства, представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена, који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско полуострво. Посленеуспешне словенске опсаде Солуна611. године икомбиноване опсаде Цариграда626. године, на простор Балкана и данашње Србије досељавају сеСрби. Према речима византијског цараКонстантина Порфирогенита (913—959), они су се, уз Ираклијеву дозволу, населили на просторима између река Цетине и Врбаса на западу, Бојане, Ибра и Мораве на истоку, Дунава и Саве на Северу и Јадранског мора на југу.[61][62] Он такође наводи да су дошли изБојке односноБеле илиНекрштене Србије у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други са делом народа кренуо у сеобу кајугу. Сигурно је у периоду од629. до632. године билонасељавање Срба на Балкан. Прво их јеИраклије населио на области западно одСолуна, код градаСервија, највероватније да биСрби бранилиСолун од другихСловена, што им се није свидело, тако да су одлучили да се врате у својуБелу Србију. Прешли суДунав, али када су увидели да суАвари поново ојачали, затражили су прекостратегаСингидунума нове територије, тако да им јеИраклије доделиоДалмацију.[63]
Пола века касније, тачније680. године, на Балкан долази народтурског пореклаПрабугари, који се насељавајуисточно од Срба, међу Словенима на подручју некадашњеТракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје, али ће јој наметнути своје имеБугари. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином, Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење, тако да пар нареднихвекова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.
Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала уистој породици, а први кнез чије име је забележено, био јеВишеслав, за кога се претпоставља да је владао крајем8. века. Његов унукВластимир, који је владао у првој половини9. века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених каномПресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око851. године, Бугари су поново напали Србију, али су његови синовиМутимир (851—891),Стројимир иГојник поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син канаБориса (852—889)Владимир (889—893) са дванаест угледнихбојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе уРасу. Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примилахришћанство, апапа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873. године да се, након успехаморавско-панонске мисије, подложиМетодију, каословенскомепископу, са седиштем уСирмијуму.[б] После његове смрти 891. године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанацПетар (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на БалкануСимеонаВеликог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову владавину је окончао сам Симеон, који је одзахумског кнезаМихајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унукаПавла (917—923).
Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата од стрицаЗахарија, али је он заробљен и послат у Бугарску.[61] Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао923. године Захарију, који га је збацио са власти.[61] Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати уКонстантинопољ као ратни трофеји.[61] Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунукЧаслав (931— око960), који је требало да буде постављен за новог кнеза.[61] Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао уХрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и потчине се новом кнезу.[61] Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској.[64] Након Симеонове смрти 927. године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били:Достиника (првапрестоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник иСалинес, док су у областиБосне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник.[61] Средином10. века,северне границе Србије почели су да угрожавајуМађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији сачуваној у„Летопису Попа Дукљанина”, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен уСаву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је владала Србима од доласка на Балкан до средине 10. века.
Неколико десетлећа касније971. године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије.[64] Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељенимСловенима, довела је976. године до побуне уМакедонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашаоСамуило.[64] После продора у Грчку, доКоринта иПелопонеза, он, око998. године, покреће поход ка западним деловима Балкана и до989. године осваја већи део данашње Србије иоколних српских кнежевина.[64] Почетком11. века, Византија предвођена царемВасилијем II почиње да потискује устанике и после велике победе убици на Беласици1014. године, Самуило умире одсрчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти.[64] Већ1018. године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али су поједине Самуилове војсковођенаставиле да пружају отпор.[65] Последњи од њих био јеСермон који је владаоСремом.[65] Њега је на превару убио византијски заповедник Београда1019. године, чиме је и последњи остатакСамуилове државе покорен.
Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процесхеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо, као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза уследкризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето1040. године у Поморављуизбио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук,Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ1041. године угушен. Три десетлећа касније,1072. године долази доновог устанка под вођствомЂорђа Војтеха, а устаници за цара уПризрену проглашавајудукљанског принцаКонстантина Бодина. Под његовим вођством они освајајуНиш, али крајем године бивају потучени кодПауна наКосову, чиме је устанак угушен.
Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузеоРашку у којој је за владаре поставио жупанеВукана (око 1083—1112) и Марка, а потом иБосну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од1091. године води искључиво рашки жупан Вукан који изЗвечана више пута продире на Косово спаљујућиЛипљан, а касније стиже и доВрања,Скопља иПолога. На власти га смењује његов братанацУрош I који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћеркаЈелена постаје жена будућег краља УгарскеБеле II, а његов синБелошкраљевски палатин. Мађари ће током целог12. века ратовати са Византијом, прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као угарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд, а касније и Ниш, али их Византинци, предвођени моћним царемМанојлом I потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти између Урошевих синоваУроша II иДесе у коме учешће узима и сам Манојло. Византијски цар на крају поставља за новог великог жупанаТихомира, сина велможеЗавиде.
Против великог жупана Тихомира ће се,1166. или1168. године, побунити његов најмлађи братСтефан Немања који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће кодПантина на Косову потућивизантијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара. Немања ће током наредна три десетлећа водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јојНеретљанску област,Захумље,Травунију,Приморје, делове Косова,Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје сасветим римским царем и вођомкрсташаIII крсташког походаФридрихом Барбаросом, коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи синСтефан, који почетком своје владавине бива потиснут од старијег братаВукана, али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом послекрсташког заузећа Цариграда1204. године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју4. јануара1217. године уздиже на ранг краљевине, добивши од папеХонорија III краљевскивенац. Две године касније, његов млађи братСава је одвасељенског патријарха уНикеји издејствовао уздизањерашке епархије на нивоархиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњојСрпској православној цркви.
Стефана наслеђују синовиРадослав (1223—1234) иВладислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастоваепирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи синУрош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је изТрансилваније довео рудареСасе, чиме је започела експлоатацијарудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењенЈеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбинеСопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276. године старији синДрагутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282. године, препустити власт млађем синуМилутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара.[66] Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашњеСеверне Македоније саСкопљем које му постаје престоница и северне деловеАлбаније, а на кратко ће држати и самДрач. Касније ће освојитиБраничево, које предаје Драгутину, коме је угарски краљ и његов таст доделио на управуМачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин1299. године закључује мир са Византијом, према коме му царАндроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћеркуСимониду.
Почетак14. века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањемДежевског споразума, којим је Драгутин1282. године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти1314. године покушао да збаци синСтефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316. године он заробљава његовог сина и наследникаВладислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем УгарскеКарлом Робертом (1310—1342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево. После његове смрти 1321. године, државу захвата грађански рат између његових синоваКонстантина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује. Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје одЦетине доДубровника које се након Милутинове смрти отцепило, након чега га освајабан БоснеСтефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногуБугаре убици код Велбужда1330. године. Само годину дана касније, његов синДушан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и уНеродимљу заробљава оца, који исте године умире у као затвореник уЗвечану, а Душан постаје нови краљ.
Срби су на подручју данашњеВојводине присутни од средњег века под влашћуУгарске. У 15. и 16. веку су на подручјуСрема,Баната иБачке поседе ималисрпски деспоти. У 16. веку су Срби на подручју данашње Војводине формирали две краткотрајне државне творевине, првом од њих је владао самозвани царЈован Ненад, а другом војводаРадослав Челник.
Делови територије данашње Србије су били у саставуОсманског царства у периоду од15. до почетка20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околинаНиша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручјеСрпске деспотовине, и коначно, између1521. и1552. године и цело подручје данашњеВојводине.
Срби у Банату су 1594. године подигливелики устанак против османске власти, који се завршио поразом.[69]
Сеоба Срба под патријархом Арсенијем, око 1688. г.
Од краја17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западниСрем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између1718. и1739. године проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем,Банат,Мачву,Шумадију,Браничево,Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву.
Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, наконПрвог (1804. године) иДругог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).
Србија је своју борбу за независност почела токомСрпске револуције, а та борба је трајала неколико десетлећа.
Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, је умакаоСечи кнезова и са шумадијским првацима је фебруара 1804. годинеорганизовао збор у селуОрашац, на ком је одлучено да се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда”.[70] Буна је почела паљењем турскихханова поШумадији и протеривањем Турака из ханова и села у утврђене градове. Да би смирио ситуацију уБеоградском пашалуку, турски султан је јула 1804. године послао босанског везираБећир-пашу. Карађорђе је као први услов за успостављање мира тражио ликвидацијудахија, које јеМиленко Стојковић у ноћ између5. и6. августа, по Карађорђевом наређењу и уз сагласност Бећир-паше, погубио на острвуАда Кале.
Међутим, ово није смирило ситуацију у пашалуку. Султан је 1805. године послао у Београд за везираХафис-пашу, ког су устаници дочекали на Иванковцу и нанели му тежак пораз. Овим је буна против дахија прерасла у устанак против турске власти и српску националну револуцију. Следеће године устаници су поразили турску војску на Мишару и Делиграду и освојили београдску варош.
Устаници су покушали да успоставе мир са Османским царством. Преговоре саПортом у име српске стране је водио трговацПетар Ичко и успео од ње да издејствујеИчков мир. Најважније одредбе Ичковог мира су биле да се из Србије протерајујаничари и да Срби обављају јавне службе и чувају границу. Мир није остварен јер су Срби наставили рат када је на њихову странуу рат ушлаРусија. Следеће године (1807), Срби сузаузели београдску тврђаву, а удружена српско-руска војска је однела победе код Штубика и Малајнице. У наредним годинама устаници су ратовали ради ослобођења српског народа изван Београдског пашалука.
Без већих окршаја је прошла 1808. година, а за следећу годину Карађорђе је планирао да се у Рашкој састане са војском црногорског владикеПетра I и одатле да се упути у ослобађањеСтаре Србије. Карађорђе је однео победе над Турцима код Суводола, Сјенице и Новог Пазара. Међутим, морао је да одустане од похода јер му се црногорски владика није придружио и зато што су устаници поражени у бици на Чегру. Српски устаници су 1810. године однели победе код Лознице и Варварина (заједно са руском војском).
Поход Наполеона на Русију је принудио једног савезника Срба да оконча рат са Турском. Русија је 1812. године склопила са Османским царствомБукурешки мир и повукла своју војску из устаничке Србије. Русија је Букурешким миром покушала да устаницима осигура аутономију и амнестију за учешће у рату. Устаници су до тада остварили независност и нису желели да прихвате само аутономију и наставили су да се боре. Огромна турска војска, предвођена великим везиромХуршид-пашом је опколила устаничку државу са запада, југа и истока. Устаничка Србија била је покорена да краја октобра 1813. године. Карађорђе је напустио Србију са већим бројем устаничких старешина, а велики број Срба се иселио на територију суседнеАустрије.
Устаничке старешине које нису избегле почеле су да се договарају како да зауставе турски зулум. УТакову23. априла 1815. године је одржантрадиционални сабор. Окупљени прваци су одлучили да подигну устанак, па су понудили предводништвоМилошу Обреновићу, што је он прихватио, али након извесног колебања.Други српски устанак је подигнут и вођен против турске власти. Устаници су водили борбу само против војске београдског везира. Најважније битке су биле код Чачка, Палежа, Пожаревца, наЉубићу иДубљу.
Када су против побуњених Срба пошле још и две султанове војске из Босне и Румелије, Милош Обреновић је започео преговоре, уверен да не може пружити отпор на три стране. На Дрини је започео преговоре са босанским везиром Хуршид-пашом, а наставио је румелијским везиромМарашли Али-пашом. Са Марашлијом је склопио усмени споразум којима је Србима у београдском пашалуку осигурао полуаутономни положај. Према постигнутом договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убирају приходе по законима и да у Београду заседа Народна канцеларија састављена од српских кнезова. Тако је окончан Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције. Милош Обреновић се одмах по завршетку Другог српског устанка одрекао титуле вожда, а прихватио је титулукнеза.
КнезМилош Обреновић је владао Србијом самовољно и имао је бројне противнике, који су често подизали буне, али су се оне све завршавале неуспешно. На спољнополитичком плану, Милош је, уз помоћ Русије издејствоваоАкерманску конвенцију (1828),Једренски мир (1829) иХатишериф из1830. године којима је јачала аутономија Србије са Милошем као њеним наследним кнезом.
Незадовољство владавином кнеза Милоша у Србији резултовало јеМилетином буном. Кнез Милош је под притиском незадовољних кнезовасазвао скупштину15. фебруара1835. године на којој је донетСретењски устав, први модерни српски устав и први устав на Балкану. Сретењски устав је био врло либералан, њиме је у Србији коначно укинутфеудализам и ограничена права кнеза. Како је устав највиши правни акт једнеземље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија и Русија су такође биле против устава јер га ни саме нису имале, и због страха од ширења идејаФранцуске револуције. Под спољним притиском кнез Милош је, на своје задовољство, укинуо устав.
Априла 1841. године јужно од Кнежевине Србије избила је безуспешнаНишка буна против турске власти.
Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који јебунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство.[71] А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Тесеобе су се одвијале у неколико праваца.
Током хабзбуршке управе, Срби су, на основу српских привилегија, уживали народну аутономију у оквиру Хабзбуршке монархије, а остварили су и црквену самосталност у оквируКарловачке митрополије. Токомреволуције 1848. године, Срби су формирали аутономнуСрпску Војводину, да би 1849. године била формирана једна посебна хабзбуршка крунска област названаВојводство Србија и Тамишки Банат. Ова област је укинута 1860. године.
Распадом Хабзбуршке монархије (Аустроугарске) 1918. године, Срби са подручја данашње Војводине улазе у саставКраљевине Србије, а потом и новоформираног Краљевства Срба и Хрвата и Словенаца, касније названогКраљевина Југославија.
Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине и књажевом прокламацијом7. марта 1882. године.
Краљевина Србија обухвата историјски период од1882. до1918. године. У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине, 1882. године.
После 1918. године Србија је једина уносећи своју државност и сувереност, била оснивач Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, преименованог1929. године уКраљевина Југославија.
Током Другог светског рата забележена сувелика страдања српског народа. Процењује се да је страдало преко милион и по припадника свих народа, међу којима је највише било Срба.
Партизани иравногорци спроводе немачке нацистичке заробљенике уУжицу. Срби су чинили натполовичну већину партизанског и већину равногорског покрета.Грађани Новог Сада прелазе реку скелама, након што су сва три градска моста уништена уНАТО бомбардовању
Од1992. године, послераспада СФРЈ, све до2003. Србија је чинила, заједно саЦрном Гором —Савезну Републику Југославију. По распаду Југославије, Србија и Срби су постали предмет негативне пропаганде, подметања и блаћења унутар дела српског народа, европских држава као и унутар међународне заједнице.[72]
Грб Републике Србије је стари грб Краљевине Србије из добаОбреновића из 1882. године и чини га двоглави бели орао са штитом на грудима на коме су крст и четири оцила, а изнад глава орла се налази крунаНемањића.
Република Србија има народнузаставу која је тробојка са водоравно положеним бојама:црвеном,плавом ибелом. Поред народне, постоји и државна застава која је у основи иста као и народна с тим што на трећини дужине гледано слева надесно на плавом пољу стоји и мали грб Србије.
Државна застава
Народна застава. Српска тробојка је у континуираној употреби од 1835.
По Уставу Републике Србије, Војска Србије је оружана сила Републике Србије намењена за одбрану земље од оружаног угрожавања споља, као и за извршавање других мисија и задатака, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. Војска Србије се може употребити ван граница Републике Србије само по одлуци Народне скупштине Републике Србије.[78]
Основни задаци Војске су: одвраћање од оружаног угрожавања и других војних изазова, ризика и претњи безбедности; одбрана територије, ваздушног простора и акваторије; оспособљавање војника, старешина, команди, јединица и установа за реализацију мисија и задатака; учешће у међународној војној сарадњи и мировним операцијама под окриљем ОУН и система колективне безбедности; пружање помоћи у случају природних непогода и катастрофа већих размера, у којима су угрожени људски животи, животна средина и материјална добра.[79]
Војска Србије је организована на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу, у команде јединице и установе.[80] Начелно је чине видови, родови и службе. Видови Војске Србије су:Копнена војска иВаздухопловство и противваздухопловна одбрана. Принцип организовања јехибридни, с измешаним елементима видовског, под једним главним штабом и с елементима поделе на оперативне групације и службе.
Србија је четврта земља у модерној европској историји, после Француске, Аустрије и Холандије, која има усвојен модерни грађански законик.[81]
Устав Србије одређује да су судови самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост.[82]
Судска власт припада судовима и независна је од законодавне и извршне власти. Судске одлуке се доносе у име народа и заснивају се на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона. Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле. Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку. Свако је дужан да поштује извршну судску одлуку.[83][84]
Привредни судови — за територију једног или више градова, односно више општина
Привредни апелациони суд — непосредно виши суд за привредне судове
Прекршајни судови — за територију града, односно једне или више општина
Прекршајни апелациони суд — непосредно виши суд за прекршајне судове
Управни суд
Уставни суд је самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе. Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и опште обавезујуће.[86]
Врховни суд је највиши суд у Републици Србији, који је непосредно виши суд за Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд и апелационе судове.[88]
Апелациони суд је непосредно виши суд за више судове и основне судове.[88]
Виши суд је непосредно виши суд за основне судове када је то одређено законом.[88]
У Србији и њеним покрајинама налази се 6.167 насеља.[91]
Градови у Србији су територијалне јединице утврђене Законом о територијалној организацији Републике Србије, која представљаекономски,административни,географски икултурни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника. Ако постоје економски, географски или историјски разлози град може бити и територијална јединца са мање од 100.000 становника, ако испуњава све остале критеријуме предвиђене законом. Територија за коју се образује Град, представља природну географску целину, економски повезан простор који поседује изграђену комуникацију међу насељеним местима са седиштем града као гравитационим центром.[92]
На територији Србије службено постоји 27 градова, док главниГрад Београд има посебан статус. Службени градови су:[93]
Територија града може бити подељена на градске општине. Подела града на градске општине утврђује се статутом града, у складу са законом.[94]
Док су Београд, Ниш, Врање, Пожаревац и Ужице своју територију поделили на две или вишеградских општина, остали градови су организовани као јединствена јединица локалне самоуправе. Нови Сад је био подељен на двеградске општине али су укинуте 25. марта 2019.[95]
Општина је основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која је способна да преко својих органа самостално врши сва права и дужности из своје надлежности и која има најмање 10.000 становника. Општине које су образоване до ступања на снагу овог закона могу имати мање од 10.000 становника. Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се основати нова општина која има мање од 10.000 становника. Територија за коју се оснива општина представља природну и географску целину, економски повезан простор, који поседује развијену и изграђену комуникацију међу насељеним местима, са седиштем као гравитационим центром.[96]
Управни окрузи су облик организације државне управе Републике Србије, намењени деконцентрацији органа државне управе.[97] Немају надлежностилокалне самоуправе нити су деоадминистративне поделе Србије. Према Закону о државној управи је одређено да се управни округ образује ради вршења послова државне управе изван седишта органа државне управе, а Закон о територијалној организацији територијалне јединице чинеопштине,градови иград Београд (тј.локалне самоуправе) иаутономне покрајине – као облици територијалне аутономије.[98][90]
Уредбом Владе Републике Србије, од29. јануара1992. године, одређени су послови државне управе којеминистарства обављају изван својих седишта у окрузима као подручним средиштима државне власти. Према уредби Владе Србије изфебруара2006. годинеокрузи мењају име у управни окрузи.[99][100]
У Републици Србији постоји 29 управних округа, а подручје сваког од управних округа обухвата одређени бројопштина иградова, осимграда Београда који не припада ниједном управном округу.[101]
Према процени из 2023. године, на територији Републике Србије без података за АП Косово и Метохија, у Србији живело је 6.623.183 становника, при чему 62,1% становништва живи у градским насељима.[104]
Премапопису из 2022. проценат писменог становништва старијег од 10 година је 99,37%. Према попису из 2022. компјутерски писмено је 45,73% становништва старије од 15 година (мушкарци 44,82%; жене 46,57%).[105]
Стопа укупног фертилитета 2023. је износила 1,62 деце по жени.[106] Очекивани животни век при рођењу у Србији износи је 74,8 године (мушкарци 72,3; жене 77,5).[107]
Према попису из 2011. године, који ни овог пута није спроведен на територији Косова и Метохије, а није обухватио ни Албанце са југа Србије који су га бојкотовали, број становника Србије без Косова и Метохије износио је 7.186.862. Тај број представља пад од 311.139 пописаних у односу на претходни попис из 2002. године.
Према одвојеном косовском попису, који није спроведен наСеверном Косову, на Косову су 2011. године живела 1.733.872 становника.
Процењује се да на југу Србије живи још око 36.000 Албанаца који нису учествовали у попису, а да на Северном Косову живи још око 68.000 становника.
Народи и националне мањине
Етнички састав у насељима по попису становништва 2022. године
Језички састав у насељима по попису становништва у 2011. године
Службени језик јесрпски писан ћириличким писмом, а латиничким само на начин одређен законом о сличној употреби језика и писама. Пред органима АП Војводине и АП Косова и Метохије у складу са Уставом поред српског у службеној употреби су и језици националних мањинамађарски,словачки,хрватски,румунски,русински иалбански, а на подручјима 40 општина и градова (безКиМ) где традиционално живе припадници националних мањина и њихови језици.
Укупно једанаест мањинских језика је у службеној употреби на подручју једне или више општине или града, односно пред органима основаним за њихово подручје, и то углавном у Војводини, где је 73% посто општина је вишејезично, а у чак 40% су у службеној употреби два или више мањинских језика (до чак 5 уопштини Пландиште), док удео општина и градова у којима је бар један мањински језик у службеној употреби у Србији (без КиМ) чини чини 28%. То сумађарски (28),словачки (11),хрватски (1),румунски (9),русински (6) који су службени у појединим општинама уВојводини иалбански (ван КиМ, 3) у јужној Србији, а поред ових језика који су службени пред органима аутономних покрајина, у по једној општини то су јошчешки (општина Бела Црква),македонски (општина Пландиште) ицрногорски (општина Мали Иђош), као ибугарски (општина Димитровград иопштина Босилеград) ибошњачки у неколико општина у областиРашке.[108]
Уз службену употребу у општинама и градовима, неки од наведених мањинских језика су такође у службеној употреби и у неком од места у општинама/градовима у којима иначе нису у службеној употреби (12 оваквих места/села):мађарски (3),словачки (2),хрватски (4),румунски (1),македонски (1) ибугарски (1).
РатификацијомЕвропске повеље о регионалним и мањинским језицима 15. фебруара 2006. године, Република Србија је признала и обавезала се да ће штитити укупно 10 мањинских језика. Поред мањинских језика који су у службеној употреби негде на подручју земље, ту су јошромски иукрајински, али су изостављеничешки,македонски ицрногорски. Ово је посебно спорно, с обзиром да је као подручје на коме се језик признаје и штити, Србија одредила подручје на којој је тај језик у службеној употреби у складу са националним законодавством.
Модалитет „Остали језици” садржи збирне податке за језике које мање од две хиљаде лица сматра својим матерњим (украјински, горански, кинески, чешки и сл.).
Модалитет „Нису се изјаснили и непознато” садржи збирни податак за број лица која нису желела да се изјасне, затим укупан број нечитких одговора, одговора који не представљају изјашњавање о матерњем језику (домаћи, људски, билингвиста, полиглота, ћирилица, нишки, лалински итд.) и укупан број неуписаних одговора.
Попис 2011. године није спроведен на територији АП Косово и Метохија, док је у општинама Прешево и Бујановац и делимично у Општини Медвеђа забележен смањен обухват јединица пописа услед бојкота од стране већине припадника албанске националне заједнице.[109]
Верски састав по насељима према попису из2011. године
Највећи број верника у Србији јеправославне вере (84,59%). За њима следекатолици (4,97%),муслимани (3,1%), који су великом већином сунити, ипротестанти (0,99%), док су друге религије слабије заступљене. Становништво чини и 1,11%атеиста.[110]
Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, што се у пракси и поштује, иако слобода вероисповести није остварена у потпуности. Примери овога су постојање две исламске заједнице у Србији и њихов међусобно напет однос, питањенационализоване имовине верских заједница, као и спорадични напади на вернике, службенике и објекте мањих верских заједница.[111]
Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике, као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест (први данБожића,Ускрс,крсне славе,Рамазанског иКурбаског бајрама иЈом кипура).[112]
Уредбом Владе Србије о организовању и остваривању верске наставе, од школске 2001/2002. године се као изборни предмет у свим основним и средњим школама Србије учиверонаука.[113] Постоји више врста верске наставе, која се иначе одвија кроз један час седмично — православна (катихизис), исламска, католичка, протестантска и јудаистичка (јеврејска). Осим похађања овог предмета, други избор јеграђанско васпитање.
Привреда на територији Србије се налазила у колапсу током1990-их. Просечна плата у децембру 1993. године износила је 21 немачку марку (DM).Хиперинфлација, у укупном трајању од 24 месеца је достигла врхунац у јануару 1994. године, када је просечна инфлаторна стопа износила 313.563.558, односно дневна стопа је износила 62,2%, на сат — 2, 03%.[117] У најкритичнијим моментима долазило је и до несташица хране. Србији су уведене опште санкцијеСавета безбедности ОУН 1992. Већи део санкција је укинут1996,2000,2001. и2005. године, када је у потпуности нормализована трговина саСАД.
Пољопривреда чини 16,6% националногБДП-а, индустрија 25,5% и услужне делатности 57,9%. Укупни БДП за 2007. је био око 44,8 милијарди долара. Док је БДП-ППП за 2007. по становнику износио 10,375 долара.[118]
Србија располаже са око 2 971 220 радно-способног становништва.[119] Године 2022. стопа незапослености износила је 10,6%.[120] Најнижа стопа незапослености забележена је уБеоградском региону (17,9%), а највиша ујужне и источне Србије (27,3%).[121] (Косово и Метохија око 50%). У пољопривреди ради око 30%, индустрији 46% и услужним делатностима 24% (2002, без Косова и Метохије).[7]
Укупна спољнотрговинска робна размена Републике Србије за период јануар-децембар 2007. године износила је 19.790,9 милиона евра. Извоз је износио 6432,2 милиона, а увоз 13358,7 милиона. Спољнотрговинска робна размена била је највећа са чланицамаЕвропске уније, око 60%. У извозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су:Италија (1.094,2 милиона долара);Босна и Херцеговина (1.042,1 милиона долара) иЦрна Гора (950,9 милиона долара).[122]
Највећи део енергије у Србији се производи у термоелектранама и хидроелектранама, при чему се 25,4% производи ухидроелектранама, што је само 34% од укупних инсталисаних електроенергетских потенцијала за производњу струје.Термоелектране у Србији раде на угаљ. Највећа термоелектрана у Србији јеТермоелектрана Никола Тесла која са 14 блокова чини трећину производног потенцијалаЕлектропривреде Србије и највећи је произвођач у југоисточној Европи.
Највећи произвођачнафте игаса је компанијаНафтна индустрија Србије, која се налази у већинском власништву руске компанијеГазпром њефта. НИС и Газпром њефт заједно са Републиком Србијом су планирали да направе српски део гасоводаЈужни ток, али је тај пројекат стопиран.[123]
Мада енергетски ресурси у Републици Србији нису у довољној мери истражени, познато је да Србија располаже енергетским потенцијалом у нафти, природном гасу, квалитетномугљу и нуклеарним минералним сировинама. Нафта и гас чине мање од 1%, а остало су различите врсте угља, од чега доминира нискокалорични угаљ (лигнит), у Колубарском, Костолачком, Ковинском и Косовско-метохијском басену. Експлоатација квалитетнијих врста угља (мрких и камених) се врши углавном јамским путем. Од већег значаја су рудници са подземном експлоатацијом угља у „Соко” (Сокобања), „Рембас” (Ресавица),Лубница и „Штаваљ” (Сјеница), уз могуће одржавање производње, до исцрпљења резерви уБоговини, „Јасеновцу” (Крепољин),Вршкој Чуки (Грљан) и „Ибарским рудницима” (Баљевац).[124][125][126][127][128][129][130][131] Знатно увећање производње, могло би се постићи великим улагањима и савременијим техничко-технолошки приступ, те отварањем нових рудника уМелници,Пољани,Ћириковцу и у оквируДеспотовачког угљеног басена.[132]
Највеће резерве нафте и гаса откривене су на територији Војводине, а у мањем значају у Подунављу и Поморављу. Рудне појавеуљни шкриљци, најбоље су истражени у Алексиначком и Врањском басену, али за њих тренутно није обезбеђена економична технологија прераде.[132]
Чланом 267кривичног закона Републике Србије забрањена је свака изградња нуклеарних постројења, а Србија је шеста земља у свету која је уклонила високообогаћениуранијум са своје територије.[133][134] У складу са тим, систематска геолошка истраживања нуклеарних минералних сировина (урана иторијума) у новије време су прекинута.[132]
У погледу коришћењаенергије ветра, Србија у односу на земљеЕУ касни око 20 година. Још према првој студији за потребе Електропривреде Србије из 2002. године, на територији Србије процењен је потенцијал енергије ветра на инсталисану снагу од око 1300 MW, а могућа годишња производња електричне енергије из ветра на 2.3 TWh.[135] Као најперспективније локације за изградњу електрана на ветар процењене суМиџор наСтарој Планини, са просечном брзином од 7.66 m/s,Вршачки брег 6.27 m/s, Крепољин 6.18 m/s,Дели Јован 6.13 m/s,Јухор иЈастребац, као и области у долини Дунава, Саве и Мораве.[136] Ово кашњење у изградњиветроелектрана, пружа Србији могућност да искористи више од две деценије искуства земаља са развијеном ветроенергетиком, као што суДанска, Немачка и Шпанија.[135]
Интензитет сунчевог зрачења на територији Србије се креће од 1,1 kWh/m²/дан на северу до 1,7 kWh/m²/дан на југу током јануара, а током јуна се интензитет креће од 5,9 до 6,6 kWh/m²/дан. Ови подаци указују на чињеницу да је потенцијал сунчевог зрачења у Србији за око 30% виши него у Средњој Европи, а интензитет сунчеве радијације међу највећим у Европи. Инсталациони потенцијали за фотонапонске системе до 2012. године износили су око 20 MW. Тренутно се осећа потреба за подстицањем научних институција да организују пројекте који обухватају основна и примењена истраживања, чији се резултати могу користити у фотонапонској технологији, као и упознавањем шире јавност са садржајем нових уредби о повлашћеним произвођачима електричне енергије и подстицајним откупним ценама електричне енергије произведеним у таквим система.
Енергетски потенцијалбиомасе у пољопривреди процењује се у ратарству на око 3 милиона тона, а у воћарству и виноградарству око 1,1 милион тона. Постоји и могућност гајења тзв. енергетских шума на око 200.000 хектара необрађеног земљишта, на којем би се могле засадити брзорастуће шуме (топола) и остварити приноси између 3 и 4 милиона тона дрвне биомасе, које би се даље користиле у енергетске сврхе. Употреба биомасе до сада је нашла примену у загревању домаћинстава, коришћењем брикета и палета од биомасе.[137] Употреба биомасе, дрвних отпадака и пољопривредних култура за сагоревање и производњу струје постаје све популарнија, али тренутно за њихову широку примену нема довољно инвестиција.[138][139]
Плодна поља уБачкој; приближно 40 % територије Србије чини обрадиво земљиште.
Србија се налази на површини од укупно 8.840.000хектара.[140] Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70% укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30% подшумама.
Клима је умерено-континентална, а просечнатемпература у току године износи 11 до 12 °C. Просечна температура ујануару је од минус један до плус један степен, а у јуну 22 до 23 °C. Просечна годишња количина падавина износи 600 до 800mm у равничарским пределима, а у планинским од 800 до 1.200 mm.
Виноградарство има вишевековну традицију у земљи. Неколико области Србије има идеалне услове за узгој винове лозе. Завршно са фебруаром 2023. у Србији је било регистровано 466 винарија. У производној 2021/22. години винарије су пријавиле производњу од око 29,5 милиона литара вина.[141]
Према подацима из 2021/22. Србија је међу првих пет земаља у свету по производњи малина, шљива и вишања, а у Европи је у водећих пет држава по производњи боровница, јагода, купина, соје и кукуруза, те у првих 10 извозника кукуруза и сунцокрета у Европи.[142]
У Републици Србији има укупно 1.305.426 пољопривредника који чине 17,3% укупне популације.
Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.
Путна мрежа Србије има 40.845 km, од тога су око 5.500 km путеви првог реда. У мрежи је 498 km ауто-пута под наплатом путарине и 136 km полуауто-путева под наплатом путарине.[143]
Железнице Србије А. Д. обављају главну делатност промета роба и путника на националној мрежи пруга. Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.619 km а укупна дужина путева је 42.692 km (асфалтни) и 24.860 km (бетонски).[144]
Захваљујући бројним позитивним развојним трендовиматуристичка делатност се сврстала међу најдинамичније и најпропулзивније привредне гране, са вишеструким мултипликативним ефектима (у периоду 1990—2000. године међународни туристички промет повећан је за преко 50%, док су укупни приходи увећани за скоро 80%). То туризму даје снажну генераторску функцију у широком спектру делатности, који се све више укључује у приоритете привредног развоја бројних рецептивних земаља и њихових појединих делова. У 2016-ој Србију је посетило 2.753.591 туриста од тога 46,54% страних који их је било за 13,22% више у односу на претходну годину. Највећи број страних туриста долази из земаља Балкана.[145]
Сеоски туризам се у Србији третира као приоритетан у оквиру оних видова туризма који су везани за посебна интересовања (нарочито се потенцира развој еко-туристичких села на брдско-планинским подручјима, која нуде здраву средину, еколошку храну, угодан амбијент, активан одмор у природи, етнографске и друге културно-историјске вредности). У досадашњем развоју брдско-планинских села доминантну, а често и једину функцију привређивања имала јепољопривреда (углавномсточарство иратарство).
По законима Србије, школовање је сваком доступно под једнаким условима.
Основно школовање је обавезно и траје осам година. Деца у основну школу полазе са навршених 6 или 7 година. После основне школе, долази до рачвања; неки ученици настављају средње школовање угимназијама и ту 4 године стичу опште образовање, док други настављају образовање усредњим стручним школама, које такође трају четири године. Трећа опција су занатске школе на којима специјалистичко образовање (трговина, занати) траје три године.
За редовно школовање, које се финансира из јавних прихода буџета Републике Србије, грађани не плаћају школарину. Припадницинационалних мањина имају право на образовање на свом језику, у складу са законом.[12]
Никола Тесла, српско-амерички проналазач и научник
Услови за развој науке и школства у Србији нису постојали за време турске владавине. Први покушај оснивања националног школства била јеВелика школа из1808, потпомогнута Србима из Аустрије. Тек у периоду 1835—1878. долази до институционализације просвете. Као наследникЛицеја1863. је израслаВелика школа у Београду, а трансформисана је уУниверзитет1905.[147] Оснивањем институцијаНародног музеја (1844) и Друштва српске словесности (1841), које је прерасло уСрпску академију наука и уметности, остварени су услови за организовано бављење науком. Многи млади и талентовани Срби су у том периоду школовани у иностранству о трошку државе, да би се добили стручњаци за даљи развој.
У Аустрији, Срби су организовалиМатицу српску (1826) као своју културну институцију. Касније је њено седиште пресељено изПеште уНови Сад. Прилике у Аустрији су биле знатно повољније за развој српског школства и науке.
Током друге половине 20. века, у Србији су отворени научни институти зануклеарне науке у Винчи и институт за инжењерство„Михајло Пупин”. Ово су данас два најзначајнија научна института у земљи.
Здравствени систем у Републици Србији организују и њиме управљају три најважније институције.Министарство здравља Републике Србије које одређује здравствену политику и доноси стандарде за рад здравствене службе. Министарство здравља је такође задужено за систем здравствене заштите, здравствено осигурање, очување и унапређење здравља грађана, здравствену инспекцију, надзор над радом здравствене службе и друге послове из области здравствене заштите. Институт за јавно здравље Србије„Др Милан Јовановић — Батут” је надлежан за прикупљање података о здравственом стању грађана и раду здравствених установа. Републички завод за здравствено осигурање финансира функционисање здравствене заштите на свим нивоима.
Прво историографско дело којим су обухваћене здравствене прилике и организација здравствене службе у Србији, и које се сматра каменом темељцем српске медицинске историографије, написао је на немачком језикудр Емерих Линдемајер, странац који је свој цео радни век провео у Србији и био војни лекар српске војске.[148] Три године касније, у Србији је одштампано и објављено и прво медицинско-историографско дело. Била је то прва књигаИсторије српског војног санитета дрВладана Ђорђевића.[149]
На територији Србије постоје остаци културне заоставштине још из праисторије. Најпознатијанеолитска култура на тлу Србије је култураЛепенског Вира. У Србији су се налазили раскошни царски градови и палате у доба позногРимског царства и ранеВизантије, чији се остаци могу видети уСирмијуму,Гамзиграду иЦаричином граду (Justiniana Prima).
Српски средњовековни споменици који су се очували до данас углавном су цркве и манастири. Већина ових споменика имафрескама украшене зидове. Најоригиналнији споменик српске средњовековне уметности је манастирСтуденица (око1190). Овај манастир је био модел за касније манастиреМилешева,Сопоћани иВисоки Дечани. Вероватно најпознатија српска средњовековна фреска је приказ „Мироноснице на гробу” (илиБели анђео) из манастира Милешева.
Иконосликарство је такође део српског средњовековног културног наслеђа.
Манастир Високи Дечани је саграђен између 1330. и1350. За разлику од других српских манастира, овај је саграђен уроманичком стилу под надзороммајстора Вите изКотора. На фрескама овог манастира налазе се 1.000 портрета који описују све најважније епизоде изНовог завета. У катедрали се налазеиконостас, игуманов престо и декорисани саркофаг краљаСтефана III Дечанског.
Још један стил црквеног грађевинарства се развио у Србији крајем14. века, и то у долини рекеВелике Мораве (Моравска школа). Одлика овог стила је била богата декорација спољних црквених зидова. Фреске у манастируМанасија приказују религијске сцене у којима учествују људи у српским средњовековним одорама.
За време турске владавине углавном је замрла уметничка активност у Србији.Барокне тенденције видљиве су код српских уметника са краја18. века у јужнојУгарској, као што суТеодор Крачун иЈаков Орфелин.
Матица српска је најстарија књижевна, културна и научна институција српског народа, основана уПешти 4/16. фебруара 1826. године. Потреба националне хомогенизације, просвећивања, као и издавања српских књига, били су основни разлози за формирање оваквог Друштва. Непосредни повод за оснивање Матице српске представљала је потреба за преузимањем Сербске летописи (каснијегЛетописа Матице српске), најстаријег српског књижевног часописа и тада јединог српског гласила, коме је претило гашење.Галерија Матице српске баштини значајну колекцију српске и југословенске уметности.
Књижевно и културно друштво одиграло је огромну улогу у процвату науке и културеСрба уВојводини. Матица је1864. пресељена уНови Сад.
Књижевност Србије обухвата целокупно књижевно стваралаштво на просторима Србије, почевши од прве појаве писмености, до савременог доба. У том смислу, књижевна баштина Србије обухвата стваралаштво на разним језицима, почевши од позноантичких дела на латинском и грчком, преко књижевности на старословенском и српском, до књижевних дела на језицима свих народности које живе у Србији.
Извори из античког периода сведоче да се већ у то време на подручју данашње Србије јављају први књижевни ствараоци на латинском или грчком језику, а један од њих је био и светиНикита Ремезијански (крај 4. и почетак 5. века).[152]
Почетак српске писмености везује се за активност браћеЋирила и Методија на Балкану. Постоје споменици ране српске писмености из11. века, писаниглагољицом. Већ у 12. веку, појављују се текстови писанићирилицом. Из ове епохе је најстарија ћириличка књига српске редакције,јеванђеље захумског кнеза Мирослава, братаСтефана Немање. Мирослављево јеванђеље је и најстарија и најлепше илустрована српска књига средњег века.[153]
Поред стваралаштва на српском језику, књижевност Србије обухвата и стваралаштво на мањинским језицима, као што су: албански, бошњачки, мађарски, румунски, словачки, буњевачки, хрватски и други.
Најзначајнији српски композиторкласичне музике био јеСтеван Стојановић Мокрањац (1856—1914). Он је био имузиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дело су хорске песмеРуковети.[162] Остали значајни српски композитори су:Корнелије Станковић,Стеван Христић иСтанислав Бинички. Корнелије Станковић се сматра првим српскимкомпозитором због тога што је први темељно образован музичар српске народности и што је неговањемфолклорног напева оснивач тзв. националног правца у српској музици (романтичарска идеологија).[163] Сачувао је од заборава многе српске народне мелодије, а његова дела су више хармонизације него уметничке обраде. Своје записе народних мелодија штампао је у 6 свезака под називом Српске народне песме.Љубицу Марић,Петра Коњовића,Јосифа Маринковића иИсидора Бајића су такође дали велики допринос развоју уметничке музике у Србији.
Прве најаве онога што се данас зовеетно музиком или светском музиком у Србији датирају из шездесетих година прошлог века. Поникле су у џез музици, аБалкански џез, био је израз који су џез музичари употребили када су покушали да дају назив ономе што је произашло из коришћења традиционалних мотива у џез музици. Седамдесетих година, на етно не остају имуни ни рок музичари. Велике југословенске групе попутСмака,Корни групе,YU групе, групеЛеб и сол, убацују ритмове и мотиве традиционалне музикеБалкана у своје песме. Потенцијал традиционалне музике, можда је у то време највише искористилоБијело дугме.Пастирски рок, тада водећи музички магазин Југославије,Џубокс, овако је одредио етно звук у рок музици.[164] Ипак, џезери су означили почетак светске музике у Србији. АлбумИзворни фолклор и џез,Бранислава Лале Ковачева и гостујућих музичара, снимљен1987. године узима се за догађај који је одредио дефинитиван настанак етно музике у нашој земљи. На овој плочи са Ковачевим су сарађивалиВојин Драшкоци,Влатко Стефановски и други музичари. Али, њихова слава ни изблиза није постигла димензије које је постигаоГоран Бреговић деведесетих година снимајући музику за филмКраљица Марго. Балкански ритмови и мотиви у музици Горана Бреговића компонованој за овај и за филмовеДом за вешање иПодземље, досегли су планетарни успех.[165] Бреговић je стекао је међународну популарност својом музиком обојеном етномузичким мотивима
Усредњем веку српска архитектура доживљава велики успон и процват. Српски архитектонски споменицисакралне архитектуре који су се развили у12,13. и14. веку имају велики значај и светску репутацију.
Рашки стил у српској архитектури токомсредњег века, обухвата временски период од седмедеценијеXII до крајаXIII века, док се као гранични примери узимајуНемањиниЂурђеви ступови (око1170) за почетак епохе односноДрагутиновацрква светог Ахилија уАриљу (око1296). Рашки стил је добио посебан назив и оригинални је домет српских архитеката који су створили промену у архитектури црквених објеката, што је резултовало успостављањем посебног стила у сакралној архитектури по коме су постали познати у свету.[173] Најстарије цркве из доба Немањића су се угледале на источне узоре сароманичком спољашњом обрадом и такве су углавном све цркве до доба краљаМилутина (1282—1321), а карактерише их основа у обликуједнобродне грађевине, а на њима је наглашен ефекат маса.[174][175]
Од1950. године развој српске архитектуре, односно архитектуре у Југославији бележи веома напредне резултате и то у већој мери него што је то забележено у осталим земљамаисточне Европе. Ничу велики спортски објекти, саграђене су сајмишне зграде у БеоградуМилорада Пантовића, музејиВјенцеслава Рихтера и многи други значајни објекти.
Манастир Студеница (уписан 1986. године): ЗадужбинаСтефана Немање из XII века, представља један од највећих и најзначајнијих српских манастира. Познат је по архитектурирашке школе и вредним фрескама из XIII и XIV века, укључујући иСтуденичко распеће.[181]
Гамзиград-Ромулијана, Галеријева палата (уписана 2007. године): Касноантичка римска царска палата и меморијални комплекс који је подигао царГалерије крајем III и почетком IV века у близини данашњег Зајечара. Локалитет је познат по добро очуваним фортификацијама, остацима палате, храмова и изузетним подним мозаицима.[183]
Стећци, средњовековни надгробни споменици (уписани 2016. године): Ово је транснационално добро које Србија дели саБосном и Херцеговином,Хрватском иЦрном Гором. Стећци су монументални средњовековни надгробни споменици карактеристични за овај регион. У Србији су заштићени стећци на три локалитета: Перућац (општинаБајина Башта), Растиште (општина Бајина Башта) и Хрта (општинаПријепоље).[184]
У Србији се организује велики број културних фестивала који покривају различите уметничке области и традиције, привлачећи како домаћу тако и међународну публику.
Србија је домаћин неких од најпознатијих музичких фестивала у региону. Међународни музички фестивалЕгзит (Exit), који се одржава наПетроварадинској тврђави у Новом Саду, стекао је светску славу.[185]Сабор трубача у Гучи јединствена је манифестација изворне народне музике и трубаштва са дугом традицијом.[186] Поред њих,Нишвил џез фестивал у Нишу је међународно признат догађај.[187]У области уметничке музике, најстарији и најзначајнији фестивал су Београдске музичке свечаности (БЕМУС), док се у Новом Саду одржавајуНовосадске музичке свечаности (НОМУС).Мокрањчеви дани уНеготину посвећени су хорској музици и делуСтевана Мокрањца, а у Нишу се организује међународни хорски фестивал „Хорске свечаности”.
Кухиња Србије је хетерогена и одражава бурну историју земље, са јаким утицајимавизантијско-грчке (медитеранске),оријенталне (турске) иаустроугарске (посебно у Војводини) кулинарске традиције.[188] Спремање хране и гостопримство чине важан део српске традиције и културе. У Србији је уобичајено обедовање три пута дневно (доручак,ручак ивечера), при чему се ручак сматра најважнијим и често најобимнијим оброком.[189]
Исхрана се не поистовећује само са уношењем хранљивих материја, већ у ширем смислу представља и уживање у трпези, окупљање породице и пријатеља. Националну кухињу чине избор локалних намирница, специфични начини припреме јела, као и амбијент и начин сервирања хране.
У традиционалним српскимселима, кухиња (често називана „кућа”) са централнимогњиштем била је средиште породичног живота. Користило се дрвено, земљано, а у богатијим кућама и бакарно посуђе.Хлеб се традиционално правио одпшеничног иликукурузног брашна.
Нека од најпознатијих јела српске кухиње укључују:
Србија се први пут појавила наОлимпијским играма 1912. Након тога, спортисти Србије су били део тима Краљевине СХС/Југославије/СФРЈ и Србије и Црне Горе. Резултати репрезентативаца државне заједнице Србије и Црне Горе из периода 1992—2006. се рачунају као резултати спортских савеза Србије. Од 2006, односноОИ 2008, спортисти из Србије наступају као репрезентативци Србије.
Јасна Шекарић је освојила златну медаљу устрељаштву (дисциплина ваздушни пиштољ 10 m) наОлимпијским играма 1988, још 4 олимпијске медаље у периоду 1988—2004, три светска и четири европска првенства.Ивана Шпановић је најуспешнија атлетичарка Србије, освојила је медаље на готово свим такмичењима ускоку удаљ. Највећи успех у каријери је остварила на Олимпијским играма 2016. у Рио де Жанеиру када је узела бронзану медаљу. НаСветском првенству 2013. године уМоскви освојила је бронзану медаљу што је била и прва медаља за Србију на светским првенствима у атлетици, а наЕвропском првенству у дворани 2017. године је поставила национални рекорд и трећи резултат свих времена.[206][207] ПливачМилорад Чавић је светски првак на 50m делфин и бивши светски рекордер у дисциплини 100m делфин стилом, у којој је освојио сребрне медаље на олимпијским играма и светском првенству у тркама које је обележило ривалство с америчким пливачемМајкл Фелпсом.[208]
Шах се вероватно играо већ у средњевековној Србији. У модерном периоду, образовани Срби су играли шах још почетком 19. века. Најбоље резултате шахисти бележе у периоду 1950-1980, када је освојено 15 олимпијских медаља. Наевропским екипним турнирима југословенска репрезентација, састављена углавном од шахиста Црвене звезде и Партизана, шест пута је била вицешампион Европе, иза СССР.[209] Мушки тим Србије однео је победу на Европском тимском такмичењу 2023. године.[210][211] Женски клубови су имали запажене резултате на међународној сцени, тријумфујући 5 пута у Купу европских шампиона.[209]Алиса Марић,Наташа Бојковић и селекторБорислав Ивков су освојили сребрну медаљу на Европском екипном првенству у Батумију 1999. Шахисти су побеђивали на неколико стотина врхунских међународних турнира.Светозар Глигорић крајем 50-их, аЉубомир Љубојевић 1983. били су најбољи шахисти света ван СССР. Омладински прваци света су били: Борислав Ивков (Бирмингем, 1951.), Наташа Бојковић (Мамаја, 1991.) иИгор Миладиновић (Каликут, 1993).[209]
Католици и припадници других хришћанских верских заједница — на први дан Божића и у данеУскршњих празника почев одВеликог петка закључно са другим даном Ускрса, према њиховом календару;
^Сматра се да суВластимировићи примили хришћанство између870. и873. године, пошто се сматра да су у том периоду рођени први српски принчеви са хришћанским именима: најмлађи Мутимиров синСтефан и Гојников синПетар. У исто време пада и активноствизантијског цараВасилија I (867—886) на ширењу византијског утицаја и хришћанства међубалканским Словенима.
^Гавриловић, Душан, ур. (2022).Статистички годишњак Републике Србије 2022 (на језику: српски језик). Београд: Републички завод за статистику,. стр. 15.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^FLPA, Keith Rushforth ; photographs assembled by (1999).Collins wildlife trust guide trees : a photographic guide to the trees of Britain and Europe (1st publ. изд.). London: HarperCollins.ISBN978-0-00-220013-4.
^Березин Л. В. Хорватiя, Славонiя, Далмацiя и Военная Граница. — С.-Петербург. Типография и хромолитография А. Траншеля, — Т. 2. — 599 с. 1879. ISBN978-5-9903183-2-8.
^Аврамовић, Зоран (2013).Родољупци и родомрсци: Савремени српски патриотизам и национално дезинтегративна мисао и пракса. Београд: Службени Гласник. стр. 110.
^Emerich P. Lindenmayr,Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen, mit Andeutungen über die gesammten Sanitätsverhältnisse im Oriente. Temesvár: Druck und Verlag der Csanáder DioecesanBuchdruckerei, 1876
^Др Владан Ђорђевић:Педесетогодишњица књижевног рада. Београд: Нова штампарија Саве Раденковића и брата, 1910
Rushforth, Keith D. (1987).Conifers. London: Christopher Helm.ISBN978-0-7470-2801-7.
FLPA, Keith Rushforth ; photographs assembled by (1999).Collins wildlife trust guide trees : a photographic guide to the trees of Britain and Europe (1st publ. изд.). London: HarperCollins.ISBN978-0-00-220013-4.
Farjon, Aljos (1990).Pinaceae, drawings and descriptions of the Genera : Abies, Cedrus, Pseudolarix, Keteleeria, Nothotsuga, Tsuga, Cathaya, Pseudotsuga, Larix and Picea. Köenigstein, Federal Republic of Germany: Koeltz Scientific Books.ISBN978-3-87429-298-6.
.svg)
.png)
.svg)
.jpg)
_7.JPG)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
_3.JPG)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
_2.JPG)
_-_town_hall.JPG)
_1.JPG)
_w_Suboticy.jpg)
.svg)
