Сочиво илилећа (лат.Lens culinaris)једногодишња биљка из породице махунарки је пореклом саБлиског истока. Гаји се због јестивог семена које је облика сочива.
Ова биљка је део људске исхране још однеолита, и једна је од најранијих припитомљених врста. Сочиво је поврће са највећим уделомбеланчевина после соје — 26%, зато и заузима и врло важну улогу у исхрани становништва неких делова света, нарочито ујужној Азији и обично се користи за чорбе и супе и лакше се вари од пасуља.
Постоје разне сорте сочива, различите по боји семена (смеђе, жуте, црвенкасте, зелене и црне).
По овом поврћу названа су сочива у оптици, због облика који подсећа на семе. У многим језицима, реч за оптичко сочиво је иста или је изведена из речи која се користи за сочиво као биљку.
РодVicia је део потпородицеFaboideae која се налази у породици цветницаFabaceae или познатој као породица махунарки или пасуља, редаFabales у царствуPlantae. Бивши родLens, који се сада сматра делом родаVicia, састојао се од култивисаногL. culinaris и шест сродних дивљихтаксона. Биљка има многе сорте и врсте које се разликују по облику, величини, боји, текстури и времену кувања.
Сочиво се може јести у разним начинима припреме било да је натопљено, проклијало, пржено, печено или кувано, како се најчешће и једе. Различито време кувања зависи од сорте и обично траје од 10 до 40 минута. Сочиво са љуском остаје цело уз умерено кување, док оно без љуске има тенденцију да се распадне и претвори се у густи пире и оно се искључиво користи за чорбеи супе. Јела од сочива су најраспрострањенија уАзији иЛатинској Америци, али се генерално користи у целом свету. НаИндијском потконтиненту кари од сочива је део свакодневне исхране и једе се са пиринчем. Сочиво се често комбинује са пиринчем пошто имају слично време кувања. На светском нивоу сочиво се најчешће припрема као супа или чорба.
Сочиво је хипогеално, што значи да изданци клијавог семена остају у земљи унутар семене љуске. Такве биљке су много отпорније и мање подложне мразевима, ерозији ветра или нападу инсеката. Биљка је диплоидна, једногодишња, жбунаста биљка усправног, полуусправног или раширеног и компактног раста и обично варира од 30 до 50 центиметара у висину. Има много длакавих грана, а стабљика је витка и угласта. Листови су наизменични, дугуљасто-линеарног и тупог облика и боје од жућкастозелене до тамно плавкастозелене. Горњи листови су претворени у витице, док су доњи листови мукронатни. Ако су уопште присутни листови, они су мали.Цветови, од једног до четири у низу, су мали, бели, ружичасти, љубичасти, бледољубичасти или бледоплаве боје.Махуне су дугуљасте, благо надуте и дугачке око 1,5 центиметара и обично свака од њих садржи два семена, пречника око 0,5 центиметара карактеристичног облика сочива.[1]
Семе се сади у плодоред, у пролеће када прођу мразеви, а бере се када су махуне при дну биљке смеђе боје, а оне вишље на стабљици жуте боје. Обично се чека да две трећине засада махуна буду зреле и тада се приступа жетви. Након кошења обично се остављају на њиви још пар дана да се додатно осуше.[2]
Постоје разне сорте сочива, различите по боји семена и могу бити смеђе, жуте, црвенкасте, зелене, црне или нека нијанса између. Боја семенске љуске је одређена генотипом родитељског биља, а не генетиком биљке из које ће семе постати.
Сорте црвеног сочива дефинишу се по црвеномкотиледону и умерено танкој до танкој семеној љусци. Сорте црвеног сочива су обично мање од својих зелено-смеђих рођака, при чему велике сорте црвеног сочива достижу сличну величину као и мале сорте зеленог сочива. Највећи произвођач црвеног сочива у свету јеАустралија.
Сорте зеленог и смеђег сочива имају жуте котиледоне, обично умерене или танке, и зелене или смеђе љуске семена. Ово сочиво ретко задржава облик када се кува, па се често користи у супама или чорбама. Ово је генерално најзаступљенија и најраспрострањенија врста сочива у свету. Највећи произвођач ове врсте сочива јеКанада.[3]
Црно сочиво је специјална сорта јер је настало у лабораторији у Канади и не постоји у слободном узгоју. Комерцијални назив овог сочива је црна Белуга и ово је најмања врста сочива са жутим котиледоном и црном љуском семена. Иако је сочиво белуга првобитно гајено каокрмно биље, постало је нека врста дизајнерске хране 1990-их и добило је име под којим је сада познато због сличности са кавијаром белуге. Ова сорта добро задржава облик када се кува, захваљујући дебелој љусци семена, и широко се користи у програму узгоја као извор отпорности на болести.
Постоји још неколико типова сочива, али она нису широко заступљена или их има у малој мери да би задовољила тржиште, као што је случај саПуј сочивом пореклом изФранцуске са заштићеним географским пореклом илиАлб немачком сортом саАлпа која исто има заштићено порекло.
