Солидарност је појам који се најчешће односи на повезаност и узајамну сарадњу илипомоћ измеђупојединаца, група као и већихскупина, посебно у условима појаве тешкихживотних ситуација или природних катастрофа. Према Диркему,друштвена солидарност је изразито морална појава којом се изражава општи став хуманости, међусобнепомоћи, разумевања и узајамности. Као усмерење, солидарност је карактеристична за верске, хуманистичке, невладине и друге социохуманитарнеорганизације. Практикује се на нивоуодносапојединаца, група, региона, држава, а у посебнимслучајевима и на интернационалном плану.
Оно што чини основу солидарности и начин на који се она спроводи разликује се у различитим друштвима. Углобалним јужним друштвима оно може бити углавном засновано насродству и заједничким вредностима, док друштва наглобалном северу акумулирају различите теорије о томе шта доприноси осећају солидарности, односно друштвеној кохезији.[1] За разлику одколективизма, солидарност не одбацујепојединце и види појединце као основудруштва.[5]
ПремаЕмилу Диркему, типови друштвене солидарности су у корелацији са типовима друштва. Диркем је увео појмовемеханичка иорганска солидарност[9] као део своје теорије о развоју друштава уПодели рада у друштву (1893). У друштву које показује механичку солидарност, његова кохезија и интеграција потиче од хомогености појединаца – људи се осећају повезаним кроз сличан рад, образовну и верску обуку и начин живота. Механичка солидарност нормално функционише у „традиционалним“ и малим друштвима.[10] У једноставнијим друштвима (нпр.племенским), солидарност се обично заснива насродничким везама породичних мрежа. Органска солидарност долази из међузависности која произилази из специјализације рада и комплементарности међу људима — развој који се дешава у „модерним“ и „индустријским“ друштвима.[10]
Дефиниција: то једруштвена кохезија заснована на зависности коју појединци имају једни од других у напреднијим друштвима.
Солидарност је концепт који се поново појављује у савременој филозофији у оквиру различитих подобласти права,етике иполитичке филозофије.[11] Рани антички филозофи, као што суСократ иАристотел, разматрају солидарност каоетички оквир врлине, јер да би се живео добар живот морају се вршити радње и понашати се на начин који је солидаран са заједницом.
Један значајан приступ убиоетици је да се солидарност првенствено идентификује као пракса на три нивоа која се примењује на међуљудском, заједничком, уговорном и правном нивоу.[12] Овај приступ је вођен тежњом да се направи разлика између различитих примена концепта и да се разјасни његово значење, како историјски тако и у смислу његовог потенцијала као плодног концепта за савремена морална, друштвена и политичка питања.[13] Савремена пракса биоетике значајно је под утицајем концептакатегоричког императиваИмануела Канта. Чланак пастора и филозофа Фрица Јахра „Био-етика: Преглед етичких односа људи према животињама и биљкама“ рафинира Кантов оригинални категорички императив[14] укључивањем појма биоетичког императива.[15]
Биомедицинска технологија је такође додатно увела солидарност као кључни концепт у биоетици. Научници, као што је Ори Леви,[16] скрећу пажњу на негативне импликације биомедицинских побољшања. Други научник, др Меулен тер Руд, расправља о примени солидарности у здравственим системима.[17]
Фриц Јахр описује да се биоетика на крају састоји од „академске дисциплине, принципа и врлине“.[18] Ово одјекује дубоким утицајемСократа на нормализацију биоетике и њене праксе. Јахр користи Кантов категорички императив да демонстрира обавезну, а ипак урођену људску праксубиоетичког императива:
„Ово резултира водећим принципом за наше акције уБиоетичком императиву: поштујте свако живо биће генерално као циљ сам по себи, и третирајте га, ако је могуће, као таквог“[19]
као што настаје у односима не само између свесног човека, већ и са биљкама и другим животињским врстама. Јахр у потпуности верује да,да би се истински бавио биоетиком, човек мора бити солидаран са свим облицима живота.[19] Ако се особа одлучи да буде солидарна само са људима, онда се она ни на који начин не понаша врлински.[15]
^Thijssen, Peter (новембар 2012). „From mechanical to organic solidarity, and back: With Honneth beyond Durkheim.”.European Journal of Social Theory.15: 454—470.S2CID147685052.doi:10.1177/1368431011423589 — преко EBSCO.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Enrique Nardoni, translated by Sean Martin (2004).Rise Up, O Judge: A Study of Justice in the Biblical World. Baker Books.
Austen, Ivereigh (2015).The great reformer: Francis and the making of a radical pope (First изд.). New York.ISBN978-1250074997.OCLC889324005.
Ellen C. Mayock, Domnica Radulescu (24. 8. 2010).Feminist Activism in Academia: Essays on Personal, Political and Professional Change.McFarland.ISBN9780786457700. Приступљено8. 4. 2011. „Catholic institutions are often dependent upon the generosity of benefactors who are politically and religiously conservative, wary of or outright disapproving of feminism. Catholic traditions and current official church stands are at odds with many feminist positions.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Catechism of the Catholic Church.Burns & Oates. 23. 6. 2002.ISBN9780860123248. Приступљено8. 4. 2011. „2123 'Many... of our contemporaries either do not at all perceive, or explicitly reject, this intimate and vital bond of man to God. Atheism must therefore be regarded as one of the most serious problems of our time.'”
„Solidarity: Obligations and Expressions”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 19. 10. 2020. г. Приступљено28. 10. 2022. – paper by Ashley Taylor at Social Policy, The University of Edinburgh, January 2014
. 
, Glasgow:HarperCollins, стр. 774,ISBN 978-0-00-470804-1 
