Скопље има веома значајан географски положај; лежи на обаламаВардара ниже његових става сТреском иЛепенцом, у сјеверозападном крају плодног и пространогСкопског поља, а има богато залеђе и у околним областима; налази се у средишњој области и у самом језгруБалканског полуострва на главној трансбалканској, моравско-вардарској саобраћајној артерији, с којом се ту укрштају и друге уздужне и попречне комуникације.
Стога је Скопљу од природе одређена улога великог културног, привредног и политичког средишта.[2]
Садашњи назив града потиче од називаСкупи, који је билодарданско насеље (каснијеримска колонија) које се налазило у близини, а које је изведено из грчкогСкупе (грч.Σκοῦποι).[3]
Наконантике, Скупи заузимају разни народи и име је неколико пута превођено на неколико језика. С тим је Скупи на бугарском постаоСкопије (буг.Скопие),[4] а касније на турскомУскуб (тур.Üsküb). Овај назив је наЗападу прихваћен каоУскуб (Uskub) илиУскуп (Uskup), а називи су коришћен све до1912. године. У неким западним изворима наводе се и обликСкопија (Scopia илиSkopia).[5]
Скидање табле са турским називом града и постављење називаСкопље, послије српског ослобођења 1912. године
Када јеКраљевина Србија 1912. године ослободила подручјеВардарске Македоније, град је званично постаоСкопље и овај назив су прихватили бројни језици. Послe завршеткаДругог светског рата поред називаСкопље, други службени назив био јеСкопје (мкд.Скопје), на стандардном македонском језику који је поред српскохрватског био службени језикСоцијалистичке Републике Македоније. На албанском језику град се зовеШкуп (алб.Shkup) илиШкупи (алб.Shkupi), а на ромскомСкопије (ромс.Skopiye).[6]
Скопље је положено у истоименојСкопској котлини. Дата област је позната и каоСкопско поље, као синоним за добро обрађено, пољопривредно подручје. Скопска котлина је са севера затворенаСкопском црном гором, а са југа планиномВодно.
Надморска висина у његовом језгру износи 240 m, али се ободни квартови налазе и на преко 400 m.
Град се простире се на 1818 km² а само изграђено градско подручје захвата 225 km².
Клима у граду јеумерено континентална са знатним утицајем оближњегЕгејског мора. Климу Скопља одликује средња годишња температура око 12,4 °C. Лета су дуга, сува и врела, а зиме хладне и са многомагловитих дана.
Кроз Скопље протичерекаВардар средњим делом свог тока. Проток Вардара у Скопљу је скоро исти као и на његовојделти кодСолуна.Долина Вардара је равна и подложнапоплавама, па њена непосредна околина није много развијена. У Скопљу Вардар прави неколико већихмеандра, а преко њега прелази неколикомостова. У Вардар се код Скопља улива неколико река. Најдужа од њих јеТреска, дуга око 130 km. Друге реке суЛепенац,Пчиња,Кадина река,Маркова река иПатишка, које су све краће од 70 km.[7]
Скопље има у својој близини два вештачка језера,Матку иТреску, у које се улива истоимена река и налазе се на само неколико километара од центра града.
Скопље је било познато већ уантичко доба, а претпоставља се да су га основалиДарданци у3. веку п. н.е.. Наконримског освајања град је названСкупи (лат.Scupi). Првобитно се налазио у саставу римске провинцијеМезије, односноГорње Мезије, а након њене поделе крајем3. века постао је главни град римске провинцијеДарданије. Током целокупног античког периода, град никада није био део античке (хеленистичке, а потом римске)Македоније. Град је страдао у земљотресу518. године, а поново је страдао крајем 6. и почетком 7. века у време најезде Авара и досељавања Словена.[8][9][10][11]
Током 6. и 7. века, на ширем простору око Скопља настанили су сеСрби идруга словенска племена. Крајем 9. и почетком 10. века, долази до ширењаПрвог бугарског царства према скопској области, која је потом потпала под византијску власт (971—976), а затим под властСамуиловог царства (976-1018). Потом је уследио нови период византијске власти током 11. и 12. века. Српски велики жупанВукан је крајем 11. века, у време током српско-византијских ратова продирао све до Скопља. У 12. веку арабљански географ Идризи записује да је "Искафија знатан град, дан хода удаљен од Болога (Полога - Тетова)".
Српски велики жупанСтефан Немања накратко је заузео Скопље током својих похода против Византије између 1183. и 1190. године.[12] Иако је царска власт у граду обновљена, након пропастиВизантије (1204) Скопље је потпало под власт крсташкеСолунске краљевине, а потом и грчкогСолунског царства, да би га након 1230. године запоселаБугарска. Средином 13. века град је враћен под византијску власт. Од1282. године Скопље поново улази у саставсрпске државе, а од1346. године је и престоницаСрпског царства. У њему је краљДушан крунисан за цара16. априла1346. године у присуству српског патријархаЈоаникија II. Цар Душан га назива "Славни и частни град Скопије царски."
Турци су га1392. године преоели од Срба и дали му назив натурском,Üsküb илиUskup, за време петстогодишње османске владавине. Он је постао војно средиште одакле су Турци вршили инвазију на друге српске земље. А у 15. веку био је на гласу као "најобилнији робовски трг", у којем су се два роба могла добити за пар чизама. Године 1438. српски летописац је записао "Изгоре Скопје и у њему много душа сагоре". Турци су расељавали Србе даље на југ, у доњу Албанију, и рушили православне цркве, као по запису из 1535. године "Расипаше цркве у Стопи".
Ипак упркос свему Скопље је у 15. веку велика и напредна варош. Године 1502. путописац Феликс Петанчић га назива главним градом Дарданије. Путописац Канеј пише 1573. године о "развалинама старог града са православном црквом." Други посетиоци помињу вредне пажње: сахат-кулу, мост на Вардару са 13 лукова, много џамија, амама, караван-сераја, безистан, лепа шеталишта, покривену чаршију... Страдало је Скопље од "труса" (потреса) 1555. године, па 1594. године "Изгоре Скопље". Доктор Браун је 1669. године приметио да у Скопљу има чак 700 кожара, који израђују извртан кордован. Град је познат по развијеној трговини кожама, вуном, воском и вином. У 16. веку то је богата трговачка варош у којој постоји колонија Дубровчана. Ови су закупили много винограда, које обрађују јефтино купљени робови.[13] Скопље је утурско доба било главни градКосовског вилајета (округа).
Турски писацДилџер Зеде је посетио град у17. веку, и написао: „Дуго сам путовао преко те земљеРумелије и видео сам доста лепих градова и био сам запањен Алаховим благословима, али ниједан ме није надахнуо и обрадовао толико као небески град Скопље кроз који протиче рекаВардар“.
Грб Скопља за вријеме Краљевине Југославије
Ефендија Евлија Челебија је у 17. веку, пред његову катастрофу дао најлепши опис града, који се раширио по зеленој, убавој и широкој равници. Имало је тада 70 мала, са 2150 дућана, 10.060 кућа, на један или два спрата, од којих неке камене и лепе, и све су покривене црвеном ћерамидом. Сем тога Скопље има 120 џамија, 110 чесама... Трг је подељен на разне чаршије, а најлепше су: платнарска, свиларска, шаторџијска, обућарска, бојаџијска... Скопље је чиста варош, а улице равне и белим каменом калдрмисане... Тврђава је тврда, јака, правоугаона, са 70 кула. Поред српске цркве ту је и јерменска.
Године 1689, град је опљачкао па запалиоаустријски генерал Пиколомини. Становници града су се пре тога повукли у друге крајеве Турске, па су Аустријанци ушли у напуштен град. Следеће године, град је страдао од Турака: "Халил-паша разби са војском Скопље и Качаник, и исече скопска нахија".
Отворена је 8. октобра 1897. године српска Скопска Митрополија са седиштем у Скопљу. Први митрополит - администратор био је архимандрит Фирмилијан, за чије потребе је реновирана зграда митрополије, а за њу је службом везана црква Св. Спаса. Прва црквена служба на српском и грчком језику ту је одржана на празник Ваведеније 1897. године.[14] Скопље је1905. године имало око 32.000 становника, мешавинуСрба,Бугара,Турака,Албанаца иРома.
Прва електрична централа у близини Скопља.Ослобођење Скопља 1944.
Између светских ратова у граду јесрпска управа подигла много нових здања и алеја и да је град у средишњем делу добио „европске црте“. Овоме је посебно допринео градоначелник Скопља, архитектаЈосиф Михајловић (1887—1941), који је био на месту градоначелника од 1929. до 1936. и од 1939. до смрти 1941. године.[17] Скопље је 1929. године постало главни град новостворенеВардарске бановине.
Током Другог светског рата, Скопље се у периоду од 1941. до 1944. године поново нашло подбугарском окупацијом. Након ослобођења, Скопље је1945. године постало главни град новостворене југословенске федералне јединице која је добила имеМакедонија. Тиме је Скопље по први пут у својој дугој историји постало део неке политичко-административне јединице која је носила име "Македонија".
Године1963. Скопље је погодиоснажан земљотрес, у ком су страдали или били оштећени бројни културни споменици. За времеЈугославије, Скопље је брзо расло и постало је важно средиште тадашње државе.
Након распада Југославије (1991—1992), Скопље је постало главни град нове независне државе, која је у то време била позната каоБЈР МакедонијаГрчка се дуго противила коришћењу имена Македонија од стране званичног Скопља (види:Македонско питање) те је стога наметнула економску блокаду и затворила приступ мору прекосолунске луке, која је жестоко нашкодила привреди Скопља. Блокада је скинута1995. након договора измеђуГрчке и власти у Скопљу. Упркос каснијим договорима, многиГрци ову државу и даље називају „Републиком Скопље“ а њене становнике „Скопљанцима“ (Skopiani нагрчком).
ИсторијаСрба у Скопљу може се поделити на три историјска периода: средњовековни (до 1392. године), османски (1392-1912) и савремени (након 1912. године).
Српски велики жупанВукан је око1093. године извршио продор у област Скопља, али град је остао под византијском влашћу. Током својих похода против Византије, између 1183. и 1190. године, српски велики жупанСтефан Немања накратко је заузео и Скопље.[12]
Град је касније поново потпао под српску власт и било је у српској држави више од два века, између1282. и1392. године. Српскикраљ Милутин је саградио три православне цркве у Скопљу: прву, посвећену празнику Успење Богородице; другу, посвећену Св. великомученику Ђорђу; трећу, посвећену Св. равноапостолском Константину. После његове смрти сахрањен је у својој задужбини, Успенској цркви, у Скопљу. Његов син краљСтефан Дечански је испунио завештање очево, и три године касније пренео његове мошти уСофију, где се и сад налазе у храму Св. Недеље, његовој задужбини познатијој као "Свети Краљ". Под царом Душаном од1346. године постало је друга престоница. Српски цар је у Скопљу прославио1352. године своју крсну славу Св. Аранђела.[18]
У16. веку то је и даље српски, али културни центар. Тако 1569—1570. године ту је држао књижару Кара-Трифун, у којој је продавао српске књиге. У граду у17. веку столује "епископ Скопју и Пологу", а век касније "епископ Скопију и Врањи".Евлија Челебија помиње српску цркву у Скопљу. Путописац Соранчин назива град1575. године: "Скопље великим и насељеним градом у Србији". Слично пише иАлександар Комуловић 1584. године - "Скопље се налази у Србији, чији је главни град". Скопски митрополит Симеон у Русији се представља1641. године да је "из сербске земљи города Скопљи". Када је Патријарх пећкиАрсеније Чарнојевић1682. године кренуо на хаџилук у Свету земљу -Јерусалим, застао је у једном селу близу Скопља. Изашли су пред њега прво скопски ђакон Христифор, а касније и сам митрополит скопски Теофан. Како је записао Патријарх: "Принесоше част (послужење) са љубављу". Барон Феликс де Божур (крајем 18. века) "Скопље има 5-6.000 становника, и налази се у Србији". И додаје - град је са малим кућама, прљавих уских улица, стари град се распао... Јордан хаџи Константиновић као његов становник тада, пише1846. године за Скопље: "Град стар, велик и чудесан; око њега су близу 20 манастира зиданих од српских владалаца." Ни једна српска "покрајина" није тако препуна местима и објектима који носе име Краљевића Марка, као околина града Скопља.
Скопље је била прво престоница српског цара Душана, а затимкраља Вукашина и његовог сина -Краљевића Марка Мрњавчевића. У самом Скопљу је зато било некад многоправославних, већином српских средњовековних цркава. Крајем19. века у њему су, међутим, штрчали минарети 17џамија, које су у ствари биле некадашњи храмови. Тако јеСија-Бегова џамија -најлепша и најбогатија муслиманска богомоља у Скопљу, подигнута на темељу и од камена Душанове задужбине -цркве Светих Арханђела.Алаџа-џамија на речици Серави, постала је одцркве Светог Ђорђа, задужбине српског краља Милутина. Ту је само био оборензвоник, и додат минарет, а све је остало било исто, непромењено. Трећа,Мустафа-пашина џамија која се издизала у граду повише валијске куће (конака), велико здање са пет кубета и великим шадрваном (водоскоком), била је прецрква Свете Петке. Под том џамијом су била подвлашћена сва села, њих 18, која су некад припадаламанастиру Матејичу.Пармиџи-џамија покривена плехом, на каменом мосту са десне странереке Вардара, у којој је био магацин за џебану (муницију), некад је билацрква Свете Недеље.[19]Бугарски егзархисти су1898. године освештали нови храм посвећен Св. Димитрију у Скопљу. Црква је никла на месту некадашње истог имена, која је била саборна од времена обновеПећке патријаршије. Бугари су наводно порушили стару цркву, само због њене, српске прошлости.[20] Између Срба и Бугара у Скопљу, почетком20. века водила велика "борба" окоцркве Светог Спаса; коме ће припасти.[21] Скопски саборни храм је између два рата била стара црква Св. Богородице. Нова црква у Скопљу освећена маја1934. године била јехрам Славе. То је била богомоља са костурницом подигнута на тамошњем војничком гробљу.[22] Налазила се поред пута Скопље-Куманово. Градња цркве је почела1929. године, по пројекту инжињера Константина Хоменка. Дивни мермерни иконостас поклонио је краљАлександар други Карађорђевић.[23]
После укидања Пећке патријаршије 1766. године, пропале су све старе српске школе. Грци су као носиоци владајуће јерархије надвладали Словене - Србе и Бугаре. Писменост су деца наставила по српским манастирима, у малим манастирским школама. Међу прве српске школе основане наново у 19. веку у Старој Србији, спада и она у Скопљу. Отворена је око 1830—1835. године за време Хамзи-пашине управе. Када је у Скопљу саграђенаБогородичина црква, уз њу је отворена прва српска школа са учитељем Николом из Прилепа.[24] Он је предавао по старински: часловац, псалтир и писање србуљско - по манастирском методу. Учио се ту игрчки језик, као "трговачки" да би се угодило грчком владици. Кад је умро учитељ Никола, још девет месеци је школа радила, под поп Арсом из Велеса. Скопљанци су другу српску школу отворили1848. године у предграђу Чаиру, у којој је почео децу учити Скопљанац, Ђорђе Карга. Њега је наследио већ помињани поп Арса из Велеса. Ученик те школе, Коста Сидовић који је постао члан "меџлиса", касније је био веза саБеоградом, посредовао је да српске школе добијају уџбенике штампане уСрбији. Иза поп Арсе као учитеља, радио је калуђер Павлентије саСвете Горе. Док је калуђер учио децу, дошао је Никола из Кожана за грчког учитеља. Због тога се тада одвојила грчка школа од српско-словенске народне у Скопљу. Скопљанци се реше и позову Србина из Војводине, Парталеја (у ствари Павла) који 1850. године поста српски учитељ. Изводио је наставу у тој школи која се од тад зове само "српска" годину дана, до1851. Учила се у тој школи код Богородичине цркве, од тада поред црквених књига и чиста "српска писменост", и општа историја и култура. У то време 1851—1852. године отворили су Скопљаци трећу српску школу, на десној обали Вардара у "Араџи Саламедин махали". Ту је часове држао неки "распоп" Атанас, којег за пола године замени Србин (име) из Галичника. А у школи где је наставу држао Парталеј, поставили су Анастаса изВелеса. По смрти Атанасовој, стигао је учитељ Трајко изШтипа.[25] Када је путописац јеромонах Гедеон посетио 1851. године Скопље, приметио је да су ту људи финији и отворенији за европску културу. У граду су биле три православне цркве, поред нове дивно украшене "саборне" Богородичине, наводи још две старе - Св. Спаса и Св. Димитрија. Деца се уче у три српске школе, под тројицом учитеља. У једној (оној код Богородичине цркве) уче се занимљиви предмети важни за шире образовање, па се она може сматрати за "нижу гимназију".[26] Бугари су прву своју школу отворили у Скопљу 1863. године, и то преваром јер су "главну" српску школу (радила 1830-1863), претворили у "бугарску". Урадио је то - "побугарио" српску школу, неки Стојанче из Бунишевца, бивши ученик скопског учитеља и свог заштитника Анђелка, наследника 1854. године чувеног Јордана Хаџи Константиновића. У једном извештају помиње се српска основна школа у Скопљу, између 1868—1874. године.[27]
Формиран је 1851. године претплатнички пункт за набавку једне српске књиге у Скопљу. Окупили су се читаоци - писмени људи због "драматичне повести" српскогкраља Војислава, захваљујући труду тамошњег учитеља Јордана Хаџи Трајковића. Наводе се у списку претплатника: Илија игуман манастира Љубанског, Прокопије јеромонах тог манастира, учитељ виших наука поменути Јордан, Игњатије учитељ нижих наука и црквени "пјевац", др Станојло Јанковић практични лекар, Пера Јовин, Јован Хаџи Поповић, Трајко Арсић, Христа Тасић, Никола Атанацковић, Илија Јовин, Зафир Костић, Коста Анчев, Панта Стајчев, Јован Стефков, Димитрије Сирах и Коста Икономов.[29]
Срби у Скопљу у 19. веку
Године1857. купио је књигу о народним песмама, Јордан Хаџи Константиновић Џиновић учитељ и "члан Србског ученог друштва" у Београду.[30] Међу купцима једне српске књижице срећу се 1864. године у Београду, Скопљаци: Замфир Хаџи Поповић и Серафим Хаџи Ђоровић.[31]
Хаџи Јордан је био најугледнији и "први" учитељ српски у Старој Србији, али који се залагао за слогу међу тамошњим поробљеним Словенима - Србима и Бугарима. Дошао је за учитеља у Скопље 1852. године, да замени привременог учитеља калуђера Доротеја, при "главној" школи код Богородичине цркве. Са њим је стигао као помоћник и појац, Игњатије Тошевић из Башиног села. Имао је Јордан велику библиотеку са књигама на разним језицима, коју су му Турци оштетили, док је био учитељ у Скопљу до 1854. године. Други боравак Јорданов у Скопљу траје 1856—1858. године. Бугарски егзархисти су га прогонили и оптуживали код Турака. Допао је и тамнице, а кад се ослободио ишао је у Прилеп, па Кавадарце за учитеља. Због Грка - фанариота којима је сметао јер је тражио словенска богослужења, протериван је двапут из Скопља а једном у Велесу, те био затворен и у тешком прогонству у Малој Азији, када му је један заптија камџијом избио око. Треће бављење Јорданово у Скопљу 1869. године било је најкраће, јер су га овај пут Бугари убрзо "најурили". Константиновић се није залагао ни за Бугаре ни за Србе, него за "Словенство", и мада је једно време попустио, због незаинтересованости државе Србије, и приближио се "Бугарашима", убрзо је са њима рашчистио дефинитивно. Видео је у њима 1873. године свог главног непријатеља. Био је тај одважни српски учитељ - мученик значајан је по свом просветитељском раду и писању. Писао је уџбенике за српске школе, који су тајно штампани "ватошкој" штампарији или у Београду. Био је дописник српских листова и објавио радове у београдском "Гласнику српског ученог друштва". Вредан је и по томе што је руском научнику Гиљфердингу био главни сарадник, уступивши му своју велику грађу о јужно-словенским старинама.[32]
Године1854. Скопљаци су у "Чаирску школу" довели новог учитеља Михајла Ковачевића из Штипа. У трећој српској школи, остаде само Србин Н. из Галичника, док учитеља Трајка преведоше у Чаир. Србина је 1858. године заменио учитељ из Србије, Стојко Аћимовић родом из Палошева. Отишао је Аћимовић 1860. године у друге српске школе да настави просветни рад. Године 1897. у Скопљу су у српској школи радиле учитељице Анка Панзатијевић, Настасија Деспотовић и Милка Спасић, док је директор српске гимназије био професор Иларион Весић.[14] При српским школама у Скопљу деловао је хуманитарни Фонд за помоћ сиромашној школској деци под именом "Напредак".[33]
Српска занатска радња у Скопљу крајем 19. века
Године 1877. усред Скопља убили су бугарски егзархисти Србина, оца Стојана Стојчевића, јер је одбио да "буде Бугарин". Слично су прошле и друге српске породице у Скопљу, попут Јањића, Димитријевића, Секулића, Николића, Богдановића, Вељковића и других. Трифуна Вељковића су попови "бугараши" 1882. године на превару одвели у непознатом правцу; био је ликвидиран. Трифун је међутим оставио кратко "опроштајно" писмо у којем је сина Лазара, обавестио да ће страдати због свог српства.[34] На Богојабљеније 1897. године шесторица Бугара напала је српску литију код водоосвећења. Избила је велика туча у којој је рањено 40 Бугара и четири Србина.[35] Избоден је ножем усред дана у центру Скопља 1901. године Србин, поп Тома Јовановић, од стране бугарског атентатора.[36]
Најистакнутији Срби у Скопљу били су преПрвог светског рата Богдан Раденковић, Стрико - Лазар Божовић, Илија Вулетић, Давид Димитријевић, Михаило Шушкаловић, Милан Чемерикић, Глиша Елезовић и Велимир Прелић. Прелић је био жртва атентата бугарских комита 1928. године. Србија је због деликатног стања у Скопљу држала своја четири можда најспособнија конзула: Карића, Ристића, Балугџића и Јована Јовановића. Једно време у Скопљу је било неиздржив положај наметнут Србима. Само су биле две српске кафане - ортака Стерђевића и Поповића и Јанчетов Хан. Радио је један Србин лекар и по један поп, прво Бурка, па Стевка са малом оскудном парохијом.[37] Браћа Поповићи су били српски национални радници у Скопљу. Око 1880. године Младен Поповић (умро 1928) је држао "хотел", а брат Василије био је учитељ у том граду. Младен је био чувен по одважности, а за кога се надалеко чуло када је пред Хафиз-пашом у Скопљу једини од хришћанских првака посведочио да је Србин, иако је то било опасно и забрањено.[38] Осим њих у Скопљу су у трговачким пословима предњачили Срби, са угледном фирмом "Браћа Јовановићи".[33] Коча Јовановић један од покретача српске четничке акције на југу је у Скопљу 1895. године отворио прву српску књижару. У њој су се тајно састајале и договарале српске комите, у чијим се редовима налазио и Коча.[39]
Децембра1888. године Турци су у Скопљу јавно спалили 3000 српских књига, намењених школама.[40] У Скопљу је живео и радио приватну лекарску праксу (1894) године, Србин лекар Михаило Шушкаловић, који је завршио Медицински факултет уБечу. Угледни и писмени Србин, Божин Југовић био је 1896. године градски терзија и једно време замењивао учитеља у основној школи. Његов брат је у то време био парох у Охриду, а стриц калуђер уманастиру Хиландару. Имао је лепу збирку српских историјских, националних и црквених књига, које је позајмљивао Србима да читају.[41] Забележене су у Скопљу 1896. године од српских просветних установа: две основне школе, мушка гимназија и Виша девојачка школа.[42] До 1893. године Турци су толерисали само једну српску основну школу, а 1897. године било их је три, за мушку и женску децу. Гимназија је започела рад1894. године, то је као интернатски завод (са две изнајмљене куће за смештај ђака) а учила је по плановима сличним нижим гимназијама. У њој је било школске 1895/1896. године у два разреда 105 ученика. Управник школе и наставник прво је био Илија Вучетић, па архимандрит Иларион Весић. Виша женска школа је такође интернатског типа, у којој раде три наставнице.[43] Биле су 1897. године две српске гимназије у Скопљу; мушка и женска.[14] Српско забавиште у Скопљу се помиње 1900. године. Турски султан је одликовао орденом Меџидије, четвртог степена, придворног протојереја Симу Протића из Скопља, марта 1900. године.[44] Скопско друштво "Српско коло" приредило је 1905. године свечану седницу у помен покојном писцу Јанку Веселиновићу. Седница је одржана у позоришној дворани Српске гимназије. Говорници су били Стеван Тубић - о делу Веселиновићем, и Војислав Ненадић - читао песму о Јанку и једну приповетку књижевникову.[45] Године1907. изгорела је зграда српске мушке гимназије и учитељске школе у Скопљу. НаСретење1909. године у Скопљу одржана јепрва скупштина Срба у Османском царству. Отворена је у Скопљу1910. године "Српска пивовара" (пивара).[46] Излазио је у Скопљу, српски лист "Вардар" (1910).[47] Године1911. у Скопљу су биле ове српске образовне установе: основне школе, Мушка гимназија, Учитељска школа и Домаћичко-раденичка школа.[48]
У Скопљу је крајем 19. века радило конзуларно представништво Краљевине Србије. Тако се 1898. године помињу ту: Михаило Г. Ристић конзул II класе и Настас Настасијевић писар I класе.
Срби су подТурцима били мање више потиснути и у сенци, због јаке непријатељске пропаганде и бруталног насиља, карактеристичног за турску окупацијуСтаре Србије.
Према попсу из 2021. године град Скопље има 422.540 становника, док саоколином има око 527 хиљада (око 30% становништваСеверне Македоније). Ово је готово 15 пута више него почетком20. века, а број становника се и даље повећава захваљујући досељавању становништва из свих делова државе и позитивном демографском расту.
Етнички састав
Скопље традиционално има веома шаролик етнички састав.
У складу са величином и важности за државу, Скопље је и главно седиште македонскеиндустрије (металопрерађивачка, хемијска, дрвна, текстилна, кожна и штампарска). Индустријски развој је праћен интензивним развојем унутрашње и спољне трговине и банкарства, као и активности на пољима културе и спорта.
Улога Скопља као главног транспортног центра југоисточне Европе је порасла од1990-их година.
Град се налази на раскрсници две велике европске саобраћајне кориде —Коридор VIII (исток — запад) иКоридор X (север — југ). Овај значајан положај града је побољшан изградњом нових ауто-путева на две трансверзале, нове обилазнице, а у току је и проширење и модернизацијааеродрома Александар Велики.[50]
Милениумски крст (налази се на врху планине Водно изнад града; направљен је одчелика и има висину од 67 m и распон од 46 m, а подигнут је поводом 2000. годишњице рођења хришћанства)
Феудална кула (налази се у близини Дома армије)
Сама локација дома светски познате хуманитарне раднице —Мајка Тереза (у близини Трга Македонија)
Мустафа-пашина џамија (изграђена 1492. године; једна је од најлепших грађевина из османског периода у Скопљу)
Православна црква Св. Спас (налази се у старом граду и изграђена је у19. веку;иконостас има карактеристичне лепе дрворезе, а исклесан је од странемијачких резбара Петра и Марка Филиповског као и Макарија Фрчковског; унутар цркве је гроб највећег македонског револуционара — Гоце Делчева)
Стари римски аквадукт
Кањон Матка
Саборни храм Св. Климент Охридски
Градска црква Пресвета Богородица
Античко насеље Тумба Маџари
Споменичка обележја на Тргу Македонија (Цар Самоил, Димитрија Чуповски, Димитар Беровски, Солунски атентатори, Јустинијан I, Гоце Делчев, Даме Груев)
^Erdem, Selim Efe (3. 11. 2003).„İstanbul'a 49 kardeş” (на језику: турском). Радикал. Архивирано изоригинала 25. 6. 2013. г. Приступљено27. 7. 2013. „49 збратимени града во 2003”CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Калић, Јованка; Радошевић-Максимовић, Нинослава (1971).„Никита Хонијат”.Византијски извори за историју народа Југославије.4. Београд: Византолошки институт. стр. 107—171.
.JPG)
.jpg)
.jpg)
.JPG)
.JPG)
