Термин „Сирија” се историјски односио на шире подручје, односно синоним заЛевант. Модерна држава обухвата места неколико древних краљевстава и империја, међу којима и цивилизацијуЕбла из 3. миленијума пре нове ере.Дамаск иАлеп су градови од великог културног значаја. Током исламске владавине, Дамаск је био седиштеОмајадског калифата и главни град провинцијеМамелучког султаната уЕгипту. Данашња држава основана је средином 20. века након дуге владавинеОсманског царства, под управомФранцуске. Новостворена држава представљала је највећу арапску државу која је настала из сиријских провинција које су раније биле под османском влашћу. Године 1945. стекла једејуре независност каопарламентарна република када је постала члан оснивачУједињених нација. Француске трупе су се повукле у априлу 1946, чиме је Сирија оствариладефакто независност.
Период након стицања независности био је буран, са вишеструким покушајимадржавних удара који су потресли земљу између 1949. и 1971. Сирија је 1958. ушла укратки савез саЕгиптом, који је прекинут државним ударом 1961. након чега је преименована у Сиријска Арапска Република на уставном референдуму. Државни удар из 1963. успоставио јеједнопартијску државу. Унутрашње борбе за власт изазвале су нове државне ударе 1966. и 1970, након чега је власт преузеоХафиз ел Асад. Након Асадове смрти, његов синБашар ел Асад постао је председник 2000. Одарапског пролећа 2011. Сирија је била уплетена у вишестраниграђански рат, у ком су учествовале различите земље, што је довело доизбегличке кризе у којој је више од шест милиона избеглица расељено из земље.[а] У децембру 2024. коалиција опозиционих офанзива заузела је велике градове, укључујући Дамаск, и приморала Ел Асада да побегне из земље.[6]
Земља је плодних равница, високих планина и пустиња, као и дом различитих етничких и верских група.Арапи су највећа етничка група, асунитски муслимани највећа верска група. Будући да је рангирана на 4. најгорем месту у Индексу крхких држава за 2024, Сирија је једно од најопаснијих места за новинаре. Слобода штампе је изузетно ограничена, а земља је рангирана на 2. најгорем месту на Светском индексу слободе штампе за 2024. Најкорумпиранија је држава у регионуMENA и рангирана је на 2. најниже место на свету по Индексу перцепције корупције 2023. Сирија је такође постала епицентар државно спонзорисаног, више милијарди долара вредногилегалног нарко-картела, највећег на свету.
Име Сирије је изведено од назива за староАсирско царство које се звало Сурија. Овај велики простор се у времеРимског царства поделио на провинције, политички независне једне од друге:
Јудае или Јудеа, је132. преименована у Палестину. Овај регион обухвата данашње територијеИзраела,Јордана иПалестине
Сирија се налази у подручју познатом каолевант. Положај државе је између32° и38° северне географске дужине и35° и44° источне географске ширине. Државе са којима се Сирија граничи су:Турска,Израел,Ирак,Јордан иЛибан. Површина државе износи 185.180 km².[7]
Сирија је углавном веома сува земља, мада на северозападу државе се могу видети зелене површине.[7] Североисток земље — Ал Џазира и југ земље — Хавран, су важни пољопривредни региони.Еуфрат, најважнија река у Сирији, има ток на истоку земље. Овај део земље се сматра једном од петнаест региона који представљајуколевку цивилизације.
Сирија је била средиште једне од најстаријих цивилизација на свету, што потврђује велики број археолошких ископина.1975. године започета су археолошка истраживања око градаЕбла на североистоку Сирије. Око ископина Ебле протезало се величанствено семитско краљевство, које се од 2400. до 2500. п. н. е. пружало одЦрвеног мора на север према Турској, а ка истоку доМесопотамије. Научници верују да је језик којим се говорило у Ебли најстарији из групесемитских језика.[8] Од велике археолошке важности су и градови Мари,Угарит и Дура Еуропос.
Османска власт над Сиријом се завршила када су Арапи, пред сам крајПрвог светског рата,1918. године, ушли уДамаск. Независно арапско краљевство Сирије је основано на челу са краљемФејсалом I из династије Хашемит, који је касније постао краљИрака. Његова владавина је окончана јула1920. године, кад су у Сирију ушлефранцуске снаге и успоставиле своју власт. Након битке код Мејсалуна 23. јула, између сиријске армије под вођством Јусуф ел Азмеха и француских снага, француске снаге су дошле до Дамаска и краљ Фејсал је збачен са власти. Раздобље француске владавине је обележено наглим порастом национализма и суровим угњетавањем, али је истовремено спроведена и модернизација инфраструктуре.
Након одласкаФранцуске,1940. године, Сирија је пала у руке вишијевске владе, све док је јула1941. године, нису заузелеУједињено Краљевство и снаге Слободне Француске. Стални притисак Британаца и сиријских националистичких група приморао је Французе да априла1946. године напусте Сирију, остављајући земљу у рукама претходно образоване републиканске владе.
Сирија је своју прву независност одФранцуске стекла септембра1936. године. Хашим ел Атаси је био први изабрани председник Сирије после усвајања новог устава, састављеног по угледу на француски. Међутим Француска је одбила да призна независност Сирије и да ратификује договор о независности, и наставила с војним присуством у Сирији све до1946. године. Иако је друга декларација независности17. априла 1946. године била пропраћена брзим економским развојем, политичка сцена Сирије је била крајње нестабилна све до1960-их година. Низ сукоба и борби за власт, започет1949. године, уздрмао је цивилну власт и довео до војног сукоба у којем је на власт ступио командир Адиб Шишакли,1951. године. Након следећег сукоба и борбе за превласт, Шишакли је1954. године свргнут с власти, а политички маневри и борбе су се наставили. Сиријска политичка нестабилност у годинама након сукоба 1954. године, паралелна власт неколико самопроглашених влада, као и криза1956. године окоСуецког канала, довели су до тога да је египатски лидерГамал Абдел Насер затражио и добио дозволу за уједињењеЕгипта и Сирије. Две државе су се1. фебруара1958. године спојиле и образовалеУједињену Арапску Републику, а све дотадашње партије у Сирији су престале с радом.
Године 1973, избио је сукоб названОктобарски рат, у којем је Сирија, у покушају да заузме регион и збациизраелску власт, напала подручјеГоланске висоравни. Упркос почетним успесима, на крају рата јеИзраел био надмоћнији у војном погледу. Након неколико дипломатских преговора, у којима је улогу посредника имаоХенри Кисинџер, Сирија је добила територијално мали део Голанске висоравни, што је тадашња влада Сирије у унутрашњости земље употребила као доказ да је рат био победоносан. Од1974. године, на сиријско-израелском фронту је владало примирје, с повременим инцидентима.
Почетком1976. године, у суседномЛибану је избио грађански рат у ком су велике губитке претрпели припадници хришћана Маронита. Сирија је послала 40.000 војника у Либан, како би помогли хришћанима, али се ускоро и сама умешала уЛибански грађански рат.
Уласком Сирије у сукоб, почиње и тридесетогодишње сиријско присуство у Либану. Наредних петнаест година грађанског рата, Сирија се борила за контролу над Либаном и покушавала да подрије Израел на југу Либана користећи разне паравојне снаге. Након завршетка рата1990. године, многи су присуство Сирије у Либану доживели каоокупацију[тражи се извор]. Сиријске трупе су остале присутне у Либану све до2005. године, а Сирија је за то време силом утицала на либанску политику, што је многима веома сметало. Послеатентата на бившег премијера Рафика Харирија, за који је окривљена Сирија, извршен је притисак на Сирију да повуче своје снаге из Либана. Дана26. априла 2005, главнина сиријских снага се повукла из те земље, али је оставила тамо доста оперативаца своје обавештајне службе, што је изазвало нови гнев међународне јавности.
Сматра се да је после завршетка рата у Либану око милион Сиријаца дошло у Либан у потрази за послом. Сиријски радници су налазили запослење лакше од Палестинаца и самих Либанаца, будући да су радили за мање плате. Неки су тврдили да је то што сиријска влада подстиче своје грађане да у потрази за послом прелазе у малу суседну земљу под војном управом, заправо само још један покушај Сирије да колонизује Либан. Године 1994, након притисака изДамаска, либанска влада је одобрила издавање око 200.000 либанских пасоша сиријским грађанима који су тада живели у Либану.
Грађански рат у Сирији[9][10][11][12] познат и каоПобуна у Сирији[13] је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији. Почео је15. марта2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника СиријеБашара ел Асада, под утицајемАрапског пролећа. Демонстранти су тражили крај владавинеБаас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада. Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат.
У пролеће 2011. сиријска влада користи Војску Сирије у гушењу протеста и демонстрација. Неколико градова је опседнуто,[14][15] а у неким градовима је сиријска војска користила и ватрено оружје те пуцала на демонстранте.[16] Ово је довело до револта у самим оружаним снагама, па је један број припадника војске дезертирао и прикључио се демонстрантима а касније су формирали Слободну армију Сирије. Сиријска власт је ове оружане формације оцењивала као терористичке те је дошло до оружаног сукоба побуњеника и регуларне војске.
По различитим изворима до 23.000 људи је погинуло, укључујући у тај број око 19.000 бораца са обе стране[17][18] и око 1.800 демонстраната.[19][20] Око 1,5 милиона Сиријаца је напустило своје домове.[21] Десетине хиљадаизбеглица је избегло уИрачки Курдистан,[22]Јордан,[23]Либан иТурску.[24][25] Десетине хиљада људи су ухапшене а постоје и подаци о тортури у затворима.[26][27]
И једна и друга страна у конфликту су оптужене да су чиниле ратне злочине, зверства и тортуру над заробљеницима као и коришћење цивила као живи штит.[28][29][30][31][32]
Арапска лига,САД,Европска унија и друге земље су оптуживали сиријски режим због бруталног обрачуна са демонстрантима. Покушај да се кроз Савет Безбедности, као на примеруЛибије, уведе зона забрањеног лета и изврши војна интервенција блокирале суКина иРусија у страху од додатне ескалације насиља и једностраних решења.[33][34] Арапска лига је у новембру 2011. искључила Сирију из те организације.[35] Касније суУједињене нације послале специјалног изасланикаКофија Анана, и посматрачку мисију ради мирног решења и смиривања насиља.[36]
Црвени Крст је15. јула2012. прогласио сукоб у Сиријиунутрашњим оружаним конфликтом, односнограђанским ратом, што је значило пуну примену међународног хуманитарног права подЖеневском конвенцијом.[37]
У децембру 2024, опозиционе јединице су заузеле све веће Сиријске градове у изненадној офанзиви. Председник Башар ел Асад је побегао из државе.[38]
Сирија је парламентарна република. Критичари Сирије, међутим, сматра се да је Сирија ауторитарни режим који само на површини приказује демократски систем. Иако де факто грађани Сирије бирају гласањем председника и члановепарламента, они немају право да промене своју власт. Покојни председникХафиз ел Асад је пет узастопних пута на референдуму био непоражен. Његов син,Башар ел Асад, је такође изабран нареферендуму на којем није ни имао противника јула2000. године. У децембру 2024. године, после изненадне офанзиве опозиције, Ел Асад је побегао из Сирије.
Од природних богатстава Сирија располаже нафтом, природним гасом, фосфоритима и хидроенергијом. Што се тиче индустрије најразвијенија је прехрамбена индустрија. Од пољопривредних култура се гаје памук и житарице, развијено је сточарство пре свега овце, говеда и камиле.
Сирија је доживела демографску експлозију током последњих педесетак година
У Сирији живи око 18 милиона становника. У етничком погледу око 90% чинеАрапи, 7%Курди, 2%Јермени.Ислам је религија 88% становништва (око 70% су сунити, 15% алавити, 2% исмаилити). Око 9% су хришћани (православци, сиријски католици,несторијанци,маронити). У градовима живи око 55% популације. Највећи градови суАлеп са 1,9 милиона и престоница Дамаск са 1,7 милиона становника.[39]
^аб„Syria”.The World Factbook. Central Intelligence Agency.Архивирано из оригинала 3. 2. 2021. г. Приступљено7. 4. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Glass, Charles (1990),Tribes with Flags: A Dangerous Passage Through the Chaos of the Middle East, Atlantic Monthly Press (New York) and Picador (London),ISBN978-0-436-18130-6.
Karoubi, Mohammad Taghi (2004).Just or Unjust War?. Ashgate Publishing.ISBN0-7546-2375-0.
.svg)
.svg)
.svg)
![[икона]](/image.pl?url=https%3a%2f%2fsr.wikipedia.org%2f%2fupload.wikimedia.org%2fwikipedia%2fcommons%2fthumb%2f1%2f1c%2fWiki_letter_w_cropped.svg%2f20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png&f=jpg&w=240)
.jpg)
