Сива (сиви: ⵉⵙⵉⵡⴰⵏ [Isiwan],арапски: واحة سيوة [Wāḥat Sīwa]) јеоаза уЕгипту, налази се између депресијеКатара иегипатског пешчаног мора уЛибијској пустињи, око 50 km источно одлибијске границе и 560 km западно одКаира.[1][2][3] Захвата површину од око 80 km у дужини и 20 km у ширини, и представља је један од египатских најизолованијих насеља, са 23.000 људи, углавномБербера,[1] који су развили јединствену културу и посебанјезик у оквируберберске групе језика, по имену Сиви.
Слава Сива оазе лежи првенствено у њеној древној улози светилишта у којем је боравила Амонова пророчица, а чије су рушевине популарна туристичка атракција. Отуда оаза носи старије име -Ammonium. Историјски гледано, ова област је део древнеЛибије.
Сива оаза се налази у дубокојдепресији која достиже дубину од 19 m испод нивоа мора.[4] На западу оазаЏагбуб лежи на сличној дубини, а на истоку је великаКатара депресија која такође лежи испод нивоа мора.
Оаза је називанаAmmonium у древно време. Рани арапски географи је називајуSantariyya. Не зна се поуздано о пореклу њеног садашњег назива Сива, које се по први пут помиње у 15. веку. Басет[5] га повезује са берберским појмомswh који се јавља нешто западније у раном исламском периоду, док га Илахиен[6] повезује са речју из ташелхијтсогберберског језика -asiwan, што је назив за једну врступтице грабљивице, а отуд и са богомАмон-Ра, чији је један од симбола соко.
Иако је познато да је оаза насељена од најмање 10. миленијума пре нове ере, најранији доказ о односима садревним Египтом потичу из периода 26. династије, када је изграђена некропола. Токомптолемејског периода Египта, оаза носи египатско имеsḫ.t-ỉm3w, „Поље стабала“[7]. Грчки насељеници изКирене ступили су у контакт са оазом отприлике у исто време (7. век пне), као и са пророчким храмом Амона (грч.Zeus Ammon), који је, како јеХеродоту речено, овде узео обличје једног овна. Херодот је сазнао и за „фонтану Сунца“ која је најхладнију воду давала тачно током подневне вреве.[8] Током своје кампање освајањаПерсијског царства,Александар Велики је стигао у оазу, наводно пратећи птице преко пустиње. Пророчица га је, како бележе његови дворски историчари, потврдила као божанску личност, а уједно и као легитимногфараона Египта, иако Александрови мотиви за долазак у Сиву, након његовог оснивањаАлександрије, и даље остају донекле загонетни и спорни.[9]
Назнакехришћанства у Сива оази су нејасне, али 708. године долази до напада муслиманске војске, а Сиванци пружају отпор и вероватно нису прешли уислам све до 12. века. Локални летопис спомиње само седам породица у укупном броју од 40 мушкараца који су живели у оази 1203. године.
У 12. веку ал-Идриси спомиње да је Сива настањена углавном Берберима, са арапском мањином, а један век раније ал-Бакри је навео да само Бербери живе тамо. Египатски историчар ал-Макризи путовао је у Сиву у 15. веку и описао како је језик који се тамо говори „сличан језику Зената“.[10]
Први Европљанин који је посетио оазу још од римског доба био је енглески путописац Вилијам Џорџ Браун, који је дошао 1792. године да посети рушевине древног пророчишта.[1]
Оазу је Египту званично припојиоМухамед Али 1819. године. У пролеће 1893, немачки истраживач и фотограф, Херман Бурхарт, забележио је архитектуру града Сиве, а његове фотографије се налазе у Етнолошком музеју уБерлину.[11]
Сиванци суберберски народ, па су демографски и културно ближи народима на простору Либије која има велику берберску популацију, него Египту који има занемарљив удео берберског становништва.[12] Сходно томе, арапска владавина из удаљеног Каира је у први мах била попустљива и обележило ју је неколико побуна. Египатске власти су почеле да успостављају јачу контролу након посетекраља Фуада оази 1928, када је мештанима дрско замерено практиковање неких обичаја који нису у складу са египатским моралима, и одређене су оштре казне за непридржавање моралних начела државе.
| Државне | |
|---|---|
| Географске | |
| Остале | |
