Сибир (рус.Сибирь) је деоРусије који се простире у дужини од 7.000 km у правцу исток-запад од планинеУрал на западу до разводних планина на истоку, и око 3.500 km у правцу север-југ одСеверног леденог океана до казахстанских планина и границе саМонголијом иКином.[1] Све осим крајње југозападног дела Сибира (који је део Казахстана), чини око 56% Руске територије са 9,6 милиона km². Сибир је велика географска регија, а по најширој дефиницији познат је и каосеверна Азија. У овом случају укључује иДалеки исток Русије, а површина му је 13,1 милиона km². Сибир је део модерне Русије од 16. и 17. века.
Територија Сибира протеже се источно од планинеУрал доразвођаТихог океана иСеверног леденог океана. РекаЈенисеј условно дели Сибир на два дела, Запад и Исток. Сибир се протеже на југ одСеверног леденог океана до брда северно-централногКазахстана и до националних границаМонголије иКине.[2] Са површином од 13,1 милиона km², Сибир чини 77% површине копна Русије, али у њему живи само 40 милиона људи – 27% становништва земље. Ово је еквивалентно просечној густини насељености од око 3 становника по квадратном километру (приближно једнака оној уАустралији), чинећи Сибир једним од најређе насељених региона на Земљи. Да је независна земља, по површини би био највећа земља на свету, али по броју становника то би била 35. највећа земља на свету и 14. највећа у Азији.
Сибир је, широм света, познат првенствено по својим дугим, оштрим зимама, са јануарским просеком од −25 °C (−13 °F), као и по томе што су га руске и совјетске власти дуго користиле као локацију за затворе, радне логоре и прогонство.
По неким теоријама име му долази одсибирске татарске реченице која значи „успавана земља“.[3] По другој верзији име је добио појенисејском племену Сибири, које су касније асимиловалиСибирски Татари. Доктор Памела Кајл Крослеј, професор историје на Дармут колеџу, тврди да су Руси назвали Сибир по народу Сибо који данас живи у Кини.[4] Модерно значење имена је ушло у руски језик после освајањаСибирског каната.
Пољски историчар Chycliczkowski је предложио теорију према којој име потиче од прасловенске речи за „север” (север, sever),[5] али је Анатоли Бајкалоф одбацио ово објашњење.[6] Рекао је да суседни Кинези, Турци и Монголи (који имају слична имена за регион) нису познавали руски. Предложио теорију према којој је име комбинација две речитуркијског порекла, а то су „си” (вода) и „бир” (дивљина).
Сибирске трапе су формиране једним од највећих познатих вулканских догађаја у последњих 500 милиона година геолошке историје Земље. Који је трајао милион година и сматра се могућим узрочником „Великог изумирања” пре око 250 милиона година[7], за који се процењује да је изазвао изумирање 90% врста које су постојале у то време.[8]
Најмање три врсте људи је живело у јужном Сибиру пре око 40.000 година:савремени људи,Неандерталци иДенисовани.[9] За последњу је 2010. године на основу анализе ДНК утврђено да представља посебну врсту.
Сибир су насељавали различити номадски народи као што суЕнци,Ненци,Хуни иУјгури.Монголи су у шеснаестом веку освојили област, која је касније постала самосталниСибирски канат. Монголи су освојили велики део ове области почетком 13. века.
Мапа сибирске руте у 18. веку (зелено) и почетком 19. века (црвена).
Са распадомЗлатне Хорде, крајем 15. века основан јеаутономни Сибирски ханат.Туркијски говорнициЈакути мигрирали су северно од областиБајкалског језера под притиском монголских племена од 13. до 15. века.[10] Сибир је остао ретко насељено подручје. Историчар Џон Ф. Ричардс је написао: "... мало је вероватно да је укупна рана модерна сибирска популација премашивала 300.000 људи."[11]
Растућа снагаРусије на Западу почела је да подрива Сибирски ханат у 16. веку. Прво, групе трговаца иКозака су почеле да улазе у то подручје. Руска армија је добила директиву да успоставља нова утврђења све даље и даље на исток, како би заштитила нове насељенике из Европске Русије. Основани су градови попут Мангазеје, Таре,Јенисејска иТобољска, а последњи је проглашен главним градом Сибира. У то време,Сибир је био назив тврђаве у Кашлику, у близини Тобољска.Герхард Меркатор, на карти објављеној 1595. године, означава Сибир као назив насеља, али и околне територије дуж леве притке реке Об.[12] Други извори наговештавају да је народ Сибо,аутохтониТунгуски народ, пружио жесток отпор руској експанзији иза Урала. Неки сугеришу да је израз „Сибир” њихов русификован етноним.
До средине 17. века, подручја под контролом Русије су се протезала доТихог океана. Око 230.000Руса се настанило у Сибиру до 1709. године.[13] Сибир је био одредиште за слање протераних.[14] Још од цара Петра Првог, Сибир је коришћен за изградњу логора за принудни рад, а нарочито за време совјетске власти стварањем гулага.
ИзградњаТранссибирске железнице (1891–1916) довела је до убрзаног економског развоја Сибира и његове модернизације. Боље је повезивала Сибир са Европском Русијом која се убрзано индустријализовала у добаНиколаја II. Око седам милиона људи преселило се у Сибир изЕвропске Русије између1801. и1914.[15] Од1859. до1917. више од пола милиона људи се преселило наДалеки исток.[16] Сибир има богате природне ресурсе. Током 20. века започело се са експлоатацијом великих размера ових ресурса, а индустријски градови су се развили широм региона.[17]
У 07:15, 30. јуна 1908. године, у близини рекеПоткамена Тунгуска у централном Сибиру уТунгуској експлозији је оборено милион стабала. Већина научника верује да је то резултат пада метеора или комете. Иако ниједан кратер никада није пронађен, пејзаж у (ненастањеној) зони још увек носи ожиљке овог догађаја.
У раним деценијамаСовјетског Савеза (посебно 30-тих и 40-тих), влада је основала државну агенцијуГУЛАГ за администрирање система казнених радних логора, замењујући претходни системкаторга.[18] Према полу-званичним совјетским проценама, које су објављене тек након пада совјетске владе, од 1929. до 1953. кроз ове логоре и затворе прошло је више од 14 милиона људи, од којих су многи били у Сибиру. Још 7 до 8 милиона људи је интерно депортовано у одвојене области Совјетског Савеза (укључујући читаве националности или етничке групе у неколико случајева).[19]
Пола милиона (516.841) затвореника умрло је у логорима од 1941. до 1943. године[20] због недостатака хране изазванеДругим светским ратом. У другим периодима морталитет је био релативно мањи. Величина, обим и број радничких кампова ГУЛАГа остаје предмет истраживања и дебата. Многи Гулази су се налазили у изузетно удаљеним подручјима североисточног Сибира. Најпознатији кластери су билиСевостлаг (североисточни логори) дуж реке Колиме иНорилаг кодНориљска, где је 1952. године држано 69.000 затвореника.[21] Главни индустријски градови Северног Сибира, као што суНориљск иМагадан, развили су се из логора које су изградили затвореници и које су водили бивши затвореници.[22]
Са површином од 13,1 милиона km², Сибир чини око 77% укупне територије Русије и скоро 10% површине Земље (148.940.000 km²). Док Сибир географски припада Азији, многе организације представљају целу Русију као део Европе и/илиисточне Европе (ове организације не деле земље на мање географске целине), пример сумакрогеографски региони ОУН. Главне географске зоне укључујуЗападносибирску низију иСредњосибирску висораван.
На територији источне и централнеЈакутије налазе се бројни планински венци разних старосних доба, који се пружају правцем север-југ. Ове планине се протежу до скоро 3.000 m, али изнад висине од неколико стотина метара скоро су потпуно лишене вегетације. Клима је превише сува да би се глацијација проширила на ниске надморске висине. На овим ниским висинама налазе се бројне долине, многе од њих су дубоке и прекривене шумомариша, осим на екстремном северу где доминиратундра. Активни слој земљишта има тенденцију да буде дубок око један метар, осим у близини река.
Западно-сибирска равница се састоји углавном одкенозоичних алувијалних наслага и донекле је равна. Многе наслаге на овој равници су резултат ледених брана које су произвелеглацијално језеро. Ово језеро средње-до-касногплеистоцен блокирало је ток према северу рекаОб иЈенисеј, што је резултирало преусмеравањем југозападно уКаспијско језеро иАралско језеро преко долине реке Тургај.[23] Подручје је веома мочварно, а земљишта су углавном тресни хистосоли.
Средњосибирска висораван је древникратон (у неким изворима назван Ангараланд) који је формирао независниконтинент препериода Перм. Изузетно је богат минералима, који садрже велике количинезлата,дијаманата и рудемангана,олова,цинка,никла,кобалта имолибдена. Вулкански догађај у овом пределу је највећа познатавулканска ерупција у историји Земље. Само је екстремни северозапад био подледником токомквартара, али готово све је под изузетно дубокимпермафростом, а јединодрво које успева, упркос топлим летима, је листопадни сибирскиариш (Larix sibirica), захваљујући веома плитком корену. Изван екстремних северозападних делова,тајга је доминантна, и покрива значајан део Сибира.[24]
Белуха планинеЈесен у шуми на источним Сајанским планинама
Нафтна покрајина Лена-Тунгуска обухвата централну сибирску платформу (неки аутори називају је источно-сибирском платформом).[25] Геолошко извиђачко истраживање региона започело је 1932. године, након чега је уследило површинско и подземно мапирање, те је откривен Марков-Ангара лук (антиклинала). То је довело до открића Марковог нафтног поља 1962. године, где је отворена Марково 1 бушотина, на дубини од 2.156 m.[25]:243 Гасно поље Средне-Ботуобин откривено је 1970. године.[25]:244 Нафно поље Јарактин откривено је 1971. године, производња на дубинама до 1.750 m.[25]:244
Границе Сибира не могу се једнозначно и прецизно одредити. Утврђивање сибирске територије разликује се зависно од угла гледања: географски, историјски или политички.
Име потиче изворно измонголског (неки извори тврде да долази изтатарског) и дословно му је значење „земља која спава“,[3] а односило се наСибирски канат на подручју данашњег западног Сибира, који је настао распадомЗлатне хорде. Данас се изван Русије под Сибиром обично подразумева читав азијски деоРусије.
Простире се око 7.000 km у смеру исток - запад одУрала све до планина које чинепацифичку вододелницу. Од севера према југу има око 3.500 km одАрктичког океана (Северно поларно море) па доказахстанских планина и граница саМонголијом иНародном Републиком Кином.[1] ПодручјеДалеког истока одЈакутије до тихоокеанске обале, које је са својих 6.179.900 km² површине веће од целог преосталог дела Сибира, изван Русије се обично прибраја Сибиру, али се у Русији сматра посебном регијом. Тако становнициКамчатке илиСахалина под „Сибиром“ подразумевају регију која је више хиљада километара далеко од њихове домовине.
Вегетација у Сибиру углавном јетајга, сатундра појасом на северу и умереном шумском зоном на југу.
У већем делу Сибира влада израженаконтинентална клима: врућа лета (до +40 °C) смењују крајње хладне зиме (до -67 °C). Земља често остаје подснегом до 9 месеци.
Крајоликом углавном доминирају четинарске шуме (тајге), док у арктичким подручјима превладаватундра, крајолик без дрвећа. Између тога се налази мешовито, прелазно подручје. На југу тајга прелази ушуме умерених предела истепу.
У великим деловима Сибира као облик тла превладавамерзлота (трајно залеђенотло). Најхладније насељено место на Земљи је источносибирски градОјмјакон (јужно одВерхојанска).
Клима Сибира драстично варира, али у основи има кратка лета и дугачке и изузетно хладне зиме. На северној обали, северно одСеверног поларника, лето траје врло кратко (око један месец).
Скоро целокупно становништво живи на југу, дужТранссибирске железнице. Клима у овом најјужнијем делу јеумереноконтинентална клима, са хладним зимама, али прилично топлим летима која траје најмање четири месеца. Годишњи просек је око 0,5 °C. Јануар у просеку износи око −20 °C (−4 °F) и јул око +19 °C (66 °F), док су дневне температуре током лета обично изнад 20 °C (68 °F).[26][27] Са поузданом пољопривредном сезоном, обиљем сунца и изузетно плодномцрницом, јужни Сибир је довољно добар за профитабилнупољопривреду, што је доказано почетком 20. века.
Најчешће присутна клима у Сибиру јесубполарна клима, са просечном годишњом температуром око −5 °C (23 °F) и са јануарским просеком од −25 °C (−13 °F) и просеком за јул +17 °C (63 °F),[28] иако се значајно разликују, са јулским просеком око 10 °C (50 °F) уекотону тајге-тундре.Ојмјакон је село које је 6. фебруара 1933. забележило температуру −67,7 °C (−89,9 °F).Верхојанск, град на северу и у унутрашњости, забележио је температуру од −69,8 °C (−93,6 °F) за 3 узастопне ноћи: 5., 6. и 7. фебруара 1933. Сваки град се наизменично сматрао најхладније насељеним местом на северној хемисфери. Сваки град често лети достигне 86 °F (30 °C) што чини највећу светску температурну варијацију између летњих утицаја и зимских падавина.[29][није у датом извору]
Ветрови на југозападу доносе топли ваздух из Централне Азије и Блиског истока. Клима у Западном Сибиру (Омск, Новосибирск) је за неколико степена топлија него на истоку (Иркутск,Чита), а на северу преовладава екстремна зимскасубполарна клима. Међутим, летње температуре у другим регионима могу да достигну до +38 °C (100 °F). Генерално,Јакутија је најхладнији Сибирски регион, а слив рекеЈане има најнижу температуру од свих, док јепермафрост достигао 1.493 m. Па ипак, што се тиче империјских руских планова насељавања, хладноћа се никада није сматрала препреком.
Падавине у Сибиру су углавном ниске, преко 500 mm (20 in) само наКамчатки, где влажни ветрови прелазе саОхотског мора на високе планине - производећи једине великеледнике у региону, иако вулканске ерупције и ниске летње температуре онемогућавају да шуме расту. Падавине су велике и у већиниПриморске Покрајине на екстремном југу, где монсунски утицаји могу да произведу прилично обилне летње падавине.
Термин „Сибир” има дугу историју. Њено значење се постепено мењало годинама. Историјски, Сибир је дефинисана као цео део Русије источно одУралских планина, укључујући иДалеки исток. Према овој дефиницији, Сибир се протеже на исток саУралских планина на пацифичку обалу, а на југ одСеверног леденог океана до границесредње Азије и националних граница Монголије и Кине.[42]
Други извори могу користити нешто ширу дефиницију, која као источну границу Сибира наводи пацифичку обалу, а не развође (што укључује читав руски далеки исток)[45] или нешто ужу која ограничава Сибир на Сибирски савезни округ (на тај начин искључујући све субјекте других округа).[46] На руском језику реч Сибир житељи самог Сибирског округа користе за означавање федералног округа, док људи који живе изван њега то ретко чине.
Јекатеринбург - Неки извори као што јеЕнциклопедија Британика укључују овај град који се налази напланинама Урал. Локални становници не подржавају овакав став, јер верују да постоји разлика између сибирске и уралске културе.[47]
Русија је кључни добављачнафте игаса у већини земаља Европе.
Сибир је изузетно богатминералима, који садрже руде готово свих економски вреднихметала. Има неке од највећих светских налазишта никла,злата,олова,угља,молибдена,гипса,дијаманата,диопсида,сребра ицинка, као и великих неискоришћених ресурса нафте и природног гаса.[48] Око 70% развијених нафтних поља у Русији налази се уХантији-Мансији.[49] Русија садржи око 40% светских познатих ресурсаникла на налазишту кодНориљска у Сибиру.НорилскНикел је највећи светски произвођач никла ипаладијума.[50]
Велико ограничење за сибирску пољопривреду представља кратка пољопривредна сезона у већем делу региона. Међутим, на југозападу где су земљишта богата плодном црницом, а клима је мало умеренија, распрострањен је узгојпшенице,јечма,ражи икромпира, као и великог бројаоваца и говеда. Производња хране у другим деловима Сибира, захваљујући лошој плодностиподзолних земљишта и екстремно кратке пољопривредне сезоне, ограничена је на узгој севернихирваса у тундри - што домороци чине више од 10.000 година. Сибир има највећешуме на свету. Дрво и даље представља важан извор прихода, иако су многе шуме на истоку крчене много брже него што могу да се опораве.Охотско море је једно од два или три рибом најбогатија мора на свету, захваљујући својим хладним струјама и веома великимплимама и осекама, и тако Сибир има преко 10% годишњег светског улова риба, иако је риболов на неки начин опао од распада СССР.[51]
Трећи најпопуларнији спорт у Русији,бенди,[52] је важан у Сибиру. У сезони 2015-16 Руске Бенди Супер лиге, Јанисеј изКраснојарска три године за редом био је шампион, победивши Бајкал-Енергију изИркутска у финалу.[53][54] Два или три тима (у зависности од дефиниције Сибира) играју у Супер лиги, шампион 2016. године СКА-Нефтканик изХабаровска, као и Кузбас изКемерова и Сибселмаш изНовосибирска. 2007. године Кемерово је добио прву руску затворену арену специјално направљену за бенди.[55] СадаХабаровск има највећу арена на свету која је специјално изграђена за бенди, Арена Јерофеј.[56] То ће бити место за Дивизију А Светског првенства у бендију 2018. године.
Зимска универзијада 2019. године одржаће се уКраснојарску.
Томск, један од најстаријих сибирских градова, основан је 1604. године.
Са 23 милиона становника Сибир је ретко насељено подручје, агустина становништва је само 2,7 становника на km². Становништво је концентрисано у релативно уском појасу на југу и југозападу, односно дужтранссибирске железничке пруге која повезује важне велике градове и где је могућапољопривреда.
Већину становништва чинеРуси и русифицираниУкрајинци чији су преци овамо дошли у прошлим вековима. Већ у18. веку их је било више негостароседелачког становништва.
Још увреме царева забачено и негостољубиво подручје Сибира и средње Азије је служило као место изгона политичких противника и преступника. На страшан глас дошао је Сибир са појавомСолжењицинове књигеАрхипелаг ГУЛАГ кад се сазнало о свим ужасима затвора иконцентрационих логора створених за времеСтаљинове владе. Тек са распадомСовјетског Савеза престала судепортовања у та подручја. Од1920-их година појачава сеиндустријски развој Сибира, што је учврстило структуру становништва у досељеничку корист.
Староседелачко становништво сибирског севера и руског Далеког истока састоји се од народаалтајске иуралске језичне породице и других народа. Већи народи суТувинци,Бурјати,Хакаси,Јакути иАлтајци. Мање етничке заједнице које немају своје федералне републике међу осталима суЧукчи,Евенки,Корјаци,Ненци,Ханти,Манси иЈукагири. За време Совјетског Савеза већина староседелаца, који су одувек били номади, је била присиљена на трајно насељавање и колективизацију усовхозе.
Највећу опасност по староседелачко становништво представља индустријализација и кориштење природних ресурса као што сунафта,природни плин,угаљ,дијаманти излато у азијском делу Русије. Уз то,алкохолизам је огроман проблем. Језици већине малих народа су пред изумирањем, а посебно тамо где на основи индустријског развоја нестаје околина у којој се њима користило.
Наконраспада Совјетског Савеза, у Сибиру се појачано (делом илегално) насељавајуКинези, радећи углавном као трговци или предузетници.
У Сибиру постоји популарна традицијашаманизма иполитеизма.[61] Сами староседеоци своје свете обичаје сматрају древним. Постоје записи из 13. века о обичајима сибирских племена везаним за лечење.[62] На територији Сибира постоји много различитих локалних традиционалних богова. Ту спадају: Ак Ана, Анапел, Кара Хан, Куркил, Нга, Нуми-Торем, Нуми-Турум, Пон, Пугу, Тодоте, Томам, Зонгет,Јукагири и други. Места са светим подручјима укључују Олхон, острво наБајкалском језеру.
Многим градовима у северном Сибиру, као што јеПетропавловск Камчатски, не може се прићи путем, јер практично нису повезани са другим већим градовима у Русији или Азији. Најбољи пут за обилазак Сибира је прекоТранссибирске железнице. Транссибирска железница саобраћа од Москве на западу доВладивостока на истоку. До градова који се налазе далеко од железнице, најлакше се прилази ваздухом или засебном Бајкалско-амурском железницом.
Строганина је сирово рибље јелоаутохтоних народа северног арктичког Сибира, направљено од сирових, танких замрзнутих риба резаних по дужини.[63] То је популарно јело сибирских староседелаца.[64]
^Pakendorf, B.; Novgorodov, I. N.; Osakovskij, V. L.; Danilova, A. B. P.; Protod'Jakonov, A. P.; Stoneking, M. (2006). „Investigating the effects of prehistoric migrations in Siberia: Genetic variation and the origins of Yakuts”.Human Genetics.120 (3): 334—353.PMID16845541.S2CID31651899.doi:10.1007/s00439-006-0213-2. Овај чланак користи текст рада који је ујавном власништву.
^Robert Conquest (новембар 1997). „Victims of Stalinism: A Comment”.Europe-Asia Studies.49: 7317—7319.CS1 одржавање: Формат датума (веза) states: "We are all inclined to accept the Zemskov totals (even if not as complete) with their 14 million intake to Gulag 'camps' alone, to which must be added 4–5 million going to Gulag 'colonies', to say nothing of the 3.5 million already in, or sent to, 'labour settlements'. However taken, these are surely 'high' figures."
^Lioubimtseva E.U., Gorshkov S.P. & Adams J.M.;A Giant Siberian Lake During the Last Glacial: Evidence and Implications; Oak Ridge National Laboratory (13. 12. 2006).
^абвгMeyerhof, A. A., ,Halbouty, Michel Thomas (1980). „Geology and Petroleum Fields in Proterozoic and Lower Cambrian Strata, Lena-Tunguska Petroleum Province, Eastern Siberia, USSR”.Giant Oil and Gas Fields of the Decade: 1968–1978. American Association of Petroleum Geologists. стр. 228.ISBN978-0-89181-306-4.. AAPG Memoir 30, Halbouty, M. T., editor, Tulsa: American Association of Petroleum Geologists.
^Arnold, Thomas Walker (1896).The Preaching of Islam: A History of the Propagation of the Muslim Faith. Westminster: Archibald Constable and Company. стр. 206—207. Приступљено11. 10. 2015. „Of the spread of Islam among the Tatars of Siberia, we have a few particulars. It was not until the latter half of the sixteenth century that it gained a footing in this country, but even before this period Muhammadan missionaries had from time to time made their way into Siberia with the hope of winning the heathen population over to the acceptance of their faith, but the majority of them met with a martyr's death. When Siberia came under Muhammadan rule, in the reign of Kuchum Khan, the graves of seven of these missionaries were discovered [...]. [...] Kuchum Khan [...] made every effort for the conversion of his subjects, and sent to Bukhara asking for missionaries to assist him in this pious undertaking.”
Arnold, Thomas Walker (1896).The Preaching of Islam: A History of the Propagation of the Muslim Faith. Westminster: Archibald Constable and Company. стр. 206—207. Приступљено11. 10. 2015. „Of the spread of Islam among the Tatars of Siberia, we have a few particulars. It was not until the latter half of the sixteenth century that it gained a footing in this country, but even before this period Muhammadan missionaries had from time to time made their way into Siberia with the hope of winning the heathen population over to the acceptance of their faith, but the majority of them met with a martyr's death. When Siberia came under Muhammadan rule, in the reign of Kuchum Khan, the graves of seven of these missionaries were discovered [...]. [...] Kuchum Khan [...] made every effort for the conversion of his subjects, and sent to Bukhara asking for missionaries to assist him in this pious undertaking.”
Nicholas B. Breyfogle, Abby Schrader and Willard Sunderland (eds),Peopling the Russian Periphery: Borderland Colonization in Eurasian history (London, Routledge, 2007).
Steven G. Marks (1991).Road to Power: The Trans-Siberian Railroad and the Colonization of Asian Russia, 1850–1917. London: I.B. Tauris.
Mote, Victor L. (1998).Siberia: Worlds Apart. Westview series on the post-Soviet republics (illustrated изд.). Westview Press.ISBN978-0-8133-1298-9. Приступљено24. 4. 2014.
Igor V. Naumov,The History of Siberia. Edited by David Collins (London, Routledge, 2009) (Routledge Studies in the History of Russia and Eastern Europe).
.jpg)
.JPG)
