Сергеј Миронович Киров (рус.Серге́й Миро́нович Ки́ров;Уржум,27. март1886 —Лењинград,1. децембар1934), правим именомСергеј Костриков, био јесовјетски ируски револуционар и један од најистакнутијих политичара у првим годинама Совјетског Савеза. Убијен је под сумњивим околностима, а његова смрт била је један од повода за покретањечистке у Совјетском Савезу[1].
Рођен је 1886. године у сиромашној породици уВјатској губернији,Руска Империја. Још као дете је остао без родитеља. Када му је било 7 година, отац Мирон Иванович је напустио породицу и пропио се, мајка Катарина (рус.Екатерина Кузьминична Казанцева), која се бавила пољопривредом, умрла је годину дана касније од туберкулозе. Као осмогодишњег дечака баба га је оставила усиротишту.[2][3]
Киров је учествовао уРуској револуцији1905. године[3]. Због свог револуционарлног рада, више пута је био кажњаван и осуђиван на затворску казну. 1907. осуђен је на 19 месеци затвора, које је према сопственом казивању употребио на самообразовање.[2] Након изласка из затвора 1909. године, да би се склонио од полиције преселио се наВладикавказ,[3][2] где је променио презиме из „Костриков“ у „Киров“, да га људи лакше упамтили.[тражи се извор]. До1918. године радио је у редацили листа „Терек“. Истовремено био је посвећен револуционарној пропаганди, организовао је радничке штрајкове, митинге, манифестације. На његову иницијативу отворена је недељна школа за фабричке раднике, под називом „Алагир“. ПочеткомПрвог светског рата, нашао се на челу партијске организације Владикавказ.[3]
Киров је1921. постао секретарКП Азербејџана. Пошто се показао каоСтаљинов одан човек, Стаљин га је1926. наградио функцијом секретара Лењинградског одсека Комунистичке партије.
Киров је с временом постао популаран, што се посебно видело на партијском конгресу1934. године, када је само три делегата гласало против његовог примања уЦентрални комитет. Стаљин је наводно примио далеко више негативних гласова од Кирова. Стаљин је држао Кирова даље одМоскве. Упркос томе, Кировљева популарност је и даље расла првенствено због чињенице да је представљао умерено крило партије, које је допуштало постојање опозиције унутар СКП(б)[4].
Сергеја Кирова убио је1. децембра 1934. године Леонид Николајев. Николајев је био ситни преступник, који је био избачен из Партије и имао финансијских проблема, а за своје је проблеме кривио Кирова. Први пут је покушао да га убије15. октобра 1934. године. Ушао је уСмољни институт, тадашње седиште лењинградског партијског одељења. Када је обезбеђење затражило преглед његове торбе, нашли су напуњенипиштољ[5]. Након пар часова, Николајеву је враћен напуњени пиштољ и пустили су га да оде, иако је по закону требало да буде ухапшен[6].
НКВД је, уз Стаљиново одобрење, наредних дана смањио обезбеђење око института Смољни. Дана 1. децембра 1934, на улазу у Кировљеву канцеларију уопште није било чувара, иако је зграда била седиште лењинградског партијског апарата и центар локалне владе[5][6]. Према појединим извештајима, у згради је тог дана уз Кирова био само његов телохранитељ, комесар Борисов. Николајев је тог дана поподне ушао у институт и сачекао да Киров изађе на ходник. Након тога му је пуцао с леђа у затиљак и убио га на месту[7].
Након атентата, Стаљин је позивао на брзо кажњавање одговорних за Кировљеву смрт. Николајев је био ухапшен, суђено му је и29. децембра је био стрељан. Кировљева смрт била је такође једно од оправдања да су се „непријатељи револуције“ убацили у СССР, због чега је неколико година касније покренутавелика чистка.
На иницијативуНиките Хрушчова је1955. године покренута нова истрага Кировљевог убиства, а на челу комисије био јеПјотр Поспелов. Хрушчов је на темељу истраге изнео закључак да је Николајев свакако био у контакту с неким ко је био задужен за Кировљево обезбеђење. Николајев при првом покушају атентата уопште није био санкционисан, акомесар Борисов је само дан након атентата на Кирова погинуо у саобраћајној несрећи у којој остали у колима нису страдали. Хрушчов је надаље изнео чињеницу да су сви високи функционери НКВД-а највероватније убијени у чистки1937. године „како би се уклонили и задњи сведоци и организатори Кировљевог убиства“[8].
^The Whisperers, Orlando Figes, Allen Lane 2007, ps. 236-237
^абвгдSmolska, Anna.„Prominent Russians: Sergey Kirov”.russiapedia.rt.com/ (на језику:(језик: енглески)). Russipedia. Приступљено06. 10. 2013.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^абвгдТорчинов В. А., Леонтюк А. М. Вокруг Сталина (2000).Сергей Миронович Киров (Костриков) (на језику:(језик: руски)). Санкт-Петербург. Приступљено07. 10. 2013.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Торчинов В. А., Леонтюк А. М. Вокруг Сталина (2000).Сергей Миронович Киров (Костриков) (на језику:(језик: руски)). Санкт-Петербург. Приступљено07. 10. 2013.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Николай Николаевич Непомнящий, Андрей Юрьевич Низовский (2005).100 великих тайн - Убийство Кирова (на језику:(језик: руски)). Москва: Вече 2000. Приступљено07. 10. 2013.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Лаврин, Александр (2009). „Часть 2: Словарь избранных Смертей”.Хроники Харона (на језику:(језик: руски)) (4 изд.). ЗАО "Сибирское Университетское Издательство".ISBN978-5-379-01217-5. Приступљено07. 10. 2013.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
.jpg)
