Италијанскаугравирана наруквица представља дане у недељи по њиховим истоименим божанствима (из средине 19. века,Волтеров уметнички музеј)Кружни дијаграми изкаролиншког периода приказују поделу дана и недеља. Недеља је подељена у седам дана, и сваки дан у 96puncta (четвртина часова), 240минута (десетина сата) и 960момената (40. делова сата).
Седмица (недеља) јејединица завреме дужа оддана, а краћа одмесеца. У већини модерних календара, укључујућиГрегоријански календар, седмица је период од седам дана, као и најдужа конвенционално коришћена јединица за време која садржи фиксни број дана. Најшире је распрострањена и прихваћена теорија да је седмица настала као временски период између двемесечеве мене. С обзиром далунарни месец траје 291/2 дана то је трајање између две мене приближно 7 дана. На основу резултата ископавања су археолози закључили да су још људи каменог доба рачунали време повезано са месечевим менама.
За седмице може да се каже да формирају независан календар у континуитету који иде паралелно са разним другимкалендарима. Међутим, неки календари су тако дизајнирани да се неки датум појављује истог дана у седмици сваке године. Ово може да се уради тако што ће седмица бити независна од године, са неким данима у свакој години који не припадају ни једној недељи: предложениСветски календар има 52 седмице и 1 или 2 додатна дана годишње, док јеФранцуски револуционарни календар имао 36 седмица од по 10 дана и 5 или 6 додатних дана. Година такође може да се направи да буде независна од седмице: бившиисландски календар је имао године од 52 или 53 седмице.
Чланакдани седмице покрива детаљно ред и имена дана у седмици.
1 грегоријанска година = 52 недеље + 1 дан (2 дана упреступној години)
1 недеља =1600⁄6957 ≈ 22,9984% просечног грегоријанског месеца
Угрегоријанској просечно години има 365,2425 дана, и стога тачно5271⁄400 или 52,1775 недеља (за разлику одјулијанске године са 365,25 дана или525⁄28 ≈ 52,1786 недеље, што се не може представити коначном децималном експанзијом). Постоји тачно 20.871 недеља у 400 грегоријанских година, тако да је 26. новембар 1625. био среда, као и 26. новембар 2025.
Релативно на путањуМесеца, недеља је 23,659% просечногМесечевог циклуса или 94,637% његове просечне четвртине.
Историјски, системдоминичких слова (слова A до G која идентификују дане у недељи) је кориштен приодређивању дана у недељи. Дан у недељи се може лако одредити полазећи од датумовогјулијанског броја дана (ЈД, тј. целобројна вредност уподнеUT): Додавањем јединице наостатак након дељења јулијанског броја дана са седам (ЈДмодul 7 + 1) даје за дати датум дан у недељи премаISO 8601.[1]
Многе религије су у своје списе и догме уградиле седмицу као битан елеменат за човеково понашање у друштву и налазиле у томе божанску премису.
Хинду цивилизација је била позната по концепту седмодневне седмице са примерима уРамајани, светом епу уСанскриту око300. п. н. е., где се спомиње"Bhanu"-vaar, што значинедеља,"Soma"-vaar, што значи месечев дан и тако даље.
СтариВавилонци су познати да су посматрали седмодневну недељу, где је сваки дан био посвећен различитом божанству. Значај броја седам долази из вавилонскеастрономије. Постоји седам небеских (светлећих) тела која су нормално видљива голим оком (Сунце,Месец и пет видљивихпланета) и они су повезали свако тело са божанством.
Библијско стварање такође укључује седмодневну недељу, по којем јеБог радио шест дана, а седмог се одмарао, аДесет Заповести укључују Божја упутства за посматрање седмице.
Разне групе становникаРимског царства су усвојиле седмицу, поготово оне које су биле у источним деловима царства, као што јеЕгипат, где је у употреби била седмодневна недеља. У савремено доба,хришћани који прате библијска упутства су раширили употребу седмице заједно са својом религијом.
Како су рани хришћани еволуирали од Јевреја до одвојене групе, разне групе су еволуирале од прослављања и јеврејског Сабата (субота) и првог дана Господовог дана (недеља) до прослављања само недеље.Видите:Сабат (хришћански);Шабат (јеврејски).
У раном4. веку, римски царКонстантин је регулисао употребу седмице због проблема миријанских употреба разних дана за религијске празнике и успоставио је недељу као дан за религијске празнике и одмор за све групе, а не само за Хришћане и остале који су већ празновали недељу.
Јевреји су задржали своју (најмање) 800 година дугу традицију празновањасуботе. Касније, после успостављањаислама,петак је постао дан празновања те религије -- међутим исламска седмица и даље почиње недељом, а завршава се суботом, као и јеврејско-хришћанска седмица.
Седмодневна недеља је ускоро постала пракса код Хришћана, Јевреја и Муслимана. Послеевропскеколонизације и потоњег успонаглобалног корпорацијског бизниса, седмодневна недеља је постала универзална у одржавању времена, чак и у културама које ју нису практиковале раније. Због дводневногвикенда, неки модерни календари се завршавају недељом и почињу понедељком.
УГрегоријанској просечној години, постоји тачно 365,2425 дана, па самим тим 52,1775 седмице (за разлику одЈулијанске године од 365,25 дана, која се не дели равномерно на седмице). Постоји тачно 20871 седмица у 400 Грегоријанских година, тако да је 25. децембар 1601. године био уторак, исто као и 25. децембар 2001.
Најранији доказ астролошког значаја седмодневног периода повезан је саГудеом, свештеником-краљемЛагаша уСумеру за времединастије Гутијан (око 2100. п. н. е.), који је саградио храм са седам соба, који је посветио са седмодневном фестивалу. У причи о потопу уасирско-вавилонскомЕпу о Гилгамешу, олуја траје седам дана, голуб се шаље после седам дана, а карактер наликНојиУтнапиштима напушта барку седам дана након што доспе до чврстог тла.[б]
Континуирани седмодневни циклус који се одвија кроз историју без осврта на месечеве фазе први пут је практикован ујудаизму, датирано најкасније у 6. век пре нове ере.[5][6]
Постоји неколико хипотеза о пореклубиблијског седмодневног циклуса.
Фридрих Делич и други су сугерисали да је седмодневна седмица која износи отприлике четвртиналунације имплицитно астрономско порекло седмодневне недеље,[7] и заиста јевавилонски календар користиоинтеркаларне дане да синхронизује последњу недељу у месецу са младим месецом.[8] Према овој теорији, јеврејска недеља је преузета од Вавилонаца док је уклоњена зависност од месеца.
Џорџ Арон Бартон је спекулисао да је седмодневни извештај о стварању у Постанку повезан са вавилонским епом о стварању,Енума Елиш, који је забележен на седам плоча.[9]
У често цитираној сугестији која сеже до почетка 20. века,[10] хебрејскиSabbath се пореди са сумерскимsa-bat „средином одмора“, термином запун месец. Сумерски израз је реконструисан као преведенSapattum илиSabattum нававилонском, вероватно присутан у изгубљеној петој плочиЕнума Елиша, условно реконструисаном „[су]бат ће те тада срести, средином [месеца]“.[11]
^У прошлости су дани мерени било од залазак сунца до заласка сунца, или од изласка до изласка сунца, тако да је дужина недеље (и дана) била подложна малим варијацијама у зависности од доба године и географске латитуде посматрача.
^Copeland (1939) states as the date for Gudea "as early as 2600 BC";[2] the modern estimate according to theshort chronology places Gudea in the 22nd century BC. By contrast,Anthony R. Michaelis claims that "the first great empire builder, King Sargon I of Akkad ([ruled] 2335 to 2279 BC [viz., middle chronology]), decreed a seven-day week in his empire. He lived for 56 years, established the first Semitic Dynasty, and defeated the Sumerian City-States. Thus the Akkadian language spread, it was adopted by the Babylonians, and the seven-day week was similarly inherited from him."[3] The number seven is significant in Sumerian mythology.[4]
^Richards, E. G. (2013). "Calendars". In S. E. Urban & P. K. Seidelmann, eds.Explanatory Supplement to the Astronomical Almanac, 3rd ed. (pp. 585–624). Mill Valley, Calif.: University Science Books. 2013, pp. 592, 618.This is equivalent to saying that JD0, i.e. 1 January 4713 BC of theproleptic Julian calendar, was a Monday.
^A month consisted of three seven-day weeks and the fourth week of eight or nine days, thus breaking the seven-day cycle every month. Consequently, there is no evidence that the days of the week were given individual names in Babylonian tradition.Pinches, T.G. (2003). „Sabbath (Babylonian)”. Ур.: Hastings, James.Encyclopedia of Religion and Ethics.20. Selbie, John A., contrib. Kessinger Publishing. стр. 889—891.ISBN978-0-7661-3698-4. Приступљено2009-03-17.
^"Each account is arranged in a series of sevens, the Babylonian in seven tablets, the Hebrew in seven days. Each of them places the creation of man in the sixth division of its series." cited after Albert T. Clay,The Origin of Biblical Traditions: Hebrew Legends in Babylonia and Israel, 1923,p. 74.
Falk, Michael (1999). "Astronomical Names for the Days of the Week",Journal of the Royal Astronomical Society of Canada, Vol. 93, pp. 122. 1999JRASC..93..122F.[1]
Brown, Cecil H. (1989). „Naming the days of the week: A cross-language study of lexical acculturation”.Current Anthropology.30 (4): 536—550.JSTOR2743391.S2CID144153973.doi:10.1086/203782.
Neugebauer, Otto (1979).Ethiopic astronomy and computus, Österreichische Akademie der Wissenschaften, philosophisch-historische klasse, sitzungsberichte,347 (Vienna)
